Život na ledu L26 deo, Službeni glasnik,
Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik,
ponedeljak, 14. februar 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost”
Nekoliko
beležaka o stvarnosti i umetnosti. Ne razumem izraz stvarnosna proza. Meni se
on čini krajnje nepogodnim eufemizmom za nešto što se pojedini kritičari ne
usuđuju nazvati pravim imenom ili za šta se pravo ime ne može naći.
Svaka proza
koja se bavi čovekom i njegovom egzistencijom u ma kom vremenu i u ma kojoj
formi, ako je dobra – stvarnosna je, jer opisuje jednu stvarnost takvog čoveka.
Budući da sve stvarnosti ne mogu biti opisane, izabira se jedna i ona koja je
dominantna utiče na formu te tako dobijamo izvesne aspekte, raznolike aspekte,
stvarnosti oko sebe.
Knjige koje
piše Vidosav Stevanović nisu dobre zato što su stvarnosne, već zato što je
Stevanović dobar pisac.
Paratetički roman koji nije dobar ne može ni biti
stvarnostan. Samo monostruktuirani, jednoćelijski, priprosti duhovi mogu držati
da je savremeni Beograd samo mlad Beograd, samo ono što se događa u glavama i
srcima ljudi ispod trideset godina, ono što se zbiva u Knez Mihailovoj ulici,
na štrafti ili recimo “Kod konja”,
jer to je zapravo ono što se u većoj ili
manjoj meri zbiva u svim metropolama i u glavama svih mladih ljudi jednog doba.
Jer naši životi uistinu zavise od ljudi koji ne sede “Kod konja” nego na konju
i koji imaju više od trideset godina, a neki i preko sedamdeset.
No comments:
Post a Comment