Život na ledu L4 deo

Život na ledu L4 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine

Kermaunerov “Dnevnik” -  izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosić, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam.)

Dalje kaže Kermauner:

„Evrokomunizam, doduše, još nije realnost, evrokomunističke partije nisu na vlasti, ali je realna platforma kako za Zapad, kome je kapitalizam odbojan, tako i za Istok, kome je odvratan staljinizam. 

Ma koliko da se danas u Jugoslaviji obnavljaju centralističko-staljinistički recidivi,“ ovo piše u junu 1981, „niko me neće ubediti da zaostalost zemlje zahteva staljinistička političko-socijalna i ekonomska rešenja.“

Taj nesrećni evrokomunizam, to je moj komentar, očigledno postaje jedina slamka za koju se hvataju razočarani komunisti. Ali i ovde se pokazuje izvesna neravnoteža u razmišljanju. Vrši se poređenje između kapitalizma jednog opšteg sistema i staljinizma jedne varijante socijalizma. 

Jer kada bi se teza Kermaunerova prihvatila onda bi odbacivanje kapitalizma i staljinizma značilo u stvari prihvatanje socijalizma. Ni ovde ne vidim nijedan jedini hrišćanski momenat.

Kermauner dalje piše:

„Sam nisam ni katolik ni marksista, mada sam i hrišćanin i Marksov učenik. Intelektualac sam, ponosan na svoju ’međupoziciju’, nesvrstanost,  neupregnutost. Nije mi stalo da za sebe pridobijem simpatične hrišćane i demokratske marksiste, da ih pretvaram u slobodno lebdeće - nomadske - intelektualce. 

Zašto u razgranatom društvu ne bi svako ostao to što jeste, uz jednu jedinu promenu: da se svako de-politizuje, ako je politika izraz za vlastoljublje; da se kultiviše, ako je kultura izraz za smisleni sadržaj ljudskog života? (...)“

Sa predlaganjem depolitizacije čak i bez ograde o politici kao izrazu za vlastoljublje potpuno bih se složio kao i sa željom da se kultiviše ako je kultura izraz za smisleni sadržaj ljudskog života, a ona to svakako jeste. 

Ali opet se pitam kako može spoj hrišćanstva i marksizma da bilo koga, pa i Kermaunera stavi u tzv. međupoziciju, da mu obezbedi nesvrstanost i tzv. neupregnutost.

Ta on je već samim prihvatanjem Marksovih teza postao upregnut. Te teze nikog nisu ostavile bez trajnih i neuništivih posledica i kod Kermaunera kao disidenta koji bez obzira odbijao to ili ne, disident jeste, osećaju se ti tragovi u formulacijama, u dijalektici, u načinu razmišljanja. 

Ono što ih na prvi pogled sakriva – to je lični ton, to je subjektivan ton, kojeg ortodoksni marksisti nemaju. To ublažava putem neke lične emotivne magle, sakriva po neki put i čvrstu koru tih misli.