Život na ledu L30 deo

Život na ledu L30 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, nedelja, 27. februar 1983. godine.

„Umetnost i stvarnost” (Beleška za esej)

Onoga momenta kada se prizna jedno načelo ovakve vrste, njegova primena postaje gotovo uvek stvar okolnosti, arbitraže i suda nepozvanih i samozvanih autoriteta. Index prohibitorum librorum nikada nije imao jasna i određena uputstva u pogledu tema ili forme, koje bi bile zabranjene došavši u koliziju sa dogmama crkvenim.

Premda se raspoznavanjem duha crkvenih vlasti gotovo uvek dalo predvideti šta će se na njemu naći. A našlo se kao što znamo gotovo sve što sada smatramo temeljem naše kulture. Ne postojeći zvanično, ali funkcionišući prohibitorum librorum socijalističkog realizma, pretio je da obuhvati takođe gotovo sve što je zaista vredelo u oblasti humanističkih nauka i umetnosti.

U međuvremenu iz nauke je isključena dubinska psihologija, parapsihologija, sve varijante idealističke filosofije, celokupna moderna umetnost.

Socijalizam na sreću nikada nije došao bar do masovnog spaljivanja knjiga, koje se odigralo, odnosno započelo u Nemačkoj pod Gebelsovim rukovodstvom i s njegovim prisustvom 1933. godine u Berlinu. Ali duh je tu uvek spreman da do tako nečega dođe.

Slučaj spaljivanja knjiga Gojka Đoga na to ukazuje. Ne mogu a da ne zamislim jednu scenu, kako redakcija “Prosvete” okružuje vatru u kojoj gori Đogova knjiga. Obučeni su u kratke „Hitlerjugend” pantalone i predvođeni (...) pevaju Internacionalu, a za to vreme knjiga gori.

Sve je međutim uzalud. Kao što više ništa ne može zaustaviti nauku da eksperimentiše čak i našom finalnom sudbinom, ništa ne može sprečiti umetnost da istražuje istine, o čoveku i njegovoj poziciji u okviru te sudbine. Nalazim u međuvremenu da ima nečeg herostratorskog u tom stalnom strahu od istine, u tom obnavljanju straha od nečega za šta svi znamo da će jednom doći i da je neizbežno.

U anketi koju sam dobio prvo pitanje glasi, i simptomatično glasi:

“Predugo se u našoj misli o umetnosti i književnosti koja se jednom izborila protivu dogmatizma za pravo umetnosti na pluralizam metoda i stilskih orijentacija smatralo da je na taj način odlučeno i o svim teorijskim i praktičnim pitanjima umetnosti. 1950-tih godina izboreno pravo na slobodu postupka ili rečeno jezikom tradicionalne estetike na slobodu forme i stila.

 U teoriji i kulturnoj politici nije se problematizovalo i pitanje sadržaja tema.

U tom periodu društvenog razvoja postojalo je izgleda uverenje da su materijal i sadržaj, rečju poruka koja iz materijala imanentno probija bili po sebi nešto neosporno i neosporeno dostatno pozitivno, te da se ovaj domen umetničkih sloboda odnosi pre svega na umetničku transpoziciju, na estetsku obradu toga po sebi pozitivnog materijala, sadržaja ili teme.”

Ako dakle kažemo da je pedesetih godina izvojevana sloboda stila i forme, moramo postaviti pitanje protiv čega je ona izvojevana, jer očevidno da je pobedi prethodila jedna borba i to borba protiv nečega što se toj slobodi suprostavljalo.

Neko će kazati, kao što vidimo i sastavljač ankete, da je to bilo protivu dogmatskog socijalizma, protivu devijantnog shvatanja uloge umetnosti, protivu shvatanja da je umetnost partijska sluškinja, ali se može i reći protivu prirodnog, autentičnog stava što ga socijalizam materijalističkog, odnosno marksističkog tipa ima prema proizvodima duha, a posebno proizvodima umetnosti. 

Dakle protivu partije ili sa partijom protivu njene tradicije. Sasvim isto pitanje se može postaviti i kad je reč o tzv. borbi za slobodu sadržaja povodom pitanja kojim se ova anketa završava.

D. H. Lorenca je zabranio puritanski duh anglo-viktorijanske varijante građanskog duha. Vlast je bila tu samo instrument. Gospođa Bovari je išla na sud francuske verzije građanskog konzervativizma koji je tada vladao Evropom. Ko je danas protivu slobode sadržaja? Pogledajmo novine. Novine, naročito u poslednjih mesec dana.