Život na ledu L49 deo

 

Život na ledu L49 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 15. mart 2009. godine

Kestler - Bricks to Babel. (Nastavak komentara i citata.)

Na 325. strani sumira iz svoje knjige Akt kreacije Artur Kestler jedno zanimljivo zapažanje o suštinskoj vezi između humora i oštroumnosti. Kaže on da psihologija kreativnog procesa je najbolje kadra da se otkrije u humoru i oštroumnosti. Ali to će manje biti čudno ako se zna koliko je bistrina, odnosno oštoumnost, jedan dvosmisleni termin koji može da se odnosi kako na oštroumnost tako i na ingenioznost i sposobnost invencije. 

Engleska reč wit što znači oštroumnost proizilazi od reči weeten što znači razumevanje, čiji su koreni duboko u sanskritskoj reči veda, što znači znanje. Slično je sa germanskom reči wissen koja to znači, ili Wissenschaft što označava nauku. Što se tiče nas mi tome možemo dodati samo naš vic, pa i ona nije naša, i ona pripada Nemcima.

U istoj knjizi The Act of Creation Kestler kaže:

„(...) Smeh je refleks, ali jedinstven u tom smislu što nema neku očiglednu biološku korisnost. Mogao bi se nazvati luksuznim refleksom. Njegov jedini cilj je da obezbedi olakšanje za stresove koji nastaju u svrsishodnim aktivnostima. (...).“ Pa dalje niže: „(...) 

Humor je jedina forma komunikacije u kome je stimulans visokog nivoa, a produkuje stereotipne, predvidive odgovore na nivou fizioloških refleksa. (...)“

Kestler ovde ima u vidu stereotipno grčenje mišića na licu.

Na strani 327. u odeljku „Logika smeha“ koji je takođe uzet iz knjige Akt kreacije priča, pa kasnije analizira Kestler jedan vic koji me seća na neke naše političke statistike. Doktor teši pacijenta i kaže:

„(...) Vi ste veoma ozbiljno bolesni. Od deset osoba koje imaju vašu bolest, samo jedan preživljava. Vi ste srećni što ste došli kod mene, pošto sam ja upravo imao već devet pacijenata sa istom bolešću i svi su oni umrli. 

Doktor,“ kaže Kestler, „živi u terminima apstraktne statističke verovatnoće, čiji zakoni međutim nisu primenljivi na individualne slučajeve, i tome treba dodati još jedan obrt. 

Zato što u kontrastu sa onim što se obično podrazumeva, pacijentovi izgledi na preživljavanje nisu nimalo poboljšani zbog toga što se pre njega dogodilo, i još uvek su jedan prema deset, isto onako kao što crveno dolazi na ruletu uvek sa 50/50 mogućnosti, iako je crno moglo da ispada devet puta pre toga redom. To je jedan paradoks teorije verovatnoće, jedna matematička šala. (...)“

To prestaje biti šalom kada kaže da će od grupe od 100 ljudi, 10% biti streljano, pa se onda decimacija vrši ne na taj način što se uzme svaki deseti, nego se prvih deset streljaju. 

10% još uvek je zadržano, i statistički uzeto račun je potpuno čist. Ovaj moj komentar mogao bih nastaviti sa primerima iz onih veleumnih statistika koje nas ubeđuju kako nam ide dobro uprkos svim očiglednostima koje nam pokazuju suprotno.