Život na ledu L33 deo

Život na ledu L33 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 3. mart 1983. godine

A. Kestler The Bricks to Babel. (Nastavak citata i komentara III deo.)

Na strani 204. u poglavlju „Arrival and Departure“  što je u stvari naslov njegovog romana, gde je on završio svoju trilogiju započetu sa Spartakusovom pobunom u Gladijatorima i boljševičkim čistkama u Pomračenju u podne, Kestler na jednom mestu kaže:

„(...) Ako neko hoće da objasni zašto se Peter ponašao kako se ponašao, on mora da od početka odbaci takozvana ubeđenja i etička uverenja. Ona su bila samo pretekst mozga, fantomski projektovani pretekst izvesnih mnogo intimnijih zbivanja u njemu. (...)“

Hoću da kažem da ova primedba Kestlerova je vrlo značajna u stvari u praksi pisanja. 

Vrlo često smo skloni da redukcijom svedemo stvari na uprošćene šeme i upravo zbog toga izvesni junaci naši kao nosioci nekih velikih ideja izgledaju mrtvi zato što su isključivo nosioci tih ideja, i mi se nikada ne trudimo da tražimo, da se potrudimo da potražimo i nekakve intimnije, emotivnije, dublje, lične razloge za pristajanje uopšte uz takve neke ideje.

 Kestler je u ovom svom odlomku dodao jednu rečenicu koja pokazuje pravac u kome je on pokušavao da nađe neka objašnjenja, recimo za Petera. On kaže:

„(...) Nema značaja da li je on bio heroj proletarijata ili mučenik katoličke crkve, pravi ključ je u njegovoj žudnji za mučeništvom. (...)“

Dobro, to je jedna mogućnost koja ima svoju psihološku, gotovo psihopatološku osnovu. Ali postoji čitav drugi niz mogućih drugih uzroka koji moraju da se unesu u jednu ličnost da bi ona bila zaista realna i živa. Niko nije prosto pion svojih ideja. Drugo, sve te ideje nisu došle s neba. 

Nisu dar božanskog otkrovenja, nego su jedan dubok napor vlastite misli da nađe formulaciju za neka lična, bitna iskustva i bitna osećanja. Ukratko, racionalizacija nečeg što je krajnje lično, čak i emocija, igra tu veoma značajnu ulogu.

Na strani 217. Artur Kestler ima jednu autobiografsku belešku koja više pokazuje Engleze nego njega. Nakon pada Francuske, on odlazi, beži u Englesku i tamo se posle izvesnih malih neprilika koje je imao, javlja regrutnom centru da učestvuje u borbi, u ratu. 

Rečeno mu je da će odgovor dobiti za otprilike dva meseca i on taj interval želi da iskoristi, pa to i čini, da napiše neko svedočanstvo o padu Francuske pod naslovom Scum of the Earth. 

Međutim, poziv iz regrutnog centra dolazi upravo onda kada je njemu do završetka knjige ostalo nešto oko 14 dana, i zato izdavač njegov interveniše u regrutnom centru, i pita može li se bar malo taj poziv odložiti. On dobija pismo sledeće sadržine:

„(...) Kao što je zahtevano, ja odlažem regrutovanje gospodina Kestlera i sugeriram da se on javi ovome Centru kad bude slobodan da se pridruži snagama Njegovog Veličanstva. (...)“

Dakle ovakav jedan odgovor na poziv regrutnog centra, i to u trenutku kada Engleska na svim fronotovima gubi rat, posle Dankerka, kada joj je svaki čovek potreban, i kada je invazija na Englesku eminentna, mislim da ovakav slučaj se ni u jednoj drugoj zemlji ne bi mogao dogoditi. 

Kad sam ovo pročitao Ljiljani, ona je međutim imala jednu znatno pesimističniju verziju razloga. Ona je jednostavno smatrala da Englezi baš nisu ni bili mnogo ponešeni prijavom Artura Kestlera iz dva razloga. Jedan je taj što se još uvek pamtila njegova komunistička prošlost, ali i jedan bitniji: 

Kestler je bio stranac prema kome Englezi su uvek osećali izvesno načelno nepoverenje, ako ne baš nepoverenje onda nerazumevanje. Primajući taj dokument Kestler je više nego ikada bio uveren da Englezi moraju izgubiti rat. A onda, u jednoj izvantednoj rečenici on pokazuje svoju aklimatizaciju na sasvim nove prilike u Engleskoj i kaže:

„(...) Do toga momenta, do te prekretnice, moj život je bio jedna fantomska trka za strelom u nebo, za jednim savršenim ciljem, za nacrtom utopije. 

Sada,“ kaže, „ja sam kao svoj dom, svoju zemlju, adoptirao Englesku gde se strele upotrebljavaju samo na dartboards, koja je sumnjičava prema svim velikim ciljevima, kojoj su nemili svi sistemi, kojoj dosađuju ideologije, koja je skeptična prema utopijama, odbacuje sve nacrte unapred date, koju ne zanima budućnost i koja je sva posvećena prošlosti. 

Zemlju koja nije ni zemlja jogina ni zemlja komesara, nego baštovana, gde štrajkači igraju fudbal sa policijom i socijalisti se krunišu krunom lordova. 

Ja sam bio zainteresovan za ovu civilizaciju, čije su socijalne norme bile potpuno različite od mojih, koja je obožavala karakter umesto mozga, stoicizam umesto temperamenta, nonšalanciju umesto truda, i koja je jezik za zubima više poštovala od elokvencije. 

Ja sam bio još više iznenađen engleskim stavom prema spoljnjem svetu, koga sam ja sumirao sledećom maksimom: ’Budite ljubazni prema strancima, nesrećni ljudi ne mogu ništa da učine protiv toga što su stranci. (’Be kind to the foreigner, the poor chap can’t help it’) 

Zatim, ukratko, ja sam bio privučen tim očevidnim osobinama engleskog života, koje su uvek fascinirale strance. Ali ova atrakcija je lagano bledela. (...)“

Citirao sam ova sećanja Kestlerova zato što ona u dlaku odgovaraju mom i Ljiljaninom viđenju Engleske kada smo došli i sada.