Život na ledu L6 deo

Život na ledu L6 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine

Kermaunerov “Dnevnik” -  izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosić, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam.)

Govori zatim o sedmorici profesora Kermauner:

„(...) Za čoveka,“ pri tome misli na Ljubu Tadića, „koji veruje u svoje ideje, društveno državna blokada tih ideja je nešto mučno; naročito ako ne nastaje spontano, igrom sudbine, nego određene ustanove o njoj brinu i budno je obnavljaju. (...)“

Ponovo bih mogao samo dodati da se u tom položaju nalazi toliko mnogo ljudi o kojima Kermauner ne misli. Isto tako mogu dodati i to da dok sam se ja u svoje vreme zalagao za tu sedmoricu profesora i u studentskim demostracijama i kasnije, oni nisu u preteranoj meri održali obećanje da će se boriti za sve one koji usled toga imaju neprilika. 

Na kraju krajeva meni je između ostaloga i zbog njih oduzet pasoš, a nikada nisam video nijedan od njihovih potpisa, uostalom ničiji drugi, sem Krivokapića i jednog intervjua Matije Bećkovića, koji bi se brinuli o mom statusu i o mom položaju.

Dalje kaže Kermauner:

„(...) Može li se Ljubi prebaciti da, usled te svoje vedrine, svet posmatra suviše jednostavno i misli da će spas doći od humanijeg, više građansko-pravnog marksizma? Nije li svaka - tako dragocena - vera u suštini pojednostavljivanje? (...)“

Jeste. A posebno ako se to pojednostavljivanje kreće u limitiranim okvirima jedne zastarele ideologije i od jedne strašne i istorijski negativno osvedočene prakse. Međutim ono što je simptomatično u celom tom dnevniku, a što se odnosi i na onaj prvi dnevnik pod naslovom „Druženje sa dnevnikom“, jeste potpuno odsustvo hrišćanskih ideja iz misli Kermaunera. 

Ja ne znam na osnovu čega on sebe smatra hrišćaninom, kada način na koji misli, stil kojim govori, paralele koje pravi, nade koje gaji, nemaju u sebi ničeg hrišćanskog.

Jasni su recidivi marksizma, jasni su recidivi komunizma, jasno je sve što se tiče levih ideja, ali Hrista tu nema. U kočije njegovih misli za sada je upregnut samo jedan konj i to onaj marksistički. Onaj hrišćanski, ako postoji, on je zaista sasvim nevidljiv. Ili on predstavlja u stvari onaj unutrašnji korektiv, potrebu za njim, nadu, težnju.

No čak i da je tako, on tu nadu i težnju ne ispoljava u dovoljnoj meri da bi se ona jedanput od larvirane mogla pretvoriti u jedno aktivno hrišćanstvo kao što u ovim dnevnicima vidim da stoji sa aktivnim marksizmom i aktivnim levičarstvom.

A što se tiče evrokomunizma, te poslednje slamke za koju se hvataju, vlastitom praksom razočarani komunisti, on tek treba da se iskaže u onim pravim uslovima. Evrokomunizam u opoziciji sasvim je nešto drugo od onoga što bi on mogao biti na vlasti. 

Evrokomunizam u opoziciji ima za cilj da umiri onaj srednji građanski deo koji čak i kad je levi glasa za nemarksističke socijaliste. Ima za cilj da pripremi teren za osvajanje vlasti. Kakav bi on bio kada bi ta vlast bila osvojena? To je jedno pitanje koje leži u pomrčini. 

Ali praksa, praksa komunizma dovoljno ukazuje na to kakav bi on zaista bio kada bi evrokomunisti došli na vlast. Primeri sa francuskom komunističkom partijom, neprilike sa izvesnim slučajevima italijanske ili španske komunističke partije ukazuju na to da u njima postoje dovoljno jake snage koje bi po dolasku na vlast mogle ovu da vrate na istočno-evropski put.

Istočno-evropski put je zapravo jedini put kojim partija može da ide. Taj put je fundiran u temeljima ideologije i od njega se ne može pobeći, bez obzira što pojedinci mogu misliti drukčije i nastojati partiju sa tog puta da skrenu. 

Ideologija je isuviše jaka, suviše u sebi nosi završen sistem prakse da bi se on mogao izbeći, a da se ne pređe u jednu sasvim drugu ideologiju.

Protivnici evrokomunizma imaju tu pravo kad tvrde da bi primenjivanje načela evrokomunizma u krajnjoj liniji dovelo do odbacivanja komunizma od strane tih partija i do njihove socijaldemokratizacije.

Interesantno bi bilo znati da li je Kermauner religiozan? To se iz tekstova ne vidi. Pretpostavljam da nije, inače bi njegove ideje bile daleko više hrišćanske. Hrišćanstva bez Boga nema. Hrišćanstvo bez Boga je humanizam, na istoj ravni kao i socijalizam, kao i sve tzv. napredne ideje XIX ili XX veka, koje su ljudsku istoriju dovele do pred njen pad.

Hristos kao veliki čovek bez Boga je samo tvorac jedne moralističke ideologije. Ne vidim zašto bi ona imala ikakve prednosti nad ostalim ideologijama koje su već iscrple svoju snagu i pokazale svoju ništavnost.