Život na ledu L24 deo

Život na ledu L24 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.

O novoj desnici

To zapravo znači da bi takva desnica morala braniti tehnokratiju i njene zaključke samo dotle dok se ona bavi pukom materijalističkom organizacijom sveta, a za sebe zadržati ono što se odnosi na moral i duh.

Takva desnica bi takođe morala dozvoliti kompjuterizaciju samo u onoj meri u kojoj je ona najviši sistem prikupljanja informacija i omogućavanja da se donesu najbolje moguće odluke. 

Ali ne odluke koje su najbolje moguće u smislu racionalnog, jer one vrlo često su sukobljenje sa stvarnom situacijom koja se nikada ne može reproducirati u bilo kakvom veštačkom pa ni u prirodnom mozgu, nego koje su u skladu sa jednom moralnom i duhovnom realnošću.

Bez toga, bez takve jedne podloge, svet se neizostavno utapa u materijalizam, kako na kapitalističkoj tako i na socijalističkoj strani. Nova desnica dakle ne odbacuje ni jedno rešenje bez obzira dolazilo ono s leva ili desna, koja može stati u opštu harmoniju njenih pogleda. Ona je prema tome spremna na izvestan eklekticizam. 

Ona je spremna da preuzme praktična rešenja koja su pokazala se adekvatnim njenim idejama i ona u prvom redu je pragmatična, a ne doktrinarna.

Moderna desnica, desnica koja bi se zasnivala na jednoj filosofiji, na jednom viđenju sveta, ne bi od tog viđenja sveta pravila dogmu, nego ono što marksisti pogrešno zovu rukovodstvom za akciju, a što je je zapravo dogma, jer ako je dogma rukovodstvo za akciju onda ona nije ništa drugo nego ova dogma pretvorena u delo.

Takva dogma mogla bi biti samo neka vrsta generalne linije, generalnog uputstva, a morala bi se permanentno na delu iskazivati i čiji bi krajnji bio cilj posmatranja sveta ne samo onakav kakav jeste, nego onakav kakav bi mogao biti kada bi se određene mere postupno, pametno i moralno primenjivale. 

Takva jedna desnica nesumnjivo bi morala biti intelektualna elita.

Katastrofa svih elitističkih pokreta, među kojima su i desni i levi, a među kojima istaknuta mesta zauzimaju fašizam s jedne strane, a komunizam sa druge strane, ili desna hegelijanska filosofija s jedne i leva hegelijanska filosofija sa druge strane, 

potekle od istog hegelijanskog izvora samo skrenuvši u dva suprotna pravca da bi se konačno u izvesnim merama i u izvesnim filosofskim zaključcima ponovo sreli i to u praksi, totalitarnoj praksi oba ova poretka. Istorijske katastrofe takvih kao što sam rekao nazora poticali su u prvom redu od grehova, da ih tako nazovem, njihove elite.

Ti grehovi su bili konstituentni ideologiji, ali su istovremeno bili konstituentni sadržaju koji se davao takvim elitama. Taj sadržaj, koji je u početku kako u jednom Hitlerovom ili Musolinijevom pokretu, tako i među boljševicima, da uzmem ova tri primera, bio, opet da upotrebimo jednu uslovnu reč, do izvesne mere moralan, mada taj izraz nije potpuno adekvatan. 

Taj sadržaj se vrlo brzo usled moći i nedostatka kontrole pretvorio u potpunu arbitrarnost, a zatim u despotiju i nasilje. U početku stavljajući pred sebe izuzetne zadatke, izdvajajući se od mase, ne pravom, ne privilegijama, već dužnostima koje su u stvari smatrane najvišim pravom, 

a što odgovara grčkom Alkibijadovom shvatanju aristokratije, pomalo i platonizmu, vrlo brzo takav sadržaj ustupio je mesto vulgarnim privilegijama bez dužnosti, nasilju bez obaveza i kontrole, a iznad svega potpunom gubitku duhovne orijentacije.

I ono što nam se prikazuje kad posmatramo poslednje godine takvih režima, a nažalost imali smo prilike da vidimo isključivu propast fašizma i nacizma, ali ne i propast daleko opasnije doktrinarnih, elitističkih režima kao što je komunizam u Sovjetskom Savezu na primer, ti prizori nam otkrivaju potpuno moralno rasulo, pa i nešto više. To moralno rasulo vođa praćeno je potpunim izopačenjem svesti kod mase.

Moralni standardi ne samo da su odbačeni, oni su izopačeni u toj meri da se moralom sada može u onim zemljama u kojima doktrine te još uvek važe, smatrati sve ono što je obrnuto stvarnom moralnom standardu u jednom civilizovanom svetu. Ropstvo se proglašava najvećom slobodom. 

U nejednakosti, potajnoj nejednakosti traži se potpuna jednakost. Tolerancija je zamenjena radikalizmom, ljubav – mržnjom, i sve ono što je Orvel u 1984. godini predvideo kao sliku čovečanstva, duhovnu sliku čovečanstva, iskazuje se u tim porecima vrlo jasno kao već postignut nivo.

Nova desnica nema ništa da nauči od takvih režima i od takvih standarda. Elitizam nosi u sebi svoju urođenu opasnost izdvajanja od suštinskih problema sveta i posmatranja stvari sa jednog stanovišta koje je van njih. 

Uklonivši takav momenat, elitistički pokret može sebi da nađe mesto unutar jedne zajednice, a ne izvan nje, ne tamo gde se ta zajednica posmatra kao nešto sasvim drugo od stvarnih istorijskih tokova, nešto što treba savladati, što treba preobratiti, što treba čak i silom po neki put ukloniti.

Religiozni momenti mogu ovde da igraju vrlo značajnu ulogu ukoliko se religija ne posmatra kao crkva, nego kao jedan duhovni standard, kao jedan monizam koji sve što živi, sve što traje, sve što postoji obuhvata u jednu celinu. Doktrina takve jedne nove desnice ne bi bila politička, ona bi u prvom redu bila etičko-filosofska. 

Politika kao primena ideja u praksi a ne kao pragma, čista pragma, u koju se ona vrlo često pretvara, takva politika takođe može biti vrlo opasna zbog toga što ne vodi računa o empiriji nego pokušava svoje ideje nasilno, uprkos fakata, uprkos otpora, suštinsko-istorijskih otpora koji se rađaju iz sistema tih fakata, pokušava jednostavno da eliminiše.

Zato takva nova desnica ne bi smela da bude doktrinarna. Zato ona ne bi smela da ima vrlo fiksne ideje praktične prirode. 

Ona bi morala imati samo najopštije ideje o svetu i čoveku, a nikako onako razrađene ideje kakve je na primer imao Marks ili kakve su pokušali da naprave filosofi tipa Đentilea (Gentilea) u Italiji ili moroni tipa Rozenberga u Nemačkoj, a da ne govorim o praktičnim filosofima - jednog Trockog ili jednog Staljina.