Život na ledu L38 deo

Život na ledu L38 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Ponedeljak, 7. mart 1983. godine

Artur Kestler: Bricks to Babel. (Citati i komentari – nastavak)

U junu 1950. godine drži Kestler predavanje u Berlinu, na Kongresu za kulturne slobode, kome prisustvuje Bertrand Rasel, Benedeto Kroče, Džon Devi, Karl Jaspers, i drugi velikani evropske misli. On tada razvija jednu vrlo interesantnu ideju, s obzirom da se Evropa nalazi na vrhuncu hladnog rata. 

On kaže da postoje dva mišljenja, dva stava prema tome da li se čovek i kako čovek mora opredeliti u tako važnim stvarima kada se to tiče njegove sudbine i sudbine njegove zemlje ili sveta uopšte. Jedan stav je onaj koji savetuje da se nema šta birati između Scile i Haribde i da ljudi treba da odbiju da biraju između Scile i Haribde. 

On ovaj stav zove stavom NI – NI. Drugi stav je da čovek mora da bira između Scile i Haribde, prema tome da se opredeli ili za jedno ili za drugo. Ovaj stav on naziva stavom ILI – ILI. 

U daljem toku predavanja on razvija otprilike ideju da je prvobitni stav NI – NI, moguć i poželjan onda kad se ne radi o ključnim problemima i kada oni nisu dati u takvoj formi da su odgovori neposredno potrebni i da od tih odgovora i njihove vrste zavisi sudbina sveta.

„(...) Tada dakle, u tim slučajevima, mi možemo da vršimo jedan razuman, jedan rafiniran izbor i da odbijemo da prihvatimo oba ili sva rešenja koja nam se nude. 

Ali onda kada je sudbina sveta u pitanju, onda kada imamo,“ kao u slučaju na koji je očevidno mislio, „da biramo između jedne nesavršene demokratije i savršenog totalitarizma, onda nije moguće kazati NI – NI, nego se mora birati i moramo da se opredelimo ili za jedan ili za drugi. Tada mišljenje ILI – ILI, mora da dođe namesto mišljenja NI – NI. (...)“

Na strani 287. knjige, nailazim na jedan esej pod naslovom „Juda at the Crossroad“ koji je štampan inače u zbirci eseja The Trial of the Dinosaur. Ovde se bavi Artur Kestler jevrejskim pitanjem, očevidno jednim od pitanja koja su ga kroz čitav život zanimala, i zbog kojih je vrlo često dolazio u sukob upravo sa svojim sunarodnicima, bolje rečeno sa ljudima čijoj je veri nekada pripadao. 

On kaže da je judeizam, za razliku od drugih religija neodvojivo vezan za nacionalnost, odnosno narodnost. Hrišćanstvo i islam kao doktrina bile su smišljene i prakticirane su zato da im pripadne celo čovečanstvo. Judaizam u stvari implicira članstvo određene istorijske nacije, koja je izabrana od svih drugih rasa da ima savez s Bogom preko Abrahama, Isaka i Jakova.

„(...) Za Jevreje,“ dalje kaže Kestler, „hebrejska reč goj, kojim se označavaju oni koji nisu Jevreji, ne znači samo pagan ili nevernik, ona se ne poziva u svom značenju na dušu koja je sposobna da se spase, ili na telo sposobno da se prihvati u zajednicu, pošto prihvati drugu, odnosno pravu veru, u ovom slučaju jevrejsku. 

Reč goj korespondira najpre sa grčkom reči barbarin i ona ostaje u stvari kao stalna oznaka za sve one koji ne pripadaju jevrejskoj rasi. (...)“

Premda mislim da preteruje u svakom slučaju da jednu eventualnu istinu pretvara u aksiom, ipak ću navesti na strani 290. njegovo mišljenje da je od svih religija, judaizam rasno najdiskriminatorskija, nacionalno najagresivnija i da od svih drugih religija sa kojima je izmešana, najviše izaziva socijalne tenzije.

U daljem nastavku ovog eseja navodi Kestler jedan intervju, koji je s njim napravljen, pošto je on u jednom od svojih eseja izneo svoje gledište o situaciji sa Jevrejima pošto je proglašena nezavisna država Izrael. On kaže uprošćeno sledeće:

„(...) Sve dok Jevreji nisu imali svoju državu, sve dotle je bilo potpuno razumljivo što su oni odbijali da se pomešaju, dakle da svoju naciju izgube, odnosno svoju narodnost izgube i da je izmešaju sa sredinom u kojoj su živeli, pa i da napuste svoju religiju koja je bila glavni i osnovni atribut njihove nacionalnosti, jedini, pošto zemlju, vladu i sve ostalo nisu imali. 

Međutim, od trenutka kada je jevrejska država uspostavljena, taj razlog je postao potpuno besmislen i više ne stoji. Jevreji u svetu treba, i u dijaspori, dakle, treba prema tome da se odluče. 

Ili će se vratiti u Izrael i nastaviti tamo da žive, sa svojom religijom i sa svojom nacionalnom svešću, na svojoj teritoriji, kao što rade drugi narodi, ili ako to ne žele onda treba da napuste judaizam i da se stope sa sredinom u kojoj žive.(...)“