Život na ledu L44 deo

Život na ledu L44 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 12. mart 1983. godine.

„Umetnost i stvarnost“ VI deo (Nastavak beležaka za esej)

One strogo uzevši ne ulaze u esej, ali se pitam ne bi li ipak mogle da budu u njega uključene u jednom paragrafu koji bi nakon teoretisanja pokušao da izvede i neke praktične zaključke na temelju situacije danas u literaturi.

Imam utisak da je literatura danas u jednoj vrlo opasnoj krizi. Savremena tema, naročito ona koju politika smatra do izvesne mere ili potpuno tabuisanom, bar u onom obliku u kome se ona javila, na jedan je neprirodan način ušla u život potpomognuta jednim nezdravim interesovanjem publike za senzacije, a ne za istine.

Pojavili su se krajnje nesvareni sadržaji u krajnje neizrađenoj formi. Primer (   ) je možda suviše radikalan, ali ni neke druge knjige ove vrste ne dostižu onaj nivo forme koji je nužan da bi se čak i nepoželjna istina morala, nužno morala, od društva prihvatiti, bez obzira šta ono ili politika koja ga predstavlja o njemu mislila.

Pitam se gde su se izgubili stari napori prema sintezi, šta je bilo sa takozvanim vremenom romana, onako kako ga ja shvatam, kao slike jednog doba, jednog duha, kao nečeg što obuhvata sve elemente jedne stvarnosti, a ne samo naročito izabrane, i nereprezentativne često puta.

Šta je uopšte bilo sa literaturnom formom, ono kako? onim suštinskim pitanjem literature. Gde se nastavljaju izvesne moćne linije zatečene i nasleđene od Andrića, Crnjanskog, Krleže, zatim produžene od ljudi kao što su Konstantinović, Kiš, Kovač, Stevanović, Mihailović?

Sada se vidi tek koliko je bio rđav uticaj tzv. teorije o stvarnosnoj literaturi, bez obzira što su najbolja dela stvarnosne literature bila daleko od tih teorija, i daleko od te teorije same ih prevazilazile.

Dolazimo ponovo do renesanse jedne seljačke literature i seljačkog duha. Urbani duh se povlači u verizam i nastaje dekorativna urbana literatura, umesto prave urbane literature.

Nastaje na primer jedan (   ). Našim piscima nedostaje vizija, imaginacija, snaga da se maše dubljih i većih tema, da se bave uzrocima, a ne pojavama, a iznad svega nedostaje im misaonost, obrazovanje, i hrabrost.

Ako literatura ne sme da služi jednoj politici, onda ona ne sme da služi ni ma kojoj drugoj.

 

Život na ledu L43 deo

Život na ledu L43 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 11. mart 1983. godine.

Ponoćna razmišljanja uz Šumana (čelo koncert A minor Op. 129)

Umetnost je neka vrsta skrivenog priznanja, skrivene ispovesti. U tom smislu roman je iskustvo u kodovima, nešto poput nedešifrovane linearne „A“ tablice, prastarog predgrčkog pisma.

Ja sam i lavirint i onaj u njemu. Duša je nalik Minotaurovom lavirintu u kome onaj kome ta duša pripada, igra sve heroje uključene u ovaj mit. Silazi u lavirint vlastite duše kao Tezeus što ga je Atena prinela na žrtvu bikolikom Minotauru.

I duboko, duboko u tom lavirintu svoje duše nalazi opet sebe, ovoga puta kao čudovište Minotaura. Nikakve koristi nemamo ni iskustvom rađanja ni iskustvom smrti. Ispod opijenosti svrhom uvek je potisnut užas da svrhe nema, da je sva svrha baš u ovoj zabludi.

Naročit osećaj koga sam uvek imao stojeći na ivici mora, dodirujući sobom dva razlučena sveta, poticao je verovatno upravo od toga što sam stajao u toj graničnoj tački.

To je tačka koju čovek može pronaći u ponoć, može pronaći između dve godine od kojih ni jedna više ne postoji, dakle na njihovim granicama, tamo gde se nova godina gubi, a stara počinje, može naći u granicama magijskog vremena na Zadušnice, 

s jednom nogom duboko u peščanoj plaži, a s drugom duboko u okeanu, na tananoj granici smrti i života, tamo gde zakoni ovih i onih dimenzija više nisu apsolutni, gde je tanka, najtanja, opna tajne, gde se ona jednom može i nazreti.

Imam samo jednu dužnost da razumem i samo jedan strah da svoje razumevanje pogrešno upotrebim. Duša je kao svemir, beskonačna u svojoj konačnosti. Svet i ja ne možemo postojati zajedno, ili postoji svet ili postojim ja. Udaljavati se od nečega fizički, ponekad znači biti mu bliži saznanjem.

Kami je u svom Dnevniku rekao da je intelektualac čovek koji ume da posmatra kako mu mozak radi.

Ja bih dodao i koji ponekad ume da spozna kad radi rđavo. U tom Dnevniku Kami takođe predlaže da se oslobodimo taštine i kukavičluka. Ali ponekad nas od kukavičluka spasava upravo taština, a od taštine samo kukavičluk.

U noćnim tišinama zatvora čuju se ponekad glasovi koji dopiru iz nas, davno izgovoreni glasovi vremena kroz koje smo prošli i ne dodirnuvši ga.

Junak jedne velške priče bio je ubeđen u svoju besmrtnost zato što mu je prorečeno da neće moći biti ubijen ni na konjskim leđima ni na nogama, ni u kući ni van kuće, ni u vodi ni na suvoj zemlji, a onda ga je žena nagovorila da se okupa i njen ljubavnik ga je ubio, dok je bio pola u kadi, pola van nje, pod nastrešnicom, ali van kuće, i s jednom nogom na leđima koze.

Ovim neću da kažem da se ne treba kupati, samo da ne treba verovati u besmrtnost.

Život na ledu L42 deo

Život na ledu L42 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 10. 3. 1983. godine

Artur Kestler The Bricks to Babel o Kazarskoj imperiji za „Srebrnu ruku“. (Nastavak komentara i citata.)

Artur Kestler u ovoj knjizi daje jedan vrlo interesantan esej, ja ne vidim gde je on štampan prvi put, na strani 305. pod karakterističnim naslovom „Trinaesto pleme“ („The Thirteenth Tribe“). Ovde se govori o jednoj stvari sa kojom sam ja već bio upoznat, a koja će mi trebati kad budem radio „Srebrnu ruku“, pa ceo ovaj odlomak će ići kasnije u beleške povodom „Srebrne ruke“.

Naime u vreme krunisanja Čarlsa Velikog za imperatora Zapadno-rimskog carstva, to je znači bilo oko 800. godine, jedan ogroman predeo između Kavkaza i Volge pripadao je jednoj naročitoj, neobičnoj, jevrejskoj državi poznatoj kao Kazarska imperija. 

Njen vrhunac bio je od VII do X veka posle Hrista, i o njoj Konstantin Porfirogenet u svojoj knjizi De Ceremonis (čiji prevod postoji na engleskom jeziku) dakle Konstantin Porfirogenetus, vladar koji je živeo od 913. do 959. godine, 

daje izvesne podatke u vezi sa ceremonijalnim protokolom pisama, koja su se izmenjivala između Konstantinopolisa, sa jedne strane, i Pape na Zapadu i Kazarske imperije na Istoku, pri čemu se iz protokola vidi da je s obzirom na način pečačenja, vrednost pečata kojim se pečatilo pismo za kazarskog vladara, bilo tri mere u odnosu na dve mere istog zlata kojim se pečatilo pismo upućeno Papi. 

Tim se pokazuje i značaj koji je Kazarska imperija imala za Vizantiju.

Smatralo se da je rasno taj narod bio turskog porekla i da je okupirao strategijsku poziciju između Crnog i Kaspijskog mora. 

732. godine u vreme kada počinje otprilike „Srebrna ruka“, odnosno u vreme arabljanske opsade Carigrada, budući imperator Konstantin V oženio je kazarsku princezu i sa njom dobio sina, koji je kasnije postao imperator Lav IV i poznat između ostalog kao Lav Kazar (Leo de Kazar), kako kaže Kestler. 

Nekoliko godina kasnije 740. godine kazarski kralj imajući jednu utvaru, anđela, (ja mislim Gabriela, ali nisam siguran) prelazi u judejsku veru i povlači za sobom sve svoje stanovnike, te zvanična kazarska religija postaje judejska.

U našem modernom dobu ova činjenica, istorijska, koju čak i Jevreji, jevrejski naučnici, pomalo prećutkuju, jer ih zbunjuje, dovodi u sumnju ekskluzivitet judaizma, na koji su oni ponosni i smatraju ga temeljem očuvanja jevrejske zajednice, jevrejske nacije, a pruža mogućnost jednoj paradoksalnoj istorijskoj ironiji da se izvrgne u rasisam nacističke stranke i Adolfa Hitlera. 

Jer je sasvim jasno da posle propasti Kazarske države, nekoliko vekova posle njenog vrhunca, kazarska plemena koja su bila judejske vere krenule su na Istok, uglavnom u Rusiju i Poljsku, gde su se zadržala sve do modernih vremena. 

Ako se uzme u obzir da je najveća koncentracija Jevreja u stvari u svetu praktično bila u Rusiji i Poljskoj, onda se lako dođe do zaključka, što ga dele izvesni istoričari, da je najveći broj istočno-evropskih Jevreja u stvari kazarskog, a ne semitskog porekla, pa prema tome u svetlosti pogroma što su ga antisemitski arijevci – Nibelunzi – pravili, ovo ima jedan groteskno paradoksalan značaj. 

To znači praktično da su oni pobili čiste arijevce umesto kao što su mislili da su pobili gro semitske jedne nacije. Jer najveći broj Jevreja koji je stradao u koncentracionim logorima i nemačkim pogromima upravo je dolazio sa Istoka.

 

Život na ledu L41 deo

Život na ledu L41 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, utorak, 8. mart 1983. godine

„Umetnost i stvarnost“ V deo (Beleška za esej - nastavak)

Jedna beleška za nameravani esej “Umetnost i stvarnost.”

Bez obzira na to šta bi čovek načelno mogao kazati na ovu temu, anketom postavljenu, neodoljivo mi se nameće i jedno drugo pitanje koje je prilično praktičnog motiva.

Naime čovek bi mogao kazati da je čitava ova kampanja, čitav ovaj problem ovako postavljen nastao usled tradicionalnog nepoverenja partije prema umetnosti, jedne doktrine prema umetnosti, i da je to samo ponavljanje jednog arhetipskog ponašanja partije u odnosu na umetnost kad god ona nije zadovoljila izrečene ili neizrečene partijske zahteve.

Ali u ovom specifičnom slučaju kad se Jugoslavija nalazi u ovakvoj ekonomskoj, sociološkoj, ideološkoj, psihološkoj krizi, lako je moguće da svesno ili nesvesno partija upotrebljava ovu temu, i dramu navodnu oko ove teme, 

da na neki način otkloni pažnju publike od mnogo bitnijih problema vlastite krize, nego što je pitanje nekoliko knjiga što obnavljaju, ili na nov način, nedopušten partijski način, neke teme, ili zadiru u neke nove do sada tabuisane teme.

Naime čitav se povod meni ne čini dovoljno ozbiljnim da bi partija u toj meri morala da reaguje.

Da dodam još jednu primedbu koja bi mogla ovome da se suprostavi.

Sa partijskog stanovišta, dakle sa režimskog stanovišta, jasno je da je problem nacionalnih odnosa jedan od bitnih problema i da se na njemu bazira u stvari opstanak Jugoslavije,

 pa bi onda čovek mogao kazati da je to osnovni motiv i da „Golubnjača“ predstavlja iskreno veći problem u ovom trenutku, nego što ga predstavlja recimo mišljenje Nikole Miloševića o nekoj Lenjinovoj ulozi u pretvaranju revolucionarne partije u partiju terora i pritiska.

Dakle da su u pitanju stvarna, praktična politička pitanja, a ne neka doktrinarna, ideološka, pa čak i moralna.

 

Život na ledu L40 deo

Život na ledu L40 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, utorak, 8. mart 1983. godine

„Umetnost i stvarnost“ IV deo (Beleška za esej nastavak)

Ako uopšte programska načela jedne vlasti, proklamujući kao cilj slobodu umetnosti, a zadržavajući za sebe prirodno pravo da brane tekovine revolucije, koje su i učinile da dođu na vlast i Ustav koji tu vlast ovekovečuje, 

ako ta načela nisu dovoljna da sloboda uskladi umetnost sa tekovinama Ustava, onda se najčešće, bar u našim okolnostima, okolnostima jugoslovenskog socijalizma, pribegava zameni sadržaja jednog umetničkog dela, u ovom slučaju recimo knjige.

Njen se sadržaj izvlači iz estetskog plana nad kojim se ne želi imati vlast, i prebacuje na plan politički na kome se ta vlast po svaku cenu u zemlji želi da zadrži. Tako estetsko pitanje postaje političko pitanje, pa zatim ubrzo ustavno, a najzad i krivično.

Ovako knjiga ili neko umetničko delo uopšte izvučeno iz prirodne sredine, postaje atak na tekovine i ustavne premise i sa njim se onda može postupati normalno i zakonski kao sa svakim građansko-pravnim licem.

Zakon koji se odriče suda nad umetnošću postaje u stvari onaj koji bez oklevanja pribegava tom sudu, kao da nije u pitanju jedna apstrakcija, već zaista građansko-pravno lice koje je u stanju da počini krivično-pravno nedelo.

Ovu belešku sam napravio povodom mnogobrojnih govora na uglednim partijskim, najvišim jugoslovenskim i republičkim forumima sa prelaza februara u mart, gde se izvesna umetnička dela, izvesne knjige i predstave izjednačuju sa kažnjivim, čak i prevratničkim napadima na Ustav zemlje i ustavni poredak u zemlji.

Kada bi partija odustala od ovog uostalom tradicionalnog, prilično tradicionalnog metoda, kada bi ostala na planu umetnosti, ona bi u stvari onda svojim marksističkim književnim kritičarima morala da ostavi da taj posao svrše i da presude na jedan kritički, estetički kritičan način delima koja se ne slažu sa partijskom linijom, a još uvek su u okviru estetičkih merila.

Ovako se svaka ozbiljna diskusija o književnosti odvija pod pretećom senkom krivičnog zakonika.

Ali ako bi partija tako postupala, marksistički kritičari našli bi se u neugodnom položaju.

Uspevši da utvrde da je jedna vredna knjiga nemarksistička, oni ne bi mogli da spore njene druge estetičke vrednosti, uprkos tih, nemarksističkih čak i antimarsističkih udeja u njoj.

Morali bi joj priznati pravo na postojanje, na paralelno postojanje, a to je ono za šta partija očevidno ne samo da nije spremna, nego po svojim fundamentalnim principima nije sposobna.

 

Život na ledu L39 deo

Život na ledu L39 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Ponedeljak, 7. mart 1983. godine

Artur Kestler: Bricks to Babel. (Citati i komentari – nastavak)

Ovakvo Kestlerovo ILI – ILI stanovište izazvalo je u jevrejskim krugovima sveta veliki otpor. On je doživeo prilično napada zbog toga, ali čini mi se da nikada nije napustio to stanovište tvrdeći za sebe da on ne pripada judaizmu, nego da pre pripada jednom hrišćansko-judeo-grčkom, evropskom tipu religioznog mišljenja. 

Njegovo stanovište ILI – ILI u jevrejskom pitanju ima i svoje praktične korene. 

On naime drži da se oni Jevreji koji se ne odluče za povratak u Izrael treba da odreknu judaizma, upravo zbog toga što je judaizam, njihova religija, ono što izaziva socijalne i duhovne tenzije u sredini u kojoj oni žive, odvaja ih od njihove okoline, pa prema tome predstavlja stalni izvor i depo sve novih i novih oblika antisemitizma. Antisemitizam prema njemu nestaće onda kada se Jevreji stope sa svojim sredinama.

Postoji naravno mišljenje da je to za Jevreje nemoguće, međutim on to mišljenje spori, navodeći Arnold Tojnbija, koji tvrdi da mi imamo svaki razlog da verujemo da u Španiji, Portugaliji, danas ima jako mnogo krvi jevrejske, odnosno onih jevrejskih konvertita u vreme kada su Jevreji prelazili u hrišćansku veru u Španiji, izmešane sa španskom krvi. 

Dakle, Tojnbi time tvrdi, sa njim se slaže i Artur Kestler, da je izjednačavanje, odnosno stapanje Jevreja sa sredinom apsolutno moguće, a ne nemoguće, kao što je opšte prihvaćeno stanovište. 

Ovaj Kestlerov primer je na prvi pogled dobar, ali postaje nešto slabiji, ako ga čovek opomene da je ovaj prelazak Jevreja u katoličku veru, koji sada služi kao dokaz njihove sposobnosti da drugu veru prihvate i da se potpuno stope sa etnikom koji ih okružuje, 

da je taj dokaz uzet iz vremena kada su Jevreji prisilno uzimali katoličku veru, dakle iz vremena od pre pet vekova, kada je njima uzimanje katoličke vere bilo jedina alternativa izgonu iz Španije.

Život na ledu L38 deo

Život na ledu L38 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Ponedeljak, 7. mart 1983. godine

Artur Kestler: Bricks to Babel. (Citati i komentari – nastavak)

U junu 1950. godine drži Kestler predavanje u Berlinu, na Kongresu za kulturne slobode, kome prisustvuje Bertrand Rasel, Benedeto Kroče, Džon Devi, Karl Jaspers, i drugi velikani evropske misli. On tada razvija jednu vrlo interesantnu ideju, s obzirom da se Evropa nalazi na vrhuncu hladnog rata. 

On kaže da postoje dva mišljenja, dva stava prema tome da li se čovek i kako čovek mora opredeliti u tako važnim stvarima kada se to tiče njegove sudbine i sudbine njegove zemlje ili sveta uopšte. Jedan stav je onaj koji savetuje da se nema šta birati između Scile i Haribde i da ljudi treba da odbiju da biraju između Scile i Haribde. 

On ovaj stav zove stavom NI – NI. Drugi stav je da čovek mora da bira između Scile i Haribde, prema tome da se opredeli ili za jedno ili za drugo. Ovaj stav on naziva stavom ILI – ILI. 

U daljem toku predavanja on razvija otprilike ideju da je prvobitni stav NI – NI, moguć i poželjan onda kad se ne radi o ključnim problemima i kada oni nisu dati u takvoj formi da su odgovori neposredno potrebni i da od tih odgovora i njihove vrste zavisi sudbina sveta.

„(...) Tada dakle, u tim slučajevima, mi možemo da vršimo jedan razuman, jedan rafiniran izbor i da odbijemo da prihvatimo oba ili sva rešenja koja nam se nude. 

Ali onda kada je sudbina sveta u pitanju, onda kada imamo,“ kao u slučaju na koji je očevidno mislio, „da biramo između jedne nesavršene demokratije i savršenog totalitarizma, onda nije moguće kazati NI – NI, nego se mora birati i moramo da se opredelimo ili za jedan ili za drugi. Tada mišljenje ILI – ILI, mora da dođe namesto mišljenja NI – NI. (...)“

Na strani 287. knjige, nailazim na jedan esej pod naslovom „Juda at the Crossroad“ koji je štampan inače u zbirci eseja The Trial of the Dinosaur. Ovde se bavi Artur Kestler jevrejskim pitanjem, očevidno jednim od pitanja koja su ga kroz čitav život zanimala, i zbog kojih je vrlo često dolazio u sukob upravo sa svojim sunarodnicima, bolje rečeno sa ljudima čijoj je veri nekada pripadao. 

On kaže da je judeizam, za razliku od drugih religija neodvojivo vezan za nacionalnost, odnosno narodnost. Hrišćanstvo i islam kao doktrina bile su smišljene i prakticirane su zato da im pripadne celo čovečanstvo. Judaizam u stvari implicira članstvo određene istorijske nacije, koja je izabrana od svih drugih rasa da ima savez s Bogom preko Abrahama, Isaka i Jakova.

„(...) Za Jevreje,“ dalje kaže Kestler, „hebrejska reč goj, kojim se označavaju oni koji nisu Jevreji, ne znači samo pagan ili nevernik, ona se ne poziva u svom značenju na dušu koja je sposobna da se spase, ili na telo sposobno da se prihvati u zajednicu, pošto prihvati drugu, odnosno pravu veru, u ovom slučaju jevrejsku. 

Reč goj korespondira najpre sa grčkom reči barbarin i ona ostaje u stvari kao stalna oznaka za sve one koji ne pripadaju jevrejskoj rasi. (...)“

Premda mislim da preteruje u svakom slučaju da jednu eventualnu istinu pretvara u aksiom, ipak ću navesti na strani 290. njegovo mišljenje da je od svih religija, judaizam rasno najdiskriminatorskija, nacionalno najagresivnija i da od svih drugih religija sa kojima je izmešana, najviše izaziva socijalne tenzije.

U daljem nastavku ovog eseja navodi Kestler jedan intervju, koji je s njim napravljen, pošto je on u jednom od svojih eseja izneo svoje gledište o situaciji sa Jevrejima pošto je proglašena nezavisna država Izrael. On kaže uprošćeno sledeće:

„(...) Sve dok Jevreji nisu imali svoju državu, sve dotle je bilo potpuno razumljivo što su oni odbijali da se pomešaju, dakle da svoju naciju izgube, odnosno svoju narodnost izgube i da je izmešaju sa sredinom u kojoj su živeli, pa i da napuste svoju religiju koja je bila glavni i osnovni atribut njihove nacionalnosti, jedini, pošto zemlju, vladu i sve ostalo nisu imali. 

Međutim, od trenutka kada je jevrejska država uspostavljena, taj razlog je postao potpuno besmislen i više ne stoji. Jevreji u svetu treba, i u dijaspori, dakle, treba prema tome da se odluče. 

Ili će se vratiti u Izrael i nastaviti tamo da žive, sa svojom religijom i sa svojom nacionalnom svešću, na svojoj teritoriji, kao što rade drugi narodi, ili ako to ne žele onda treba da napuste judaizam i da se stope sa sredinom u kojoj žive.(...)“

Život na ledu L37 deo,

Život na ledu L37 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Ponedeljak, 7. mart 1983. godine

Artur Kestler: Bricks to Babel. (Citati i komentari – nastavak)

U svom eseju „The Yogi and the Commissar“, ovde na strani 229. daje Kestler jednu vrlo slikovitu predstavu o dva svetska duha. Dva osnovna tipa ljudi u jednoj političkoj borbi, koja se nalazi na različitim, krajnje udaljenim tačkama jednog zamišljenog političkog svetlosnog spektra.

„(...) Na infracrvenoj strani se nalazi Komesar, sa kojim ne možete,“ kaže Kestler, „razgovarati, jer će tog momenta početi, ako mu protivrečite, da se busa u grudi i iduća stvar koju ćete doživeti jeste da vas zadavi. 

Ali vi isto tako ne možete,“ kaže, „ni razgovarati normalno ni sa ultraviolentnim skeletom na suprotnoj strani spektra, koji predstavlja jednog Jogina, jednu krajnje duhovnu, za razliku od Komesara koji predstavlja krajnje materijalnu krajnost, naših političkih, naših idejnih i duhovnih ubeđivanja, prosto zato što on jednostavno vas neće razumeti, odnosno i ako vas razume, vaše reči za njega ništa neće značiti. 

Vi zapravo možete da razgovarate sa fabijancima, kvekerima, liberalima, filantropima, sasvim normalno, ali ne sa komesarima i sa čovekom jogi duhovnih predstava. 

Međutim, to vam ništa neće vredeti zbog toga što se prava tema i prava stvar odlučuje u stvari između Jogina i Komesara. Između ta dva fundamentalna koncepta. Koncepta promene spolja i koncepta promene iznutra. Prvi predstavlja Komesar, drugi predstavlja Jogin. (...)“

U zbirci eseja The Trial of the Dinosaur nalazi se i jedno predavanje Kestlerovo koje je on održao u proleće 1948. godine u Karnegi Holu u Njujorku. 

U tom predavanju koje je vrlo zanimljivo, vrlo pregnantno i sjajno pogađa stanje duhova tog doba, on je napao naivnost i ignoranciju američkih fellow traveller-a, takozvanih progresista, koje je prikazao kao levu varijantu, kao sliku u ogledalu Sinkler Luisovog Besmrtnog Babita.

„(...) Vaš prosvećeni Babit,“ rekao je, „izjednačuje nesavršenu demokratiju sa savršenim totalitarnim režimom. Njegova filosofija stiže do toga da nema šta da se bira između ugriza buve i lepre.(...)“

Život na ledu L36 deo,

Život na ledu L36 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 4. mart 1983. godine

Kestlerova bibliografija

Posle Bricks to Babel sa izvodima iz njegovih dela uzeću izvestan broj Kestlerovih knjiga prvi put, a neke obnoviti. Između svih izabrao sam: 

Arrow in the Blue, The Invisible Writing, The God that Failed, The Yogi and the Commissar, The Lotus and the Robot, Drinkers of Infinity, Life After Death, The Sleepwalkers, The Heel of Achilles.

Život na ledu L35 deo

Život na ledu L35 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.

Samoubistvo Artura Kestlera i jedna čudna podudarnost

Upravo sam čuo na radiju, da je Artur Kestler izvršio samoubistvo u svojoj kući na Monpelje Skveru broj 8. Policija je pronašla bračni par Kestler u njihovoj dnevnoj sobi, u foteljama sa dve prazne čaše ispred sebe.

Kako je to čudno, poslednjih nekoliko dana toliko sam na njega mislio. Gotovo mi se čini, da sam bio sa njim dok se ubijao, a možda i jesam. 

Vest sam čuo dok sam čitao uvodni deo četvrte knjige Zlatnog runa i citate Platonovog Fedona koje u razgovoru sa Tomanijom koristi Simeon Njegovan. Pa neka ti citati budu, kada su se već tu našli i moj epitaf Arturu Kestleru.

„(...) Dok nam telo povezano s umom, dok je duša povezana s takvom nevoljom, mi nikad u punoj meri nećemo steći ono za čime žudimo. A to je istina. Ako ikada hoćemo da saznamo istinu, moramo se izbaviti tela i samom dušom gledati stvari po sebi ... 

Jer, ako se u zajednici s telom ne može ništa potpuno saznati, onda je moguće samo jedno od dvoga: ili se saznanje nigde ne može steći ili se može steći tek posle smrti ... (...)“

Život na ledu L34 deo

Život na ledu L34 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 3. mart 1983. godine

A. Kestler The Bricks to Babel. (Nastavak citata i komentara IV deo.)

Povodom pisanja na stranom, engleskom jeziku, jer do tada je Kestler, koji je mađarski Jevrejin, pisao na nemačkom, on zapaža jednu interesantnu pojavu.

„(...) Kad počinjete da pišete i mislite na novom jeziku, vi morate da izmišljate za sebe nove umetničke slike i metafore i obično mislite da su one jako originalne, a ne shvatate da su one samo klišeji. (...)“

Ovo ne važi samo za pisanje na nekom tuđem jeziku, to važi i za pisanje na vlastitom jeziku. Meni se više puta dogodilo da pronađem, da zapravo mislim da sam pronašao neku originalnu metaforu, neku originalnu umetničku sliku, a da kasnije u nekoj knjizi pročitam da je ona već nađena i vrlo dobro upotrebljena. 

Još jedno intresantno zapažanje koje sa Kestlerom delim i koje je u stvari u praksi mnogo važnije nego što obično mislimo. On kaže, ja interpretiram, to nije apsolutan prevod,

„(...) Da,“ pri tome svakako misli na ljude koji su došli iz totalitarnog Istoka na delimično demokratski Zapad, „da su permanentni odnosi sa policajcima i totalitarnim birokratama morali ostaviti neki trag na ljudima. Stvara se jedna preosetljivost koja reaguje na najmanji trag agresije u slučajnim susretima preko dana, onako kao što Gajgerov brojač registrira radioaktivnost u vazduhu. 

Raspoloženje jednoga dana odlučuje se grubošću taksi šofera, osmehom saobraćajca, kelnera, telefonskog operatera, čoveka na benzinskoj pumpi, devojke u radnji. Čovek živi potopljen u tu anonimnu masu kao u jedan tečni medijum kroz koji prolazi, a da nije njega svestan. 

Međutim temperatura njegova neprestano utiče na naše stanje, na naše poglede. U tom pogledu,“ kaže Artur, „ja sam našao da je ljudska klima u Engleskoj naročito pogodna, neka vrsta Davosa, za večno oštećene veterane totalitarnog doba. Njena atmosfera sadrži manje semena agresije i brutalnosti po kubičnoj stopi pretovarenog autobusa, krčme, nekog reda, ili ulice, nego ijedna,“ kaže, „zemlja u kojoj sam živeo. (...)“

Ja se potpuno slažem sa ovom Kestlerovom konstatacijom uz primedbu da je od trenutka kada je ovo pisano do sada prošlo dosta godina i da ova ljudska klima - human climate - o kojoj govori Kestler nažalost više nije sasvim ovakva, premda se još uvek može kazati da je bolja nego u nekim drugim, gotovo u svim zemljama.

 Kestler, međutim, daje još dva po meni veoma tačna zapažanja koja karakterišu i danas Engleze na nepromenljiv način. On kaže:

„(...) Većina dobromislećih građana u ovoj zemlji veruje i nada se da zatvori i streljački vodovi, zatim gasne komore i sibirski ropski logori, jednostavno se ne događaju običnim ljudima, ukoliko oni namerno ne idu za nekim neprilikama. (...)“

Da ja dodam, ako vi na primer kažete jednom običnom Englezu da ste bili u zatvoru, a kad vas on pita zašto, da mu kažete da vi sami ne znate, da savršeno neki razlog nije postojao, tek tako, bili ste negde, zatvorili su vas, on vam jednostavno neće verovati. Nema logike u tome da se nevin čovek zatvara.

 Pre svega ni praksa engleska to ne dopušta, pa prema tome ni mozak engleski ne dopušta da bi se moglo ljudsko biće zatvoriti bez nekog razloga i on će uvek pomisliti da razlog neki ipak postoji, i da ste vi ipak nešto uradili zbog čega ste zatvoreni. 

Ako kojim slučajem, koji je redak, da ne kažem nemoguć, ipak tom običnom Englezu uspete dokazati da vi savršeno ništa niste uradili, onda će on možda da vas najzad razume, ali tako što će sebi kazati, naravno u toj zemlji je to moguće, moguće je ono što u Engleskoj nije moguće.

 Ti stranci su veoma čudni, imaju neki tako naopak način gledanja na stvari. On će tada uvek pomisliti da problem nije u ideologiji koja je stvorila režim koji dopušta da se nevini ljudi šalju u logore i zatvore, nego da je stvar same zemlje, samog naroda, same podloge na koju je ta ideologija nakalemljena. 

I da bi ta ista ideologija, bez obzira koliko strašna izgleda u drugoj zemlji, u engleskoj praksi bila sasvim drukčija, zahvaljujući tome što su Englezi drukčiji. Ukratko, čak i da bi najgori staljinizam, najgora verzija jednog praktičnog komunizma u Engleskoj bila podnošljiva, ne zato što je sam staljinizam po sebi moguć kao podnošljiv, nego što su Englezi podnošljivi. 

Ovde zapravo, kako Englezi gledaju sve ono što je nepodnošljivo na drugom mestu, postaje podnošljivo zahvaljujući njima. Ponekad čovek dobije pakosnu želju da ih podseti na Kromvela. U Kromvelovo vreme Englezi su takođe bili Englezi, a stvari i nisu bile ništa bolje od onoga što se dešavalo u revolucijama širom sveta.

Na nekoliko strana od 224. pa do 226. razvija, pod naslovom „Iskušenja romansijera“, Kestler jednu vrlo interesantnu metaforu. On započinje anegdotom o Turgenjevu, koji je mogao da piše samo tako što je noge držao u lavoru tople vode, a bio okrenut prozoru koji je bio otvoren. 

Njegova pozicija je u stvari simbolizovala poziciju romansijera u svetu gde je topla voda stajala za inspiraciju, za kreativnu snagu, bez obzira kako je mi nazvali, a otvoren prozor je predstavljao svet napolju, jedan sirovi materijal koji je služio umetničkoj kreaciji. Novelista može prema toj situaciji da ima tri odnosa. 

On može da zato da bi imao punu koncentraciju da se potpuno zatvori u svoju imaginaciju, to znači da zatvori prozor i na njega navuče zavese. On može da se nagne na taj prozor i da čak i učestvuje u životu ulice. U oba slučaja on je umanjen za izvesnu vrednost. 

U slučaju zatvaranja sobe i odstranjenja spoljnoga sveta, njegova imaginacija uskoro će se osušiti, jer imaginaciju ne može da greje isključivo imaginacija, ona mora biti zasnovana na izvesnim iskustvima koja se stalno obnavljaju, a ona pripadaju spoljnjem svetu ne samo našem unutrašnjem doživljavanju. 

U drugom slučaju jedna distanca bi se izgubila, i čovek, odnosno romansijer postao bi učesnik, a ne opisivač i istraživač događaja.

Postoji i treća kompromisna varijanta u kojoj pisac zatvara prozor, navlači zavese, ali buši jednu rupu u toj zavesi, tako da određenu stvar može da vidi, da ima izvestan odnos prema stvarnosti. On otada hrani svoju imaginaciju samo onim što se nalazi u okviru te rupe. 

Potpuno je prirodno da njegovi proizvodi biće tada lišeni perspektive, jer on će možda videti jednu scenu, ali neće videti ono što vide junaci te scene. A to što vide junaci te scene to i te kako utiče na njihov život i njihova mišljenja. 

On može videti jednu devojku u toj rupi u zavesi, jednu devojku kako bere ruže, on može videti sve šta ta devojka radi, ali ne može  videti da ona istovremeno gleda u neke fabričke dimnjake i da povodom tih fabričkih dimnjaka nešto misli. 

Ova metafora je izvanredna zbog toga što pokazuje zaista realnu poziciju u kojoj se nalazi pisac koji ograničava svoj dodir sa stvarnošću samo na one elemente za koje unapred zna da su mu potrebni radi hrane njegove imaginacije.

„(...) Savršena novela,“ kaže Kestler na 226. strani, „pretpostavlja da autor ima apsolutno znanje o osnovnim događajima svoga vremena. To znanje nije za aktuelnu upotrebu, jer tada bi se proizvela enciklopedija, a ne roman, ali ona je potrebna zbog implikacija i služi kao katalistički agent, kao što pljuvačka služi procesu varenja. (...)“

Neophodno je potrebno, dakle, ja se tu slažem sa Kestlerom, biti upoznat sa što više fakata stvarnog života svoga vremena, da bi imaginacija u stvari uspela da svojim kreativnim sposobnostima stvori pravu literarnu interpretaciju tih fakata, jer bez toga ona ostaje bez svoje hrane, postaje bleda, a zatim nestaje u nebulozama lične filosofije i ličnih emocija.

Život na ledu L33 deo

Život na ledu L33 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 3. mart 1983. godine

A. Kestler The Bricks to Babel. (Nastavak citata i komentara III deo.)

Na strani 204. u poglavlju „Arrival and Departure“  što je u stvari naslov njegovog romana, gde je on završio svoju trilogiju započetu sa Spartakusovom pobunom u Gladijatorima i boljševičkim čistkama u Pomračenju u podne, Kestler na jednom mestu kaže:

„(...) Ako neko hoće da objasni zašto se Peter ponašao kako se ponašao, on mora da od početka odbaci takozvana ubeđenja i etička uverenja. Ona su bila samo pretekst mozga, fantomski projektovani pretekst izvesnih mnogo intimnijih zbivanja u njemu. (...)“

Hoću da kažem da ova primedba Kestlerova je vrlo značajna u stvari u praksi pisanja. 

Vrlo često smo skloni da redukcijom svedemo stvari na uprošćene šeme i upravo zbog toga izvesni junaci naši kao nosioci nekih velikih ideja izgledaju mrtvi zato što su isključivo nosioci tih ideja, i mi se nikada ne trudimo da tražimo, da se potrudimo da potražimo i nekakve intimnije, emotivnije, dublje, lične razloge za pristajanje uopšte uz takve neke ideje.

 Kestler je u ovom svom odlomku dodao jednu rečenicu koja pokazuje pravac u kome je on pokušavao da nađe neka objašnjenja, recimo za Petera. On kaže:

„(...) Nema značaja da li je on bio heroj proletarijata ili mučenik katoličke crkve, pravi ključ je u njegovoj žudnji za mučeništvom. (...)“

Dobro, to je jedna mogućnost koja ima svoju psihološku, gotovo psihopatološku osnovu. Ali postoji čitav drugi niz mogućih drugih uzroka koji moraju da se unesu u jednu ličnost da bi ona bila zaista realna i živa. Niko nije prosto pion svojih ideja. Drugo, sve te ideje nisu došle s neba. 

Nisu dar božanskog otkrovenja, nego su jedan dubok napor vlastite misli da nađe formulaciju za neka lična, bitna iskustva i bitna osećanja. Ukratko, racionalizacija nečeg što je krajnje lično, čak i emocija, igra tu veoma značajnu ulogu.

Na strani 217. Artur Kestler ima jednu autobiografsku belešku koja više pokazuje Engleze nego njega. Nakon pada Francuske, on odlazi, beži u Englesku i tamo se posle izvesnih malih neprilika koje je imao, javlja regrutnom centru da učestvuje u borbi, u ratu. 

Rečeno mu je da će odgovor dobiti za otprilike dva meseca i on taj interval želi da iskoristi, pa to i čini, da napiše neko svedočanstvo o padu Francuske pod naslovom Scum of the Earth. 

Međutim, poziv iz regrutnog centra dolazi upravo onda kada je njemu do završetka knjige ostalo nešto oko 14 dana, i zato izdavač njegov interveniše u regrutnom centru, i pita može li se bar malo taj poziv odložiti. On dobija pismo sledeće sadržine:

„(...) Kao što je zahtevano, ja odlažem regrutovanje gospodina Kestlera i sugeriram da se on javi ovome Centru kad bude slobodan da se pridruži snagama Njegovog Veličanstva. (...)“

Dakle ovakav jedan odgovor na poziv regrutnog centra, i to u trenutku kada Engleska na svim fronotovima gubi rat, posle Dankerka, kada joj je svaki čovek potreban, i kada je invazija na Englesku eminentna, mislim da ovakav slučaj se ni u jednoj drugoj zemlji ne bi mogao dogoditi. 

Kad sam ovo pročitao Ljiljani, ona je međutim imala jednu znatno pesimističniju verziju razloga. Ona je jednostavno smatrala da Englezi baš nisu ni bili mnogo ponešeni prijavom Artura Kestlera iz dva razloga. Jedan je taj što se još uvek pamtila njegova komunistička prošlost, ali i jedan bitniji: 

Kestler je bio stranac prema kome Englezi su uvek osećali izvesno načelno nepoverenje, ako ne baš nepoverenje onda nerazumevanje. Primajući taj dokument Kestler je više nego ikada bio uveren da Englezi moraju izgubiti rat. A onda, u jednoj izvantednoj rečenici on pokazuje svoju aklimatizaciju na sasvim nove prilike u Engleskoj i kaže:

„(...) Do toga momenta, do te prekretnice, moj život je bio jedna fantomska trka za strelom u nebo, za jednim savršenim ciljem, za nacrtom utopije. 

Sada,“ kaže, „ja sam kao svoj dom, svoju zemlju, adoptirao Englesku gde se strele upotrebljavaju samo na dartboards, koja je sumnjičava prema svim velikim ciljevima, kojoj su nemili svi sistemi, kojoj dosađuju ideologije, koja je skeptična prema utopijama, odbacuje sve nacrte unapred date, koju ne zanima budućnost i koja je sva posvećena prošlosti. 

Zemlju koja nije ni zemlja jogina ni zemlja komesara, nego baštovana, gde štrajkači igraju fudbal sa policijom i socijalisti se krunišu krunom lordova. 

Ja sam bio zainteresovan za ovu civilizaciju, čije su socijalne norme bile potpuno različite od mojih, koja je obožavala karakter umesto mozga, stoicizam umesto temperamenta, nonšalanciju umesto truda, i koja je jezik za zubima više poštovala od elokvencije. 

Ja sam bio još više iznenađen engleskim stavom prema spoljnjem svetu, koga sam ja sumirao sledećom maksimom: ’Budite ljubazni prema strancima, nesrećni ljudi ne mogu ništa da učine protiv toga što su stranci. (’Be kind to the foreigner, the poor chap can’t help it’) 

Zatim, ukratko, ja sam bio privučen tim očevidnim osobinama engleskog života, koje su uvek fascinirale strance. Ali ova atrakcija je lagano bledela. (...)“

Citirao sam ova sećanja Kestlerova zato što ona u dlaku odgovaraju mom i Ljiljaninom viđenju Engleske kada smo došli i sada.

Život na ledu L32 deo

Život na ledu L32 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, četvrtak, 3. mart 1983. godine.

„Umetnost i stvarnost” III deo (Beleška za esej nastavak)

Nastavak beležaka za esej „Umetnost i stvarnost“ koji bih eventualno poslao „Književnosti“ kao odgovor na istoimenu anketu.

Pisci komunisti ili oni koji se bave politikom u kulturi, ne nužno i kulturnom politikom, najčešće ne kulturnom politikom, morali bi se zapravo zapitati kako bi na ova pitanja koja postavlja anketa odgovorili njihovi fundatori, fundatori njihove ideologije – Marks, Engels, a zatim oni koji su tu ideologiju prvi put u praksi primenili – Lenjin, Trocki, Lunačarski, da u ovom trenutku zanemarimo Staljina.

Videli bi zapravo da odgovor nije uvek isti.

Da je različit u vremenu u kome je Lenjin na primer bio u opoziciji i kasnije kad je započela revolucija, i u doba građanskog rata, videli bi u stvari zapravo da odgovor nije isti i upravo ta različitost, a često i protivurečnost tih odgovora, ilustrovala bi najbolje i njihove vlastite dileme.

Ja nisam marksist i naravno nisam na takve konsultacije obavezan, odnosno jesam samo u toliko u koliko odgovori doktrine obrazuju jednu praksu koja dolazi u sukob sa mojim praksisom, sa mojom profesionalnom savešću.

Do kakvih apsurdnih zahteva dolazi se sledeći takvu logiku zahteva, koji su na primer skrivili neke od najslabijih stranica romana Isakovićevog Trena 2, a uvođenjem tzv. istorijskog konteksta kroz članak o IB-u i uveli tu knjigu u oblast groteske, a nas čitaoce među morone, vidi se iz zahteva boraca Knina, da na primer jedna Golubnjača radi istorijske istine, pored ustaških zločina, opiše i četničke, odnosno srpske.

Vidi se dakle iz zahteva, odnosno iz primedbe da je knjiga slaba upravo zbog toga što ne uspostavlja tu istorijsku ravnotežu.

Ali onda zašto samo njih? Zašto samo četničke? Šta je sa balistima, ljotićevcima, šta je sa komunistima, najzad?

Bilo bi dakle to isto kada bi odbacili roman o krojačima samo zato što u njemu o stolarima nema ni reči.

Nije posao književnosti da jedan narod uči njegovoj istoriji.

Posao književnosti je da se bavi sudbinom ljudi, sudbinom čoveka u toj istoriji. I to ne apstraknog čoveka, čoveka kao takvog, već određenih ljudi, a onda se datog romana ne tiču sudbine nekih drugih, ma kako bile značajne.

Eventualne nesreće jednog Eskima ne mogu se objasniti nesrećama indijskog seljaka i glađu u oblasti Ganga.

Svaki ima svoje razloge za nesreću i pisac se mora držati environmenta, jedne određene ljudske sudbine. Sve ostalo je posao istoriografije.