Život na ledu L42 deo

Život na ledu L42 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 10. 3. 1983. godine

Artur Kestler The Bricks to Babel o Kazarskoj imperiji za „Srebrnu ruku“. (Nastavak komentara i citata.)

Artur Kestler u ovoj knjizi daje jedan vrlo interesantan esej, ja ne vidim gde je on štampan prvi put, na strani 305. pod karakterističnim naslovom „Trinaesto pleme“ („The Thirteenth Tribe“). Ovde se govori o jednoj stvari sa kojom sam ja već bio upoznat, a koja će mi trebati kad budem radio „Srebrnu ruku“, pa ceo ovaj odlomak će ići kasnije u beleške povodom „Srebrne ruke“.

Naime u vreme krunisanja Čarlsa Velikog za imperatora Zapadno-rimskog carstva, to je znači bilo oko 800. godine, jedan ogroman predeo između Kavkaza i Volge pripadao je jednoj naročitoj, neobičnoj, jevrejskoj državi poznatoj kao Kazarska imperija. 

Njen vrhunac bio je od VII do X veka posle Hrista, i o njoj Konstantin Porfirogenet u svojoj knjizi De Ceremonis (čiji prevod postoji na engleskom jeziku) dakle Konstantin Porfirogenetus, vladar koji je živeo od 913. do 959. godine, 

daje izvesne podatke u vezi sa ceremonijalnim protokolom pisama, koja su se izmenjivala između Konstantinopolisa, sa jedne strane, i Pape na Zapadu i Kazarske imperije na Istoku, pri čemu se iz protokola vidi da je s obzirom na način pečačenja, vrednost pečata kojim se pečatilo pismo za kazarskog vladara, bilo tri mere u odnosu na dve mere istog zlata kojim se pečatilo pismo upućeno Papi. 

Tim se pokazuje i značaj koji je Kazarska imperija imala za Vizantiju.

Smatralo se da je rasno taj narod bio turskog porekla i da je okupirao strategijsku poziciju između Crnog i Kaspijskog mora. 

732. godine u vreme kada počinje otprilike „Srebrna ruka“, odnosno u vreme arabljanske opsade Carigrada, budući imperator Konstantin V oženio je kazarsku princezu i sa njom dobio sina, koji je kasnije postao imperator Lav IV i poznat između ostalog kao Lav Kazar (Leo de Kazar), kako kaže Kestler. 

Nekoliko godina kasnije 740. godine kazarski kralj imajući jednu utvaru, anđela, (ja mislim Gabriela, ali nisam siguran) prelazi u judejsku veru i povlači za sobom sve svoje stanovnike, te zvanična kazarska religija postaje judejska.

U našem modernom dobu ova činjenica, istorijska, koju čak i Jevreji, jevrejski naučnici, pomalo prećutkuju, jer ih zbunjuje, dovodi u sumnju ekskluzivitet judaizma, na koji su oni ponosni i smatraju ga temeljem očuvanja jevrejske zajednice, jevrejske nacije, a pruža mogućnost jednoj paradoksalnoj istorijskoj ironiji da se izvrgne u rasisam nacističke stranke i Adolfa Hitlera. 

Jer je sasvim jasno da posle propasti Kazarske države, nekoliko vekova posle njenog vrhunca, kazarska plemena koja su bila judejske vere krenule su na Istok, uglavnom u Rusiju i Poljsku, gde su se zadržala sve do modernih vremena. 

Ako se uzme u obzir da je najveća koncentracija Jevreja u stvari u svetu praktično bila u Rusiji i Poljskoj, onda se lako dođe do zaključka, što ga dele izvesni istoričari, da je najveći broj istočno-evropskih Jevreja u stvari kazarskog, a ne semitskog porekla, pa prema tome u svetlosti pogroma što su ga antisemitski arijevci – Nibelunzi – pravili, ovo ima jedan groteskno paradoksalan značaj. 

To znači praktično da su oni pobili čiste arijevce umesto kao što su mislili da su pobili gro semitske jedne nacije. Jer najveći broj Jevreja koji je stradao u koncentracionim logorima i nemačkim pogromima upravo je dolazio sa Istoka.