Život na ledu L30 deo, Službeni glasnik,
Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik, nedelja, 27. februar
1983. godine.
„Umetnost i stvarnost” (Beleška
za esej)
Onoga momenta
kada se prizna jedno načelo ovakve vrste, njegova primena postaje gotovo uvek
stvar okolnosti, arbitraže i suda nepozvanih i samozvanih autoriteta. Index prohibitorum librorum nikada nije
imao jasna i određena uputstva u pogledu tema ili forme, koje bi bile
zabranjene došavši u koliziju sa dogmama crkvenim.
Premda se
raspoznavanjem duha crkvenih vlasti gotovo uvek dalo predvideti šta će se na
njemu naći. A našlo se kao što znamo gotovo sve što sada smatramo temeljem naše
kulture. Ne postojeći zvanično, ali funkcionišući prohibitorum librorum socijalističkog realizma, pretio je da
obuhvati takođe gotovo sve što je zaista vredelo u oblasti humanističkih nauka
i umetnosti.
U međuvremenu
iz nauke je isključena dubinska psihologija, parapsihologija, sve varijante
idealističke filosofije, celokupna moderna umetnost.
Socijalizam
na sreću nikada nije došao bar do masovnog spaljivanja knjiga, koje se
odigralo, odnosno započelo u Nemačkoj pod Gebelsovim rukovodstvom i s njegovim
prisustvom 1933. godine u Berlinu. Ali duh je tu uvek spreman da do tako nečega
dođe.
Slučaj
spaljivanja knjiga Gojka Đoga na to ukazuje. Ne mogu a da ne zamislim jednu
scenu, kako redakcija “Prosvete” okružuje vatru u kojoj gori Đogova knjiga.
Obučeni su u kratke „Hitlerjugend” pantalone i predvođeni (...) pevaju
Internacionalu, a za to vreme knjiga gori.
Sve je
međutim uzalud. Kao što više ništa ne može zaustaviti nauku da eksperimentiše
čak i našom finalnom sudbinom, ništa ne može sprečiti umetnost da istražuje
istine, o čoveku i njegovoj poziciji u okviru te sudbine. Nalazim u međuvremenu
da ima nečeg herostratorskog u tom stalnom strahu od istine, u tom obnavljanju
straha od nečega za šta svi znamo da će jednom doći i da je neizbežno.
U anketi koju
sam dobio prvo pitanje glasi, i simptomatično glasi:
“Predugo se u
našoj misli o umetnosti i književnosti koja se jednom izborila protivu
dogmatizma za pravo umetnosti na pluralizam metoda i stilskih orijentacija
smatralo da je na taj način odlučeno i o svim teorijskim i praktičnim pitanjima
umetnosti. 1950-tih godina izboreno pravo na slobodu postupka ili rečeno
jezikom tradicionalne estetike na slobodu forme i stila.
U teoriji i kulturnoj
politici nije se problematizovalo i pitanje sadržaja tema.
U tom periodu
društvenog razvoja postojalo je izgleda uverenje da su materijal i sadržaj,
rečju poruka koja iz materijala imanentno probija bili po sebi nešto neosporno
i neosporeno dostatno pozitivno, te da se ovaj domen umetničkih sloboda odnosi
pre svega na umetničku transpoziciju, na estetsku obradu toga po sebi
pozitivnog materijala, sadržaja ili teme.”
Ako dakle
kažemo da je pedesetih godina izvojevana sloboda stila i forme, moramo
postaviti pitanje protiv čega je ona izvojevana, jer očevidno da je pobedi
prethodila jedna borba i to borba protiv nečega što se toj slobodi
suprostavljalo.
Neko će
kazati, kao što vidimo i sastavljač ankete, da je to bilo protivu dogmatskog
socijalizma, protivu devijantnog shvatanja uloge umetnosti, protivu shvatanja
da je umetnost partijska sluškinja, ali se može i reći protivu prirodnog,
autentičnog stava što ga socijalizam materijalističkog, odnosno marksističkog
tipa ima prema proizvodima duha, a posebno proizvodima umetnosti.
Dakle protivu
partije ili sa partijom protivu njene tradicije. Sasvim isto pitanje se može
postaviti i kad je reč o tzv. borbi za slobodu sadržaja povodom pitanja kojim
se ova anketa završava.
D. H. Lorenca
je zabranio puritanski duh anglo-viktorijanske varijante građanskog duha. Vlast
je bila tu samo instrument. Gospođa
Bovari je išla na sud francuske verzije građanskog konzervativizma koji je
tada vladao Evropom. Ko je danas protivu slobode sadržaja? Pogledajmo novine.
Novine, naročito u poslednjih mesec dana.
No comments:
Post a Comment