Život na ledu L50 deo

 

Život na ledu L50 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 16. mart 1983. godine.

„Umetnost i stvarnost“ VII deo (Nastavak beležaka za esej)

Neka zapažanja o našoj literaturnoj situaciji koja bi možda mogla da se upotrebi za esej „Umetnost i stvarnost“.

Napadi na knjigu Dobrice Ćosića Stvarno i moguće mogu izgledati tradicionalni, međutim nisu. Oni ukazuju na izvesnu podzemnu promenu koja je u toku. Kad god govorim o promenama u našoj situaciji uvek imam u vidu nešto nestabilno, nešto što se preko noći može promeniti i povratiti u prvobitno stanje.

Dobrica je do sada bio prećutkivan ili napadan, ali se niko nije potrudio da jasno odvoji njegovo književno delo od njegovih građanskih stavova. Sada se on napada, ali uz zapaženo uvažavanje, stegnutih zuba još uvek, ali ipak dakle uz jasno uvažavanje njegove literature.

Odbor za odbranu umetničkih sloboda je nešto kvalitetno novo u našoj situaciji, dakle u okviru stvarnosti o kojoj govorimo. A izvesna uzdržanost koja prati napad na njega takođe je simptom pomenutih evolutivnih promena. Ali bi čovek zdravog razuma trebalo i samo postojanje takvog Odbora protumačiti kao dokaz odsustva pune i prave umetničke slobode.

Stvar se, međutim, može, ako se hoće i ako postoji dobra volja protumačiti i kao pomoć partiji da svoja proklamovana humanistička načela prevede u stvarnost umetničkog života u kome im veoma često ne cvetaju ruže, i gde ta načela zahtevaju posebnu negu da bi se održala.

Velika dela sama sebi uzimaju svoje slobode. Takva su dela Derviš i smrt, Petrijin venac, Vrata od utrobe, Vreme smrti. Ali se literatura ne sastoji samo od velikih dela kojima ne treba nikakva pomoć.

U svom najvećem delu ona je zbir prosečnosti, jedna nerešena bitka između večnoga: šta i kako. U kojoj jednom znamo šta, ali ne znamo kako, drugi put znamo kako, ali nismo načisto s tim šta. Takva književnost nije rđava, ali nije ni velika.

I njoj se zadaju udarci i nju treba braniti. Jer od nje živi jedna književnost, isto onako kao što narod ne živi od povremenih velikih dela, nego od trajnih i stalnih, malih.

Prava se bitka vodi u glavi, za pisaćim stolom. Svaki posao za nju zna i svakome od njih poznato je koliko su ti građanski ratovi, koje čovek vodi sa samim sobom, teži i opasniji od svakog spoljnjeg. Koliko je za pisca važnije da jednoj liniji svoga romana dâ odgovarajuću formu, nego da takvu formu da nekom argumentu koji će uzeti u zaštitu njegovo delo.

Ali stavite se u položaj čoveka koji za doručak treba da proguta sve one pogrde koje mu se preko novina serviraju, veoma često bez mogućnosti da na njih odgovori. U redu, možemo kazati, ne mora čitati novine. Ne, ne mora, to je istina. Ali će ih pročitati sa lica ljudi od kojih mu zavisi rad, ne kažem egzistencija, jer ona nije važna, kažem namerno rad.

Simptomatično je na primer da je u početku takozvane afere „Golubnjača“, dobar deo beogradske štampe bio otvoreno protivu procedure skidanja komada sa repertoara i protiv optužbe da u sebi nosi jednu nehumanu poruku. Jer ako bi je komad zaista nosio onda bi, čemu birati reči, Radulović bio zlikovac.

Ja tog pisca ne poznajem, znam njegovu fotografiju. Meni on zbilja ne liči na zlikovca. No kako je vreme, očigledno dobro iskorišćeno, proticalo, ovi glasovi postajali su sve slabiji, sve uzdržaniji, sve ambivalentniji dok nisu sasvim nestali. Očigledno je da na tu i slične teme niko nije promenio mišljenje, tek da je jedno izgubilo pravo građanstva.

Čitajući knjigu Dragiše Vasića 1903. o Majskom prevratu izdatu u Beogradu 1925. godine, u vezi sa pripremanjem treće parnice za VI knjigu Zlatno runo, naišao sam u predgovoru jedno interesantno mišljenje, koje premda na prvi pogled ne spada u temu „Umetnost i stvarnost“, 

opet s druge strane baca jedno istorijsko svetlo na ta pitanja, hoću da kažem da se na ovom terenu problemi istine i vremena, kada se ona može saopštiti i o njoj govoriti, uvek postavljalo i da sada nije prvi put da se ono postavlja. Citiraću taj deo iz predgovora Dragiše Vasića (strana XI i XII, prim. prir.):

„(...) Sve rane prošlosti neka ostanu u svojim provizornim zavojima do boljih prilika. Mlada država, okružena samo neprijateljima, sa jednim mučnim problemom u svojim rođenim krilima, ne treba da bude uznemirena nikakvim raspravama koje bi mogle izbaciti nove, teške i neprijatne probleme sa njihovim nedoglednim posledicama. 

Zaista, mnoga od tih pitanja prošlosti sadrže bezbroj bolnih mesta. Ali je, nema sumnje, još bolnije živeti i ćutati u vremenu sveopšteg falsifikovanja i umreti pod sramotom. Zaista, najpreča briga mlade države jeste njeno brzo konsolidovanje. 

No baš u tom interesu jeste i pažljivo odvijanje onih krvavih zavoja pod kojima se razvija, širi i crvlja sav užas moralne truleži koji treba sprečiti. To je i sveta dužnost našeg unutrašnjeg narodnog života.

Razlog spoljašnje opasnosti, krajnje zloupotrebljen i neosnovan, mogao je u prvo vreme i sprečavati javni pretres pitanja o kojima se nije uzdržavalo da raspravlja inače. On je, po svemu izgleda, neprestano istican baš zbog toga da se ova pitanja ne bi otvarala. (...)“

Ovako nešto moglo je sasvim slobodno da bude napisano i danas 1983. godine.