Život na ledu L33 deo, Službeni glasnik,
Copyright © Borislav Pekić
Četvrtak, 3. mart 1983. godine
A. Kestler The Bricks to
Babel. (Nastavak citata i komentara III deo.)
Na strani
204. u poglavlju „Arrival and Departure“
što je u stvari naslov njegovog romana, gde je on završio svoju
trilogiju započetu sa Spartakusovom pobunom u Gladijatorima i boljševičkim čistkama u Pomračenju u podne, Kestler na jednom mestu kaže:
„(...) Ako
neko hoće da objasni zašto se Peter ponašao kako se ponašao, on mora da od početka
odbaci takozvana ubeđenja i etička uverenja. Ona su bila samo pretekst mozga,
fantomski projektovani pretekst izvesnih mnogo intimnijih zbivanja u njemu.
(...)“
Hoću da kažem
da ova primedba Kestlerova je vrlo značajna u stvari u praksi pisanja.
Vrlo često
smo skloni da redukcijom svedemo stvari na uprošćene šeme i upravo zbog toga
izvesni junaci naši kao nosioci nekih velikih ideja izgledaju mrtvi zato što su
isključivo nosioci tih ideja, i mi se nikada ne trudimo da tražimo, da se
potrudimo da potražimo i nekakve intimnije, emotivnije, dublje, lične razloge
za pristajanje uopšte uz takve neke ideje.
Kestler je u ovom svom odlomku dodao
jednu rečenicu koja pokazuje pravac u kome je on pokušavao da nađe neka
objašnjenja, recimo za Petera. On kaže:
„(...) Nema
značaja da li je on bio heroj proletarijata ili mučenik katoličke crkve, pravi
ključ je u njegovoj žudnji za mučeništvom. (...)“
Dobro, to je
jedna mogućnost koja ima svoju psihološku, gotovo psihopatološku osnovu. Ali
postoji čitav drugi niz mogućih drugih uzroka koji moraju da se unesu u jednu
ličnost da bi ona bila zaista realna i živa. Niko nije prosto pion svojih
ideja. Drugo, sve te ideje nisu došle s neba.
Nisu dar božanskog otkrovenja,
nego su jedan dubok napor vlastite misli da nađe formulaciju za neka lična,
bitna iskustva i bitna osećanja. Ukratko, racionalizacija nečeg što je krajnje
lično, čak i emocija, igra tu veoma značajnu ulogu.
Na strani
217. Artur Kestler ima jednu autobiografsku belešku koja više pokazuje Engleze
nego njega. Nakon pada Francuske, on odlazi, beži u Englesku i tamo se posle
izvesnih malih neprilika koje je imao, javlja regrutnom centru da učestvuje u
borbi, u ratu.
Rečeno mu je da će odgovor dobiti za otprilike dva meseca i on
taj interval želi da iskoristi, pa to i čini, da napiše neko svedočanstvo o
padu Francuske pod naslovom Scum of the
Earth.
Međutim, poziv iz regrutnog centra dolazi upravo onda kada je njemu
do završetka knjige ostalo nešto oko 14 dana, i zato izdavač njegov interveniše
u regrutnom centru, i pita može li se bar malo taj poziv odložiti. On dobija
pismo sledeće sadržine:
„(...) Kao
što je zahtevano, ja odlažem regrutovanje gospodina Kestlera i sugeriram da se
on javi ovome Centru kad bude slobodan da se pridruži snagama Njegovog
Veličanstva. (...)“
Dakle ovakav
jedan odgovor na poziv regrutnog centra, i to u trenutku kada Engleska na svim
fronotovima gubi rat, posle Dankerka, kada joj je svaki čovek potreban, i kada
je invazija na Englesku eminentna, mislim da ovakav slučaj se ni u jednoj
drugoj zemlji ne bi mogao dogoditi.
Kad sam ovo pročitao Ljiljani, ona je
međutim imala jednu znatno pesimističniju verziju razloga. Ona je jednostavno
smatrala da Englezi baš nisu ni bili mnogo ponešeni prijavom Artura Kestlera iz
dva razloga. Jedan je taj što se još uvek pamtila njegova komunistička
prošlost, ali i jedan bitniji:
Kestler je bio stranac prema kome Englezi su
uvek osećali izvesno načelno nepoverenje, ako ne baš nepoverenje onda
nerazumevanje. Primajući taj dokument Kestler je više nego ikada bio uveren da
Englezi moraju izgubiti rat. A onda, u jednoj izvantednoj rečenici on pokazuje
svoju aklimatizaciju na sasvim nove prilike u Engleskoj i kaže:
„(...) Do
toga momenta, do te prekretnice, moj život je bio jedna fantomska trka za
strelom u nebo, za jednim savršenim ciljem, za nacrtom utopije.
Sada,“ kaže,
„ja sam kao svoj dom, svoju zemlju, adoptirao Englesku gde se strele
upotrebljavaju samo na dartboards,
koja je sumnjičava prema svim velikim ciljevima, kojoj su nemili svi sistemi,
kojoj dosađuju ideologije, koja je skeptična prema utopijama, odbacuje sve
nacrte unapred date, koju ne zanima budućnost i koja je sva posvećena
prošlosti.
Zemlju koja nije ni zemlja jogina ni zemlja komesara, nego
baštovana, gde štrajkači igraju fudbal sa policijom i socijalisti se krunišu
krunom lordova.
Ja sam bio zainteresovan za ovu civilizaciju, čije su socijalne
norme bile potpuno različite od mojih, koja je obožavala karakter umesto mozga,
stoicizam umesto temperamenta, nonšalanciju umesto truda, i koja je jezik za zubima
više poštovala od elokvencije.
Ja sam bio još više iznenađen engleskim stavom
prema spoljnjem svetu, koga sam ja sumirao sledećom maksimom: ’Budite ljubazni
prema strancima, nesrećni ljudi ne mogu ništa da učine protiv toga što su
stranci. (’Be kind to the foreigner, the
poor chap can’t help it’)
Zatim, ukratko, ja sam bio privučen tim očevidnim
osobinama engleskog života, koje su uvek fascinirale strance. Ali ova atrakcija
je lagano bledela. (...)“
Citirao sam
ova sećanja Kestlerova zato što ona u dlaku odgovaraju mom i Ljiljaninom
viđenju Engleske kada smo došli i sada.
No comments:
Post a Comment