Život na ledu L40 deo

Život na ledu L40 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, utorak, 8. mart 1983. godine

„Umetnost i stvarnost“ IV deo (Beleška za esej nastavak)

Ako uopšte programska načela jedne vlasti, proklamujući kao cilj slobodu umetnosti, a zadržavajući za sebe prirodno pravo da brane tekovine revolucije, koje su i učinile da dođu na vlast i Ustav koji tu vlast ovekovečuje, 

ako ta načela nisu dovoljna da sloboda uskladi umetnost sa tekovinama Ustava, onda se najčešće, bar u našim okolnostima, okolnostima jugoslovenskog socijalizma, pribegava zameni sadržaja jednog umetničkog dela, u ovom slučaju recimo knjige.

Njen se sadržaj izvlači iz estetskog plana nad kojim se ne želi imati vlast, i prebacuje na plan politički na kome se ta vlast po svaku cenu u zemlji želi da zadrži. Tako estetsko pitanje postaje političko pitanje, pa zatim ubrzo ustavno, a najzad i krivično.

Ovako knjiga ili neko umetničko delo uopšte izvučeno iz prirodne sredine, postaje atak na tekovine i ustavne premise i sa njim se onda može postupati normalno i zakonski kao sa svakim građansko-pravnim licem.

Zakon koji se odriče suda nad umetnošću postaje u stvari onaj koji bez oklevanja pribegava tom sudu, kao da nije u pitanju jedna apstrakcija, već zaista građansko-pravno lice koje je u stanju da počini krivično-pravno nedelo.

Ovu belešku sam napravio povodom mnogobrojnih govora na uglednim partijskim, najvišim jugoslovenskim i republičkim forumima sa prelaza februara u mart, gde se izvesna umetnička dela, izvesne knjige i predstave izjednačuju sa kažnjivim, čak i prevratničkim napadima na Ustav zemlje i ustavni poredak u zemlji.

Kada bi partija odustala od ovog uostalom tradicionalnog, prilično tradicionalnog metoda, kada bi ostala na planu umetnosti, ona bi u stvari onda svojim marksističkim književnim kritičarima morala da ostavi da taj posao svrše i da presude na jedan kritički, estetički kritičan način delima koja se ne slažu sa partijskom linijom, a još uvek su u okviru estetičkih merila.

Ovako se svaka ozbiljna diskusija o književnosti odvija pod pretećom senkom krivičnog zakonika.

Ali ako bi partija tako postupala, marksistički kritičari našli bi se u neugodnom položaju.

Uspevši da utvrde da je jedna vredna knjiga nemarksistička, oni ne bi mogli da spore njene druge estetičke vrednosti, uprkos tih, nemarksističkih čak i antimarsističkih udeja u njoj.

Morali bi joj priznati pravo na postojanje, na paralelno postojanje, a to je ono za šta partija očevidno ne samo da nije spremna, nego po svojim fundamentalnim principima nije sposobna.