Život na ledu L5 deo

Život na ledu L5 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine

Kermaunerov “Dnevnik” -  izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosić, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam.)

Povodom susreta sa Dobricom na Dedinju, Kermauner piše:

“(...) Prijatelje interesuje šta o ovome ili onome mislim ja, a mene možda i više intersuje šta misle oni. 

Svako od njih - od nas - misli na svoj način, mada nas objedinjuju i neka zajednička ubeđenja; odbojnost prema korupciji, staljinizmu, politikanstvu, pokornosti, cinizmu; potreba za promišljanjem toga što se zbiva sa zemljom u kojoj živimo i koju volimo, šta su njene svetle tradicije, a šta ono što smeta, gde se nalaze mogućnosti za budućnost, a gde ih očigledno nema. Smatramo se ravnopravnim građanima. 

Neki među nama su bili u partizanima, drugi potičemo iz komunističkih porodica; za ovu državu nas vezuje i nasledna odgovornost. Nismo pristali na to da se osećamo izgurani. Sam, doduše, živim na margini, ali ne mislim da je moja ivica u Jugoslaviji nešto manje, nego što su razni centri koji odlučuju o našoj zajedničkoj i pojedinačnoj sudbini. 

Raspravljamo sa samosvešću, slobodno, mirno. Posebno mi se dopada to što niko među nama nije ni uvređen ni gorak. Boli nas, onoliko koliko i treba za nekog ko oseća krivicu, neprestanu izloženost napadu; ali je taj bol samo deo duše, a ne njen primum signum. (...)”

Predrag Palavestra je u jednom razgovoru sa mnom nazvao te ljude o kojima  govori Kermauner “uvređeni kraljevi rođaci – pripadnici Fronde“. I ovde se pokazuje to osećanje. Kermauner govori o zajednici misli. Ali tu zajednicu misli obrazuju isključivo ljudi koji su bili u partizanima ili ako nisu - potiču iz komunističkih porodica. 

Oni sebe smatraju ravnopravnim građanima, iako se nalaze na marginama društvenog života usled neslaganja sa političkom linijom njihove nekad vlastite partije. 

Ali oni nijednog trenutka ne razmišljaju na kojim se marginama nalaze oni ljudi kojima nije dopušteno da imaju svoju partiju, koji je nikad nisu mogli imati u ovoj zemlji, koji nikad u ovoj zemlji slobodno nisu mogli izražavati mišljenje koje je bilo suprotno njihovom i koji ni sada ne veruju da bi u svetu kakav bi želeo da bude Kermauner mogli to mišljenje potpuno da izraze. 

Možda se varam, možda u slučaju Kermaunera se varam, ali nisam siguran da bih se varao u slučaju nekih drugih pripadnika te Fronde, ako bi ikada došli na vlast. 

A onda, ono što te ljude prema Kermauneru ujedinjuje, mada se razlikuju u nečem drugome, odbojnost naime prema korupciji, staljinizmu, politikantstvu, pokornosti i cinizmu, sve su to odbijanja normalnog, časnog čoveka, koji ne mora čak ni političarem biti pa da sve te stvari odbija. 

Tu se ne vidi nikakvo stvarno zajedničko mišljenje. Ništa što bi moglo duhovno da ih povezuje. Ta odbijanja su odbijanja moralne prirode.

Dalje Kermauner govori o Dobrici i ovo beležim samo zato da bih uporedio sa nekim svojim delovima dnevnika u kome ja dajem Dobričin profil.

Kaže Kermauner:

„(...) Sledim napregnutim očima živahnog Dobricu koji je zamišljen i zabrinut, a zanosan i nepopustljiv; koga energija ne izdaje; koji svaku stvar priča sa urođenim književničkim - pripovedačkim, arhaičkim – darom; koji jasno slika naše teškoće, promašaje, zla, ali u okviru demokratskom, nacionalno svesnom, umnom. 

Prevodi me u lepu, dobru, bezbednu tradiciju. Moj pogled na svet je manje jedinstven, oko sebe vidim manje smisla, kod mene su prekinute linije, sve mi beži i svet mi svakog trenutka pokazuje novo lice. Upravo zato mi se sviđa starešinska čvrstina, koja u sebi ima i mladićku lakoću, dečačku sposobnost uživljavanja, prihvatanja. 

Dobrica u sebi nosi poslanje; posvećuje mu svoj život. Nije li to za primer? Da li bi trebalo da mi smeta njegova izuzetna odanost srpskom narodu? Nije li i takva odanost sama po sebi za primer? 

Da li bi trebalo da budem nezadovoljan što Slovence i njihove probleme skoro da i ne poznaje? Ne izgledaju mu dovoljno značajna, da bi želeo da se sa njima upozna? Nisam li ja zato ovde, da mu ih otkrijem, da ga privučem na slovenačku stranu? (...)“

Sa najvećim brojem ovde obeleženih Dobričinih osobina i sa opisom njegovog ponašanja, sa mišljenjem o njemu kao o čoveku pozvanja i poslanja, i ja bih se složio. Samo ima jedno zapažanje koje je tačno, a koje pobuđuje sumnju. 

Kermauner kaže da mu se sviđa starešinska čvrstina koju u sebi ima i mladalačku lakoću, dečačku sposobnost uživljavanja i prihvatanja.

 Ima u toj starešinskoj čvrstini nečeg iz onih godina posle 1944. godine, kada su ti ljudi bili mladi, još uvek puni ideala, još uvek sposobni da se za nešto oduševljavaju, ali su u sebi zadržali ratničku čvrstinu. To neosporno daje Dobrici izvesnu čar. 

Ali na koji bi način ta osobina mogla uticati na vlast, ne tuđu, nego eventualno njegovu. na vlast na koju bi on imao uticaj, to je drugo pitanje.