Život na ledu L29 deo, Službeni glasnik,
Copyright © Borislav Pekić
Subota, 19.
februar 1983. godine.
Spiritualizacija Zlatnog runa
(za Zlatno runo VI i VII)
Sve dublje,
sve upornije, sve uspešnije čini mi se ulazim u Runo.
Sve više se restaurira ono saživljavanje sa kojim sam pisao
svaku knjigu do sada. Nešto duži razmak između V, VI i VII, nego što je to bio
između I i II, i III i IV, kao i ovih naime III, IV i V, pomogao mi je da
celinu sagledam još bolje, nego što sam u nju ranije imao uvid, i to da je
sagledam u jednoj još spiritualnijoj perspektivi.
Raznovrsnost tema u
zavisnosti od istorijskih perioda koje obrađujem predupredila je izvestan
duhovni zamor koji bi me čekao inače da
te raznovrsnosti nema i koji sam bio osetio pomalo u pisanju IV i III knjige.
Ta potreba da
svakoj glavi pristupam sa novim pogledima, sa svežim pogledima, da uvek
posmatram stvari iz jednog novog ugla i da ih pišem u tome odgovarajućem stilu,
i tim odgovarajućim novim jezikom, predstavlja u stvari jedno zdravo umetničko
iskušenje i jednu vrlo interesantnu i podstrekavajuću umetničku misiju, odnosno
umetnički zadatak.
Formalno će naravno VI i VII knjiga imati izvesnih
dramaturških sličnosti sa I i II, u tom smislu što će izgledati fragmentarnija,
naročito VI, od recimo III, IV i V, ali ta sličnost će biti prividna u stvari.
Jedna druga
neizvesnost me muči. Sigurno je priprema za Atlantis
i čitava biblioteka koju sam povodom Atlantisa
pročitao još više je spiritualizovala moj pristup Runu. Sve ono što sam pri tome naučio o okultnome, sve ono što sam
saznao o dubljim elementima psihe, o misterijama, o tajnama, sve to pomoglo mi
je da još više oduhovim svoj pristup VI i VII knjizi, a prema tome i celini Runa.
Pitam se
međutim koliko je praktičan rad na jednom žanr-romanu kao što je na primer bilo
Besnilo, uticalo na moj rukopis i
kako, pozitivno ili negativno. To zapravo ne mogu videti pre nego što započnem
sa prozom „Prve parnice“. Sećam se da mi je Mihiz u jednom od naših dugotrajnih
i mnogobrojnih razgovora na temu Runa
rekao u jednom momentu:
„Sada morate nastojati da što više produhovite stvar“.
Ta misao je došla posle razgovora o tome do koje mere sam ja u ovih nekoliko
knjiga postavio ekonomske, socijalne, psihološke i svu ostalu bazu za opštu
ideju Runa, i da je sada vreme da u
VI i VII knjizi, da u stvari kažem zašto sam sve to činio, čemu sve to služi.
Naravno
oduvek je bio to moj cilj, ja zato Runo
i pišem. Problem je samo u tome da ne nastane nesporazum. Od mene se ne može
očekivati, niti je to moj cilj, da ideju Runa
učinim jasnom u refleksivnom smislu. Ja to u stvari produhovljavanje, tu
spiritualizaciju želim ne da postignem refleksijom, nego umetničkim slikama.
Argo je u tom okviru prema tome jedna umetnička slika filosofije, u stvari
umetnička slika jedne filosofije. Argo i svi detalji na Argu, svi događaji, sve
scene, svi opisi, sve situacije, sve misli su samo kodovi za filosofiju koju hoću
da izrazim.
Naravno ta filosofija u celini će biti jasna, u njenim
pojedinostima verovatno ne, ali je važno da opšta ideja, ideja vraćanja,
mistična ideja obnavljanja, odnosno smrti i života, viših vrednosti, smisla,
dođe do izražaja.
Ako to dođe do izražaja kroz sudbinu Simeona Gazde i kroz
njegovo pretvaranje u Crnog konja, dakle kroz celu epizodu Elevsinskih
misterija, u koju spadaju Argo i rađanje kentaura, onda sam ja svoj cilj
postigao.
No comments:
Post a Comment