Život na ledu L44 deo

Život na ledu L44 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 12. mart 1983. godine.

„Umetnost i stvarnost“ VI deo (Nastavak beležaka za esej)

One strogo uzevši ne ulaze u esej, ali se pitam ne bi li ipak mogle da budu u njega uključene u jednom paragrafu koji bi nakon teoretisanja pokušao da izvede i neke praktične zaključke na temelju situacije danas u literaturi.

Imam utisak da je literatura danas u jednoj vrlo opasnoj krizi. Savremena tema, naročito ona koju politika smatra do izvesne mere ili potpuno tabuisanom, bar u onom obliku u kome se ona javila, na jedan je neprirodan način ušla u život potpomognuta jednim nezdravim interesovanjem publike za senzacije, a ne za istine.

Pojavili su se krajnje nesvareni sadržaji u krajnje neizrađenoj formi. Primer (   ) je možda suviše radikalan, ali ni neke druge knjige ove vrste ne dostižu onaj nivo forme koji je nužan da bi se čak i nepoželjna istina morala, nužno morala, od društva prihvatiti, bez obzira šta ono ili politika koja ga predstavlja o njemu mislila.

Pitam se gde su se izgubili stari napori prema sintezi, šta je bilo sa takozvanim vremenom romana, onako kako ga ja shvatam, kao slike jednog doba, jednog duha, kao nečeg što obuhvata sve elemente jedne stvarnosti, a ne samo naročito izabrane, i nereprezentativne često puta.

Šta je uopšte bilo sa literaturnom formom, ono kako? onim suštinskim pitanjem literature. Gde se nastavljaju izvesne moćne linije zatečene i nasleđene od Andrića, Crnjanskog, Krleže, zatim produžene od ljudi kao što su Konstantinović, Kiš, Kovač, Stevanović, Mihailović?

Sada se vidi tek koliko je bio rđav uticaj tzv. teorije o stvarnosnoj literaturi, bez obzira što su najbolja dela stvarnosne literature bila daleko od tih teorija, i daleko od te teorije same ih prevazilazile.

Dolazimo ponovo do renesanse jedne seljačke literature i seljačkog duha. Urbani duh se povlači u verizam i nastaje dekorativna urbana literatura, umesto prave urbane literature.

Nastaje na primer jedan (   ). Našim piscima nedostaje vizija, imaginacija, snaga da se maše dubljih i većih tema, da se bave uzrocima, a ne pojavama, a iznad svega nedostaje im misaonost, obrazovanje, i hrabrost.

Ako literatura ne sme da služi jednoj politici, onda ona ne sme da služi ni ma kojoj drugoj.