Život na ledu L31 deo

Život na ledu L31 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, nedelja, 27. februar 1983. godine.

„Umetnost i stvarnost” (Beleška za esej) nastavak

Ja ne poznajem interno funkcionisanje komunističke partije. Ali ako se toliki broj visokih funkcionera jedne partije u ovom ili onom vidu izjašnjava protivu laissez faire-a u literaturi, onda za mene nema sumnje da je protivu tog laissez faire-a, dakle protivu potpune umetničke slobode, čitava partija. 

Onda, zaključuje se, zaključak je neminovan, borba zapravo vodi protivu partije i njene limitirajuće ideologije.

Pada mi na pamet jedan mit grčki koji mogu da upotrebim da bi u tome eseju ilustrovao stanje stvari. Sam mit u mojoj interpretaciji pročitaću iz Zlatnog runa, tom III, sa strane 20, 21. Tu se kaže:

„(...) Iksion je bio prvosveštenik Hrasta, imao je imelu umesto uda, a umesto desne ruke, u ramenom zglobu uglavljen grom, čijom je munjom vladao zemaljskim vatrama. Bio je pritvoran, lakom, u plotskoj ljubavi nezasit. Najzad se i u olimpijsku Heru zagledao. 

Zevs odluči da ga privede pameti. Posla mu u ložnicu Nefelu, oblak s Herinim likom. Iksion s Nefelom provede blaženu noć, te joj, pokazavši se nenadmašnim muškarcem, pet puta kumulonimbusno telo natera na sevanje i potmulu tutnjavu.

U međuvremenu, čuveni balkanski ljubavnik nije primetio nikakvu značajnu razliku između boginje i kišnog oblaka, ispunjenog parom i elektricitetom. Uvređena Hera ni prstom ne maknu da trapavog hrastovog obožavatelja spase. 

Zevsovi ga vetrovi zavezaše u krug i, potpaljenog suncem, pustiše ga da se, poput gorećeg točka, kotrlja mediteranskim morem. Premda provizorijum skrpljen za jednu noć, tek gruba šala Olimpa, utvara, fazma, 

Nefela je, kao nagradu za uspešno imitiranje ljubavi, dobila zemaljski život, rađajući devet meseci kasnije Iksionovog nezakonitog sina – čudovište Kentaura.

Nasledivši očevu grabljivost, pohotljivost i zloćudnost, bastard Kentaur je u najkraćem mogućem roku oplodio sve domaće kobile, ne štedeći ni sakagične, i tako bezmalo manufakturno, proizveo dimorfnu rasu alogo humanih stvorenja, čiji se gornji, ljudski deo bavio trgovačkim špekulacijama i sticanjem zemaljskog blaga, a donji, životinjski, produkcijom testamentarnih naslednika Firme i njenim transportom sa pazara na pazar. (...)“

Pokušajmo sada ovaj mit da prevedemo u temu našega eseja.

Uzmimo da Iksion simbolizira umetnost, da Zevs simbolizuje vlast, odnosno partiju, Hera umetničke slobode u koje je Iksion, odnosno u koje je umetnost zaljubljena.

Nefela u stvari da predstavlja privid umetničkih sloboda koje će se umetnosti dopustiti, a prvi Kentaur – umetničko delo, čudovište, nakazu, stvoreno u spoju umetnosti i lažnih umetničkih sloboda.

Umetnost se zaljubila u umetničke slobode i vlast je shvatila da je mora naučiti pameti ili privesti onom shvatanju umetničke slobode koja njoj odgovara.

Vlast je stvorila privid umetničke slobode i ponudila umetnosti mesto Here – Nefelu, umesto stvarnosti – privid.

Umetnost je nasela, umesto toga spava sa prividom slobode i počinje da rađa čudovišta.

Prvo čudovište, prvi Kentaur svojom lažnošću oplođava druge Kentaure, druga loša i nakazna umetnička dela i tako dobijamo jednu dimorfnu umetnost koja odgovara alogo humanom stanju kod Kentaura.

Što se tiče Nefele koja je rođena kao privid umetničke slobode, ona kao nagradu dobija pravi život.

Ona počinje da zamenjuje pravu slobodu i da živi u umetnosti kao prava umetnička sloboda.

Ova paralela pokazuje zapravo kakvo je stanje umetnosti danas. Isto onakvo kao što je stanje Iksionovo koji, kažnjen i zapaljen gori na nebu, dok se dole Nefela plodi, dok dole Nefela rađa umetničku nedonoščad.