Život na ledu L4 deo, Službeni glasnik,
Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine
Kermaunerov “Dnevnik” - izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosić, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam.)
Dalje kaže
Kermauner:
„Evrokomunizam,
doduše, još nije realnost, evrokomunističke partije nisu na vlasti, ali je
realna platforma kako za Zapad, kome je kapitalizam odbojan, tako i za Istok,
kome je odvratan staljinizam.
Ma koliko da se danas u Jugoslaviji obnavljaju
centralističko-staljinistički recidivi,“ ovo piše u junu 1981, „niko me neće
ubediti da zaostalost zemlje zahteva staljinistička političko-socijalna i
ekonomska rešenja.“
Taj nesrećni
evrokomunizam, to je moj komentar, očigledno postaje jedina slamka za koju se
hvataju razočarani komunisti. Ali i ovde se pokazuje izvesna neravnoteža u
razmišljanju. Vrši se poređenje između kapitalizma jednog opšteg sistema i
staljinizma jedne varijante socijalizma.
Jer kada bi se teza Kermaunerova
prihvatila onda bi odbacivanje kapitalizma i staljinizma značilo u stvari
prihvatanje socijalizma. Ni ovde ne vidim nijedan jedini hrišćanski momenat.
Kermauner
dalje piše:
„Sam nisam ni
katolik ni marksista, mada sam i hrišćanin i Marksov učenik. Intelektualac sam,
ponosan na svoju ’međupoziciju’, nesvrstanost,
neupregnutost. Nije mi stalo da za sebe pridobijem simpatične hrišćane i
demokratske marksiste, da ih pretvaram u slobodno lebdeće - nomadske -
intelektualce.
Zašto u razgranatom društvu ne bi svako ostao to što jeste, uz
jednu jedinu promenu: da se svako de-politizuje, ako je politika izraz za
vlastoljublje; da se kultiviše, ako je kultura izraz za smisleni sadržaj
ljudskog života? (...)“
Sa
predlaganjem depolitizacije čak i bez ograde o politici kao izrazu za
vlastoljublje potpuno bih se složio kao i sa željom da se kultiviše ako je
kultura izraz za smisleni sadržaj ljudskog života, a ona to svakako jeste.
Ali
opet se pitam kako može spoj hrišćanstva i marksizma da bilo koga, pa i
Kermaunera stavi u tzv. međupoziciju, da mu obezbedi nesvrstanost i tzv.
neupregnutost.
Ta on je već
samim prihvatanjem Marksovih teza postao upregnut. Te teze nikog nisu ostavile
bez trajnih i neuništivih posledica i kod Kermaunera kao disidenta koji bez
obzira odbijao to ili ne, disident jeste, osećaju se ti tragovi u
formulacijama, u dijalektici, u načinu razmišljanja.
Ono što ih na prvi pogled
sakriva – to je lični ton, to je subjektivan ton, kojeg ortodoksni marksisti
nemaju. To ublažava putem neke lične emotivne magle, sakriva po neki put i
čvrstu koru tih misli.
No comments:
Post a Comment