Život na ledu L87 deo

 

Život na ledu L87 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 20. 4. 1983. godine

O mom shvatanju Arkadije u Runu.

Kao i eden, Arkadija je u prvom redu priroda, ali ne kao sredina, kao veštački vrt kojim se fingira neki lirski panteizam, već kao deo nas, nas koji smo nerazlučivi deo njen. 

To nije romantičarski povratak prirodi, tirolska koliba kraljice Marije Antoanete, već samosaznanje enozisa, Arkadija je dakle jedan piktografski simbol. 

Arkadija je potom i apstrakni prostor konačne forme jedog bića, kraj njenog očajničkog kruženja kroz oluke života u potrazi za zlatnim runom. 

Istočnjačka nirvana, zapravo, bezobličnost i nematerijalnost koja je u literarnoj simbolici predstavljena Crnim Konjem bez belege, jednom savršenom konačnom formom, dakle samim zlatnim runom.

Najsavršenija forma je uostalom ona koja ne postoji. 

Ovo se stanje nepostojanja simboliše u samoj knjizi razlikom između prvobitne Arkadije na Peloponezu, kod mene na početku vremenskog ciklusa, a u Argu kompoziciono, dakle u VII knjizi, koja je vidljiva, opipljiva, geografski locirana, zemaljska i stvarna, i konačne Arkadije u epilogu, koji se ne vidi, uostalom kao ni Crni Konj koji njoj stremi, jer je ona u drugoj dimenziji, van postojanja. 

Pošto je spajanje sa prirodom moguće samo kroz telesnu smrt, a postizavanje savršene konačne forme moguće jedino u nepostojanju, Arkadija u kojoj nestaje Simeon Njegovan, alias Noemis, alias Crni Konj bez belege, je smrt koja ne postoji.

 

Život na ledu L86 deo

 

Život na ledu L86 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 20. 4. 1983. godine

S mitom o Sizifu - Alberta Kamija. (Nastavak)

Kami, Mit o Sizifu, nastavak razmišljanja. Na strani 23. Kami kaže:

„(...) Umor je na kraju čina mahinalnog života, ali s njim istovremeno započinje kretanje svesti. On je razbuđuje i izaziva nastavak. Nastavak - to je nesvestan povratak lancu, ili - to je konačno buđenje. Na kraju buđenja pojavljuje se, s vremenom, posledica: samoubistvo ili obnova. 

Po sebi, zlovolja ima nešto odvratno. Ovde, međutim, ja moram da zaključim da je ona dobra. Jer sve počinje sa svešću i sve vredi samo pomoću nje. Ove primedbe nemaju ničeg originalnog. 

Ali su one očevidne: to je dovoljno za neko vreme, prilikom kratkog ispitivanja porekla apsurda. Jednostavna ’briga’ je u početku svega. (...)“

Sećam se sa koliko sam istrajnosti i sa koliko brige beležio svoje misli o umoru i neraspoloženju sredinom pedesetih godina. 

To je zapravo bio moj pokušaj da definišem ishodišne tačke apsurda, da pronađem njegove eventualne izlazne tačke, da mu izmerim opseg, značenje, i da ga na taj način racionalnim definicijama pobedim.

 Onako otprilike kao što se zamišlja da će otkrivanje dubokih korena neke traume otkloniti posledice ove traume po nečiji život. Umor je dragocen. Umor nas primorava da mislimo. Da mislimo o svemu što ga je izazvalo. Umor nas približava vratima, ali vrata ta su zatvorena. 

Samim osećanjem, poznavanjem umora, ona se neće otvoriti. Moramo prepoznati njegove razloge. Sada nastaje jedan beskonačan krug samoobmane kojim štitimo i nesvesno svoje pravo na život, kad ga već imamo, kad smo ga već iskusili.

Tražeći uzroke umoru na kome se temelji i naša briga i naše raspoloženje, briga okrenuta budućnosti, neraspoloženje prošlosti, premda je briga za sutra samo projekcija neraspoloženja onim što je bilo juče. Mi te razloge nalazimo uvek, nalazimo tamo gde caruje privid. 

Umorni smo od velikih neskladnosti našeg zanimanja, braka, očinskog ili finansijskog položaja, niz skupljenih neuspeha, monotonije svakidašnjice, ili dramatičnih trenutaka kojim se ona prekida, koji bi zapravo morali da budu cenjeni, za kojima bismo morali žudeti, ali koji nas odnekuda smrtonosno zamaraju, zamaraju više nego monotonija.

Pronalazimo da smo umorni od svega osim od života. Zamišljamo u stvari da je sve to što smo okrivili za naš umor nešto drugo, a ne život. Da je život nešto što nas mimoilazi i da bi sve bilo drukčije ako bi dosadašnji pseudo-život zamenili za onaj pravi. 

Tada se čine ona čuvena spremanja u životu sa posledicom da se nakon kratkog inicijalnog oduševljenja novim stanjem uvidi kako se stvarno ništa nije promenilo. Soba u kojoj smo zatvoreni ostali je ista, samo su komadi nameštaja izmenili mesto. 

Ono što zamara ostalo je. A to što zamara je sam život. A iz njega se kao iz sobe može izaći samo na jedan jedini način.

Na strani 23. ima Kami jednu vrlo lepu misao. On kaže:

„(...) u toku svih dana bez sjaja vreme nas nosi. Ali uvek dođe trenutak kada treba i njega nositi. (...)“

Život na ledu L85 deo

 

Život na ledu L85 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 20. 4. 1983. godine

Simboličan jezik. (O simboličnom jeziku u Runu.)

Simbolični jezik piktografske varijante protumačiće crtež u obliku ribe – pojmom rube. Ali to može biti u njegovom prvom stepenu značenja, na prvom empirijskom nivou smisla. 

Na drugom još uvek empirijskom, ali sada posrednom, asocijativnom, crtež ribe može značiti vodu, reku ili more. U nekom trećem, višem, apstraktnom, crtež ribe označava mutavost, ravnodušnost, pa čak i izvesnu tajnu. 

Nešto što se o sebi čuva da šta kaže. 

To je bio put kojim sam hteo da stvorim ne samo nova značenja već i nov jezik, za posmrtna razmišljanja Simeona Njegovana, na početku VII knjige Runa, pre nego što sam ih preneo u finale VI knjige i subsumirao poslednjim razmišljanjima Simeona Njegovana, brišući tako veštačku granicu između života i smrti.

 

Život na ledu L84 deo

 

Život na ledu L84 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 20. 4. 1983. godine

Svet kao eksperiment i njegova zamorčad (nastavak)

Ovo stanovište je optimistično. Ono pretpostavlja da postoji viša inteligencija koja sa nama eksperimentiše i koja od toga ima izvesne koristi. 

Ali zamislimo da takve više inteligencije nema. Zamislimo da smo mi u odnosu na stalno promenljive uslove opstanka prosto zamorčad iz čijeg ponašanja nažalost nikakva viša istraživačka inteligencija ne izvlači nikakve zaključke. 

Da smo mi jedan prirodan, ali nekoristan eksperiment. Besmisao koja se igra smislom. Izlaz bi naravno bio u racionalističkoj filosofiji, po kojoj mi eksperimentišemo sami sobom da bismo doveli do progresa. 

Taj izlaz je sumnjiv, eksperimenti ne daju dobre rezultate i ma koliko se trudili da u naše eksperimentalne procese sa samim sobom i sa svetom u kome živimo unesemo neki red, cilj toga reda se ne vidi.

 

Život na ledu L83 deo

 

Život na ledu L83 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 20. 4. 1983. godine

Svet kao eksperiment i njegova zamorčad

U Besnilu sam negde u prvoj petini (strana 130., prim Lj. P.) zapisao razmišljanje lekara Luke Komarowskog. Ono glasi:

„(...) Zašto da ne ? U naročitoj laboratoriji neograničene eksperimentalne populacije, beskonačnih mogućnosti za biohemiske kombinacije? Jednoj Zemlji, na primer? Ljudske predsave o Zemlji, čak i posle mirenja sa solarnom teorijom nepopravljivo su pompezne. 

Ljudske predstave o kosmosu neizlečivo antropocentrične. Koliko su, u međuvremenu, istinite? Da li je, uistinu jedino čoveku, s njegovom besmrtnom dušom, dato i pravo da eksperimentiše s drugim živim bićima? 

Da li je uistinu, jedino on može, sme, ume svoje istine saznavati putem patnje, nesreće, umiranja drugih? Jedino on u tzv. laboratorijama imati krvave žrtvenike svoje žeđi za saznavanjem. 

Zar i čovekova Zemlja ne bi mogla biti tek nečija laboratorija, ljudi nečije eksperimentalne životinje, na kojima neka napredna civilizacija s humanom ravnodušnošću prema životu, testira svoje intergalaktičke insekticide, a visokosisarska ih populacija ovde dole u agoniji doživljava kao sve strašnije bolesti. 

Naravno da bi to Zemlja mogla biti. Da li bi ljudi to mogli biti? Jer, što je u Sunčevom sistemu čovek, u drugom može biti insekt. Insekt progonjen ovde, može biti gospodarska rasa negde drugde. 

Ekologija ne poznaje univerzalno prvenstvo, a biologija nikome ne priznaje pravo da večno bude u vrhu života. To bi na razuman način objasnilo uništavajuće epidemije, tumačene dosad spontanostima nepoznatog mehanizma. 

I Mojsijeve biblijske pošasti, i Crnu smrt, kugu od 1347, koja je do 1350, samo za tri godine eksperimentisanja bacilom Pasteurella Pastis, odnela trećinu Evropljana, četrdesetak miliona ljudskih zamoraca, podleglih ekstrastelarnoj inokulaciji španskom influencom ranih dvadesetih ovog stoleća, 

laboratorijsku regularnost kineskih epidemija, vulkanske provale smrtonosnih infekcija među kičmenjacima, pa, zašto ne, i tri bolesnice na aerodromu Heathrow. 

Jasne bi postale propasti Atlantisa, drevnih mediteranskih civilizacija, Astečke imperije, i s naučnom preciznošću mogli bi se predvideti završeci savremenih kultura, kao što se u minut može predskazati sudbina laboratorijskih životinja koje su nadživele eksperimentalnu svrhu. 

Luke se nasmešio bez radosti. Mogao je čuti kako se njemu sličnoj sentimentalnoj budali koja se protivi vivisekciji, i tamo, s one strane Mlečnog puta, odgovara: ’Za ime Boga, čemu tolika buka, pa to su dole samo ljudi. (...)“

 

Život na ledu L82 deo

 

Život na ledu L82 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 19. april 1983. godine.

S mitom o Sizifu - A. Kamija. (Nastavak 2)

Očigledno je da on u toj navici vidi zapravo žudnju za životom, i da ne misli da naša misao koja dolazi kasnije u stanju je da tu naviku razbije i da nas privede odricanju od života. 

Oni koji žive za veliku ideju obično ne veruju da život ima smisla, ali pretpostavljaju da ga može imati ako se ta njihova ideja oživotvori, ako između nje, te ideje, i života dođe do stvaralačke simbioze. 

Oni dakle drže da postoje upravo zato da životu bez smisla poklone neku svrhu. I oni se obično ubijaju tek onda kad ustanove da je i s tom idejom život ostao besmislen, često još upadljivije, jer pošto je već bio besmislen, sada je najednom postao još i težak.

Prosečnog čoveka, međutim, ne brine nedostatak opšteg smisla u životu, nego prisustvo neprilika koje on istavlja pred njega. Lakše će podneti besmislenost života nego njegovu težinu. 

Za Kamija je osnovno praktično pitanje – ne da li život ima smisla, nego treba li, uprkos njegove očigledne besmislenosti, nastaviti da se živi. Tu se već jasno ocrtava slika Sizifa koji gura svoj kamen znajući da ga nikud neće moći odgurati. 

Dakle da li uviđanje apsurda nužno zahteva njegovo sagledavanje u smrti. Kami kaže:

„(...) Apsurdni svet više nego ma koji vuče svoju plemenitost iz svog bednog rođenja. (...)“

Ovu ideju Kami dalje ne razvija trenutno. Ali u njoj se krije i izvesna tajna apsurda. Ona je u prvom redu u prinudi da se u njemu nađemo, u nedostatku slobodnog izbora. 

Ako je to tako, ako je apsurdnost sveta bar delimično po poreklu stvar prinude s kojom smo u njega uvedeni onda bi pitanje slobodnog izbora moglo biti oruđe za njegovo savladavanje. 

Ono bi naravno moglo voditi i u radikalni obračun s apsurdom putem smrti, a i u neke druge oblike koji uz život pristaju, ali ne i uz njegov apsurd. Aktivno polje apsurda je ograničeno prinudom rođenja, koje je slučajno, i prinudom umiranja, koja je zakonita. 

Rođenja se ne možemo odreći, ali ga možemo zaobići. Možemo se naime ne roditi. Smrti se ne možemo odreći, ali je ne možemo zaobići. Moramo umreti, iako se ne moramo ubiti. 

Kaže se da su borci za velike ideje našli smisao svom životu. To je možda istina, ali njihov posao, bar programski nije bio da smisao života nađu za sebe, nego da ga obezbede za nas; nije bio u tome da svom životu dadu smisao, nego da ga dadu našem. A to se još nije desilo osim kod utemeljivača velikih religija.

Nekoliko ideja. Šta je to smisao, šta je to svrha? Svrha je ono zbog čega nešto postoji. To je ontološko pitanje na koje nikad neće biti nađen odgovor. Da bi se došlo do filosofskog samoubistva treba najpre isključiti sve druge uslove. 

Naročito one koji kao lični i duševni žele i uspevaju da se predstave kao načelni. Dokazati da život nema smisla jednako je teško kao i dokazati da ga ima.

Život na ledu L81 deo

 

Život na ledu L81 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 19. april 1983. godine.

S mitom o Sizifu - A. Kamija. (Nastavak.)

Nastavak razmišljanja nad Kamijevom knjigom Mit o Sizifu.

„(...) Ubiti se,“ kaže Kami, „znači priznati da nas je život prevazišao ili da ga ne shvatamo. (...)“

Međutim, pod izvesnim uslovima očigledno je da to može značiti i da smo ga napokon shvatili, shvatili kao klopku, zatvor, iz koga se smrću spasavamo. Naše bi samoubistvo tada bilo objava da smo prozreli trik, da u životu zapravo nema ništa za shvatanje i da mi pod takvim uslovima ne želimo da ga živimo. 

Za čoveka koji se našao u svetu bez smisla, u svetu čiju svrhu ne shvata, Kami upotrebljava izraz „stranac“. Izraz zvuči dobro i njemu blagodareći dobili smo jedan od najdubljih kratkih romana svetske književnosti. Ali ne pogađa sadržaj potpuno ono što Kami stvarno misli. 

Čovek se ne rađa svojom voljom, čin rađanja je prinudan, i život je jedna prinuda. Stoga je čovek u životu prognanik u prvom redu, prognanik iz bezbednosti smrti u neizvesnost života. On je dakle zarobljenik, ne stranac. Zarobljenik čija je jedina šansa sloboda u bekstvu. A jedina mogućnost bekstva, bekstvo unatrag, odnosno samoubistvo.

Savremena filosofija operiše pojmom težnje ka ništavilu. Ali se ta težnja mora dokazati. Težnju za životom ne moramo dokazivati. Ona spada u takozvane očiglednosti, one Šestovljeve opasne očiglednosti u koje s vremena na vreme i ipak možda bolje posumnjati. 

Šta upravo dokazuje žudnju za životom? Da život ima smisla ili da mu taj smisao uopšte nije potreban. Ne bar neophodan. Da se i bez smisla može ugodno živeti. Pošto i ovako i onako umiremo, pošto je smrt neizbežna, samoubistvo ma kako ga definisali jedva da šta dokazuje. 

Samoubistvo bi nešto dokazivalo jedino kada bi čovek bio besmrtan. Prirodno besmrtan, a ipak mu bilo dopušteno da se te besmrtnosti odrekne. Kada bi Hironu dosadio život, a ne bol. Kami kaže:

„(...) Mi se navikavamo da živimo, pre nego što steknemo naviku da mislimo. (...)“

 

Život na ledu L80 deo

 

Život na ledu L80 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Beleška Ponedeljak, 18. 4. 1983. godine

S mitom o Sizifu - Alberta Kamija

Rad na Runu VII vodi me ponovo nekim aspektima egzistencijalističke filosofije. Uzimam opet Kamijev Mit o Sizifu. Nekadašnje čari, ubedljivosti je nestalo, ostaje samo začaranost memorije. Sećanje na stari utisak, čar iz druge ruke. Već prva fraza izaziva otpor.

„(...) Postoji,“ veli Kami, „samo jedan doista ozbiljan filozofski problem, samoubistvo. (...)“

Ja bih rekao da je jedini filosofski problem kako samoubistvo izbeći. Pitanje međutim da li to kako obuhvata i pitanje zašto? Na prvi pogled to je čini se isti sadržaj filosofije posmatran iz različitih uglova. Ali stvarno upravo u tim uglovima, ne u sadržaju, je sav problem življenja, sva tajna apsurda.

Kami zatim veli da nikada nije video nekoga da je umro zbog ontološkog dokaza. To je istina. Ali nije mogao videti nikoga ni da umire zbog bilo kakvog drugog dokaza. Možda jedino izuzetak čini naučnik koji ubrizgava sebi bacile neke bolesti da bi isprobao svoj serum. 

Ali tada on ne umire zbog dokaza, nego upravo zbog odsustva dokaza, zbog toga što nije dokazao ono što je želeo dokazati.

I odmah zatim jedna treća misao u kojoj Kami vidi da mnogi ljudi umiru zato što smatraju da ne vredi živeti, nije u najmanju ruku precizna. Jer ti ljudi u prvom redu drže, ako u pitanju nije filosofsko samoubistvo, kome očevidno Kamijeva misao vodi, svi ti ljudi umiru, odnosno ubijaju se zbog toga što drže da njihov život ne vredi, ili što više njihov život nisu kadri izdržati. 

To ne važi za druge ljude. Osećanje što ga ima čovek koji boluje od teškog oblika raka, ne može biti preneto na ona osećanja koja imaju ljudi koji od raka ne boluju. Dakle, to što Kami ne vidi, odnosno vidi da mnogi ljudi umiru zato što smatraju da taj život ne vredi živeti, odnosi se isključivo na te ljude i na naročite okolnosti u kojima ti ljudi žive svoj život. 

Njihovi zaključci nemaju univerzalni, dakle nemaju filosofski značaj. Njihova filosofija potiče od ličnog iskustva, a ne od jednog univerzalnog iskustva, od iskusta egzistencije kao takve.

Jedino se četvrta Kamijeva ideja, i to na planu istorije, kao osnovni paradoks idealizma, može smatrati donekle neporecivom. A to je ideja da ono što se naziva razlogom da se živi, istovremeno je i vanredan razlog da se umre. 

Reći, kao što Kami kaže, da je smisao života najpreče pitanje, razumno je opšte mesto antropocentrične filosofije. Za neku drugu možemo postati sposobni tek onda ako priznamo da se time eventualno rešava jedno ograničeno ljudsko pitanje, u kosmičkim obrisima verovatno ne nešto zanačajno, ali za nas svakako primarno. 

Dakle ukoliko naravno postoji uopšte ono što pitanjem se traži, ukoliko taj smisao uopšte postoji. A da li on postoji ili ne, ne zavisi nažalost od nas, zavisi od toga ima li svet, postojanje, ima li nekog smisla. 

U protivnom i naš osobni, humani smisao, premda će važiti u okvirima humaniteta, imati dakle pre pragmatični nego metafizički značaj, neće van nas imati nikakve svrhe. 

Osim dabome ako se ne uhvatimo omiljene hrišćanske religiozne i humanističko-pozitivističke zablude da je svrha postojanja univerzuma iscrpljena u samosaznavanju kroz izabranu čovekovu svest, kroz čovekovu inteligenciju.

 

Život na ledu L79 deo

 

Život na ledu L79 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja 17. 4. 1983. godine.

O Noemisu, Sizifu i apsurdu. (Beleška za Zlatno runo VII.)

Apsurd je odgovoran za komično osećanje života i tako osuđujući nas na besmisao daje nam u ruke oružje, ako ne za njegovo preovladavanje, ono ipak za njegovo podnošenje. 

Kamijev Sizif tragičan je samo u trenutku kada mu se kamen dovaljan do vrha otme i vrati na podnožje, pa i ta slika, ako zanemarimo njeno nesrećno značenje, izaziva na prvom mestu smeh, i to refleksivno. Kada biste takvu situaciju videli u običnom životu, vi biste se nema sumnje nasmejali, ne shvatajući da se smejete sebi, svom životu i svojoj sudbini. Ostali aspekti procesa sizifovskog takođe su tragikomični. 

Kad se čoveku čije napore posmatrate sa strane, kamen i po drugi put vrati, vi ćete se po liniji nagomilavanja efekta još više nasmejati, ali kada, pošto ste ustanovili da se kamen uopšte ne može do vrha dovaljati i preko vrha prevaljati, vi ste videli čoveka kako to ipak i po treći put pokušava, smatraćete da je takav čovek lud, i u vama se najedanput počinje javljati sažaljenje, saosećanje koja ubija smeh. 

I priča za vas, ta vaša vlastita priča, koju vi ne prepoznajete kao svoju, postaje tragična.

Komedija ovde prethodi tragediji. Ponavljanjem slučaj postaje pravilom, izbor – sudbinom, smisao se gubi, radnja postaje besmislena, a komedija se pretvara u tragediju. 

U Trakiji, dakle paklu, istoriji, životu, kad Noemis susretne Sizifa, koga neće prepoznati, on će proći sve ove stadijume osećanja, smejaće se, čuditi, osećaće najzad sućut, saosećanje, sve dok ne spozna tragičnost ove pozicije, ne prepozna Sizifa, a zatim seti se mita i shvati da je ono što vidi u stvari ilustracija njegove vlastite sudbine, ovde, koja započinje na obalama Trakije, na obalama pakla, života i istorije.

Život na ledu L78 deo

 

Život na ledu L78 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 15. 4. 1983. godine

Apsurd kao alibi (Nekoliko ideja o apsurdu)

Jesmo li mi od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost kao što su drevni mitovi ozakonjivali i definisali našu sadašnjost. Da li je on, dakle, naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije. 

Jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala zabluda antropocentrizma. Neobično je da je osnovni sadržaj svake filosofije apsurda uvek bio u tome da se tom apsurdu nađe smisao, a ne da se apsurd kao takav prizna. 

Dakle u svakoj od tih filosofija krila se jedna bazična protivurečnost. Umesto da to bude zaista filosofija apsurda, koja će taj apsurd dovesti do univerzalnog obeležja naše egzistencije i našeg ljudskog opstojanja, mi smo stalno pokušavali da mu nađemo neki smisao. 

Apsurd smisla ne može imati. To nije samo pojmovni contradictio in adjecto, to je sadržajni contradictio in adjecto. Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše postojanje, a to je jedina i prava konzekvencija filosofije apsurda. Sve drugo je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofije apsurda napravi druga filosofija. 

Dakle da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne pesimističke terminologije prokrijumčari u filosofiju. 

Krajnji oblik ovih napora je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.

 

Život na ledu L77 deo

 

Život na ledu L77 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 15. 4. 1983. godine.

O legitimitetu Odbora za zaštitu umetničkih sloboda.

 (Neke beleške za esej „Umetnost i stvarnost“.)

Odbor za zaštitu umetničkih sloboda je nužna i prirodna posledica i stanja u kome takva sloboda postoji i onoga stanja u kome ona ne postoji. U prvom slučaju je njegovo postojanje omogućeno slobodom koja postoji, a da slučajno tu i tamo ipak ne bi prestala postojati. U drugom ona je, taj Odbor je, zaustavljen nepostojanjem takve slobode. 

Svaka debata na temu opravdanosti Odbora besmislena je. Ona se jednostavno ne sme prihvatiti. Prihvatiti je znači posumnjati u njegovu opravdanost, upravo ono čemu teže izvesne političke provokacije. 

Ako zakon za sebe drži da je dovoljan u toj zaštiti umetničke slobode, dok u međuvremenu sudi jednog pesnika na robiju, onda zakonu treba otvoreno reći da kao što slobode nikada nije dovoljno, ni njenih obezbeđenja nije dovoljno. Njena obezbeđenja nikada neće biti suvišna. 

Ako partija drži da brani slobodu, zašto bi joj smetao jedan Odbor, jedna institucija, koja je tu da joj u toj proklamovanoj odbrani pomogne, ili se kao i uvek razlikujemo u definiciji tog pojma slobode. Ako je Odbor, kako neki kažu suvišan, šta to mari, to ne znači da je i štetan.

 

Život na ledu L76 deo

 

Život na ledu L76 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 12. april 1983. godine.

Viktorijansko ponašanje savremenih vlada.

Postojalo je pravilo za ponašanje viktorijanske dece. Viktorijanska deca morala su se tako ponašati da se vide, ali ne i da se čuju. Savremene vlade morale bi se videti, ali ne i osećati. Nažalost mnoge od njih ne vide se, ali se utoliko više osećaju, a većina se i oseća i vidi.

Život na ledu L75 deo

 

Život na ledu L75 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 12. april 1983. godine.

Šamsudovsko shvatanje srpsko-vizantijskih odnosa iz 1298. g.

Osnovni problem sa kojim se suočavam u drugom delu treće parnice VI knjige Zlatnog runa odnosno u 1298. godini ženidbi Milutina sa Simonidom, je izbegavanje da srpsko-grčke odnose dajem onako kako ih je slikao kroz svoju kentauromahiju Šamsudinov ciganski cirkus, pod Sigetom 1566. godine. 

Naime da mrzeći Turke Srbi hvale i da im se dive. Otprilike onako kao što se kod nas 1948. godine, a i u poznatim boljševičkim čistkama, pravljeni zapisnici sa saslušanja. 

Vi ste na primer mogli isledniku kod nas 1948. godine, odnosno morali ste isledniku, bez obzira kakve odgovore davali, potpisivati zapisnike u kojima vaši razlozi za otpor komunizmu nisu proisticali iz toga što je komunizam jedan promašeni, nepravedan, nefunkcionalni poredak, 

već zbog toga što ste smatrali da je upravo funkcionalan, da je on pravedan, da je on jedini moguć, i to što je on funkcionalan, jedini moguć i pravedan, i tako dalje, to je vas kao neprijatelja primoravalo na otpor. 

Dakle vi ste implicitno u svojoj optužbi hvalili komuniste. Ja sam to morao izbeći u ovom pismu, jer bi bilo krajnje očevidno da je cela funkcija pisma Simeonovog, glumca Simeona, Velikom logotetu konstantinopoljskom da se napravi jedna pohvala, jedna oda Srbima. 

Naprotiv iz pokude, mržnje, ironije, sarkazma, podsmeha, treba da proistekne utisak straha, a tek odavde, posredno, izvesna istorijska veličina Srbije u tom istorijskom trenutku. 

Sasvim je drugo pitanje, ja iskreno sumnjam u to, proučavanje istorije nije me do tog uverenja dovelo, dakle iskreno sumnjam, odnosno pitam se, kolike su zapravo stvarne šanse bile srpske u borbi za vizantijsko nasleđe, čak i da nije bilo turske invazije.

 

Život na ledu L74 deo

 

Život na ledu L74 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 5. april 1983. godine.

„Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve. (nastavak 5)

Za mene je sad nažalost već kasno, ja sam duboko u Zlatnom runu, da koristim i ova naučna otkrića Milića od Mačve kao što sam koristio za svoje fantazije neke ideje pokojnog profesora Budimira. Ali bih lako mogao da nešto od toga koristim za svoj budući roman Atlantis. 

Nevolja je samo u tome što bih ja želeo da od Atlantisa napravim jednu ozbiljnu metaforu na našu civilizaciju, a uvođenjem Srba u Atlantis bojim se da bih napravio parodiju i da ona čak i ne bi toliko uspela koliko ova naučna analiza Miliča od Mačve. 

No ma šta uradio, ma dokle dospeo u korišćenju ovog materijala ostaje da je čuvena vedska rečenica „Rgnem ti ga majci“ duša i osnova ove filosofije.

Međutim moram priznati da osećam izvestan ponos čitajući separat i pitam se zaista ma gde i ma u čemu ustupali drugim narodima ima li ijednog koji ima toliko talentovanih manijaka koliko imamo mi. 

A osećam i zavist. On može sasvim lepo u mom modelu da stvara ovakve separate i da piše vrlo zanimljive tvorevine i naučne i literarne. A ja kada bih se poduhvatio da to isto postignem u njegovom slikarstvu nikuda ne bih dospeo. Uspeo bih verovatno jedino da „Rgnem majci“ celokupno slikarstvo.

 

 

Život na ledu L73 deo

 

Život na ledu L73 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 5. april 1983. godine.

„Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve. (nastavak 4)

Međutim to je stvar o kojoj nauka još uvek raspravlja, gde mogućnosti zaista postoje, ali da vidimo kako Milić od Mačve dalje sprovodi svoje pra, pra svetsko poreklo Srba. Da on očekuje izvesne proteste vidi se po tome što Milić od Mačve kaže:

„(...) Znam da će ova moja tvrdnja i srpskim naučnicima izgledati čudesna, ali i ja takođe znam da bez novog Galileja nema napredka u svetskoj istorijskoj i lingvističkoj nauci... Danas će istoričari,“ kaže Milić od Mačve, „morati ostati po strani dok lingvisti ne završe jedan važan deo posla,“ naravno uključujući i Milića od Mačve. 

„Svoje doktorate istoričari mogu kasnije samo obnoviti, čim pomere pojavu Srba i Slovena za nekoliko hiljada godina unazad i to na daleko širi prostor: na istok do Indije i „Veda“, a na zapad do Pirineja i Baska. 

To je prostor jednog SAMONIKLOG jezičkog i etničkog jezgra, koji je dao pramajku jezik Indoevropljanina i dao veličanstvene spise ’Rg Vede’... 

Da se podsetimo ’Rg’ na sanskritskom jeziku znači nešto što je sabrano na kamaru, strgnuto, rgnuto na jedno mesto, (rgnem ti ga majci - to je seljački izraz), a „Vede“ znače mudrost, proviđenje, videnije - sve videti umom, vedenije. I danas šumadijski seljak kaže kad hoće nešto da osmotri: ’Odoh časak da vednem,’ (vidim,  osmotrim). (...)“

Ima u tom separatu još puno slika, puno crteža, rađanja kontinenta, Atlantide, veza horizontalnih i vertikalnih istorijskih, jezičnih, rasnih. Ima zatim uporednih rečnika koji pokazuju apsolutno da su svi jezici, bitni jezici u stvari potekli od srpskog jezika. 

Ovde doduše vidim srpski, ruski, poljski, albanski, komparativnu listu, verovatno nije se stiglo do modernih, a zatim vidim srpski-ertrurski, srpski-persijski, srpski-pruski na primer, i tako dalje. 

Znači sve je to obuhvaćeno srpskim jezikom praktično, i sve ostalo je zamor. Međutim najbolje bi bilo završiti ovaj izvod odatle, onim čime je suštinski, istorijski, pregled završio i sam Milić od Mačve, sa onim „Rgnem ti ga majci“ kao glavnim etimološkim dokazom za srpski jezik kao pramajku svih jezika.

 

Život na ledu L72 deo

 

Život na ledu L72 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 5. april 1983. godine.

„Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve. (nastavak 3)

I u pogeldu Atlantide odnosno njenom mestu Milić od Mačve daje doprinos nauci. Naime ja sam uvek do sada mislio da se Atlantska lokacija Atlantide zahvaljuje Platonu, međutim – ne. Milić od Mačve optužuje Platona za jednu drugu teoriju i kaže:

„(...) Platon je, dakle, sasvim pogrešno zaključio u svojim čuvenim kazivanjima, da bi Atlantidu trebalo tražiti u Sredozemnom Moru, na mestu današnjeg ostrva Tere (Santorina) ili u oblasti Balearsa (Majorka).“ 

A sada dolazi poslastica. „Napominjem da su Atlantiđani razvili supra-civilizaciju, uspostavivši svoje moćne kolonije u Srednjoj Americi i okolo cele Afrike, posebno u Egiptu, Mesopotamiji i u Indiji. 

Oni su se, kao uspravni Kromanjonci, visoki i do pet metra, crvene i guste kose, a puti bronzane i pegaste, ukrstili sa evro-azijsko-afričkim povijenim neandertalcem, visokim svega 1,5 metra, stvorivši novi tip čoveka – SO-RABA - dakle Srbina – „raba božjeg“ u odnosu na superiornog Atlantiđanina i njegovu kulturu. 

Stepenaste i kupaste piramide na Bliskom Istoku i srednjoj Americi kao i umetnički izraz svojstven svim tim kulturama, govori da je jezgro te kulture moglo biti jedino u sred Atlantika. (...)“

Život na ledu L71 deo

 

Život na ledu L71 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 5. april 1983. godine.

„Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve. (nastavak 2)

Oh, Isuse! Sad Milić pošto ponovo naknadno još jedanput rešava pitanje Arbanasa, prelazeći na Kosovo i Metohiju, i tu usput rešava i pitanje pripadnosti Ilijade i Odiseje, jer kaže da su lažni istoričari pošto su napravili totalan dar mar od istorije slično ovome umnom naporu, kaže:

„(...) Kolektivne svesti zbilo se samo još sa nesrećnim trojanskim narodom i njihovim epovima Ilijadom i Odisejom. (...)“

Što do sada nisam znao. U stvari ja sam mislio da su to grčki epovi, a on tvrdi da su to trojanski epovi. To je jedno usputno novo otkriće Milića od Mačve. Međutim sad dolazi takođe do jednog od pravih otkrića. On kaže:

„(...) Što se tiče Ertruraca (Srednja Italija) i oni su sebe nazivali Rašanima, državu Rasna, a glavni grad Rasena (današnja Ravena). (...)“

Iz ovoga znači jasno proizilazi da su i Ertrurci u stvari Srbi. On kaže:

„(...) I danas se u vatikanskoj biblioteci čuvaju pisma poznatog rimskog pesnika Ovidija, u vreme osionog Avgustusa, koji ih je slao prijateljima u Rim iz Dakije (Rašije) u kojima je navodio svoje stihove spevane na dotičnom SARMATSKOM, SARBATSKOM, dakle u stvari sarmatsko-srpskom jeziku. (...)“

Sledi zatim jedna opšta jezička teorija koja će biti naučnicima očevidno od velike koristi. Milić od Mačve kaže:

„(...) Svi ovi jezici“, dakle zapravo svi jezici „vode ka onom opštem indo-evropskom jeziku i svi lingvisti sveta danas (i juče) tragaju za onim „izgubljenim“ narodom, tj. sorabskim, koji je „RG-VEDSKIM“ jezikom govorio, tj. traga za PRA-MAJKOM, jezikom svih „Indo-Evropljana“, kako bi se tajni spisi zvani „VEDE“ mogli prevesti. 

Ja tvrdim da je to moguće preko srpskog (ili danas srpsko-hrvatskog), pošto se preko grčkih korenova nije daleko otišlo u prevođenju „VEDA“, Jer i on je „skorašnji“ jezik u odnosu na arhajski srpski, koji vuče korena još od pre propasti Atlantide! (...)“

 

 

Život na ledu L70 deo

 

Život na ledu L70 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 5. april 1983. godine.

„Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve. (nastavak)

Pošto je u nekoliko rečenica svršio sa naukom i istorijskim izvorima, među kojima najgore prolazi Konstantin Porfirogenet, i germanska nauka, koja je cilju Drang nach Osten-a falsifikovala istorijske izvore, i odbacila jezik kao bilo kakav dokaz postojanja Slovena pre njihovog silaska na Balkan, Milić od Mačve kaže:

„(...) Međutim istorija sasvim drukčije izgleda kada se u to uplete jezički postupak ispitivanja korenova reči, tj. nauka zvana etimologija. Po toj šemi izlazi da cela Pruska i sav Pribaltik potiču od Soraba, čemu su dokaz i danas prisutni Lužički Srbi u Nemačkoj, kojih ima još uvek oko 300 000 i pored gnusnih prisila fizičkih i kulturnih asimilacija. 

Postoji podatak da Bizmarkova baba nije znala nemački, već je jedino govorila srpskim jezikom, a on sam na samrti izgovorio je jednu reč – Srbija! (...)“

Pošto je zatim etimološki rešio pitanje Albanaca kao lažnih i tzv. starosedelaca Balkana, premda bi on to pitanje rešio sa savremenim  očevidno Albancima nešto drastičnije, mada ni ovo nije baš pitomo, on dalje prelazi na Srbe i kaže:

„(...) Još iz vremena rimskih osvajanja današnji albanski krajevi nosili su slovenska, srpska imena - Bela Gora i Crna Gora. ’Bela’ se odnosila na visoki beli kamenjar i snežne vrhove Komova i Prokletija, a ’Crna’ na šumski pojas i ravnicu izrazito crne zemlje i danas poznatu oblast - Crmnicu. 

Takav pravi nastup objašnjenju toponima samo potvrđuju onu staru ozbiljnu teoriju da su Sloveni na Balkanu živeli od kako postoji sveta! To su oni tajanstveni Tračani (bez naknadno ubačenog ’t’ u stvari Račani, tj. Rasjani, Rasijani ljudi, potonji Rašani sa glavnim gradom Rasom i državom Raškom), Iliri i Pelazgi. 

Ja tvrdim da su Pelazgi u stvari Belasci, tj. Beli ljudi, Sloveni i Srbi došli sa severa, a pokojni Mirko Rački (hrvatski slikar, umro skoro u 103. godini života, a bavio se etimologijom preko 50 godina, sa kojim sam imao prilike da izmenjam misli), utvrdio je jezičkom metodom, i to nepobitno da su Pelazgi – Sloveni, kao i sami Etrurci u Italiji. 

Jedna od prvih verzija grčkog jezika ’dorski’ je srpski (!), pa zato moderni Srbi i Hrvati mogu danas prve pisane Homerove prepeve Ilijade i Odiseje da čitaju bez prevođenja. 

I Platon je tvrdio da se još u njegovo vreme po grčkim kućama govorilo ’pelazgiski’ i ’držalo se starih običaja’, što se iz etimološke šeme ’dorskog’ i današnjeg srpskog jasno vidi koji je to ’pelazgiski’ jezik bio. Grci su redovno pretakali u dodiru sa drugim jezicima ’B’ u ’P’,’F’ ili ’V’. 

Na primer Oro Beo u Orfeo, naše BABA (otac) u PAPA, Babilon u Vavilon (koren BABA, OTAC, OČEVINA, BABOVINA), dok je prvi naziv Vavilona bio je SENAR (tamo gde su se sena čuvala za trgovce). Srpski izraz za takmičenja u radu BARABAR (par u par, uporedo), u ’varvar’, RAŠANE u TRAČANE, jer Grci nemaju čist glas ’r’ već ’gro’, itd. (...)“

 

Život na ledu L69 deo

 

 

Život na ledu L69 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 5. april 1983. godine.

„Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve.

Ljiljana mi donosi iz Beograda separat pod naslovom Sorabi od Milića od Mačve, izdat decembra 1982. godine, odnosno 11 490. godine od propasti Atlantide. Ovaj separat izdao je Milić od Mačve povodom svoje scenografije za dramu Đure Jakšića „Seoba Srbalja“ u Narodnom pozorištu. 

Pročitavši ovaj separat dolazim do ubeđenja da je stari, pokojni profesor Mirona Flašara, Milan Budimir, sa svojim paleobalkanskim teorijama, naročito u njegovom Istočnjaku, čudo racionalnosti u poređenju sa našim slikarem Milićem od Mačve. 

Svoja razmišljanja na temu Srba i sprskog porekla on započinje jednom konstatacijom da su Srbi sa svojim jezikom autohton narod na Balkanu i u podunavskom bazenu, u širem smislu, što će reći, da su oduvek tu bili nastanjeni od kad postoji ljudski govor, a to znači od pamtiveka. 

Zatim prelazi na teoriju o propasti Atlantisa, jer će kao što se vidi, Srbe izvesti direktno iz te propasti kao jedine preživele potomke mešavine Atlantiđana sa Kromanjoncima. On kaže:

„(...) Pre propasti Atlantide, krajem diluvijuma, pre oko 11 500 godina, kada se granica ledenog pojasa povlačila linijom južno od Normandije, Alpima, srednjom Panonijom, Karpatima i Uralom, postojala je sasvim druga klima na prostoru Pirineji – Dinara – Himalaji i Karpati – Sahara, što je uslovilo stvaranje posebnog tipa čoveka kasnije nazvanog ’Indoevropljaninom’. 

Do tog povlačenja leda na sever i lovca putem irvasa u istom pravcu na svom ovom prostoru opstajalo je, uz obilnu vlagu sa severa i bliskog toplog juga, jedinstveno Sorabsko etničko i jezičko jezgro, 

koje se kasnije raspalo raseljavanjem na sever kao i mnogobrojnim pomeranjima sopstvenih plemena a i upadom drugih naroda, stvarajući posebne oaze izolovanih plemena, a samim tim i mogućnost za nove dijalekte u istom jeziku koji će potom narasti u specifične narodne osobenosti i posebne jezike. (SO-RAB, 

skraćeno kasnije u SRB, etimološki se objašnjava sa: sabrat, najbliži rođak, rob božiji na zemlji, sapatnik. 

I danas Srbin Srbinu, sasvim nepoznatom, kaže brate Srbine ili: ’e, moj rođače!). (...)“

 

Život na ledu L68 deo

 

Život na ledu L68 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 2. april 1983. godine

Nastavak beležaka za eventualni esej „Umetnost i stvarnost“

Imam utisak da sam pozvan da igram u jednom kolu u kome se lično do mile volje mogu naskakati, dok se stvarno kolo odvija negde drugde. Ovo kolo u kome ja intelektualno igram, avetinjsko je kolo, ono ne postoji, ono se igra samo za mene i za meni slične. 

Takvo kolo ne vrti ništa izvan mene, ono vrti samo mene. Takvo kolo ne služi ničemu izvan mene, ono služi za moja intelektualna i duhovna zavaravanja. Jedino mesto na kome moje ideje o odnosu umetnosti i stvarnosti imaju nekakve šanse da se suprotstave, čak i savladaju one antagonističke, jesu prostor, literarni prostor mojih knjiga. 

Sve ostalo je intelektualno avetinjsko kolo o kome sam govorio.

 

Život na ledu L67 deo

 

Život na ledu L67 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 1. 4. 1983. godina.

„Umetnost i stvarnost“ (Nastavak za esej.) dalji nastavak 2

Velika i neželjena čast koju totalitarni režimi ukazuju umetnosti, pored očevidne nebrige tzv. demokratija, dovela je izvesne eksperte, ne lične već teorijske eksperte danas do toga da tvrde, kao na primer njujorkški esejista Štajner, 

da je za veliku umetnost potreban veliki pritisak, da se pod udarcima najbolje stvara, da se u ograničenjima rađaju velika dela, mada osim Epikteta, roba, koji je lepo živeo, za to nema nikakvih dokaza. 

A to nas onda konzekventno vodi marksisti Adornu, njegovom srećnom društvu kome umetnost neće biti potrebna, jer će sreća tog društva već po sebi biti umetnička. Hoću da kažem da se Dostojevski nije rodio uz stub i iz stuba za streljanje, kao što se Prust nije rodio iz sobe zatvorene plutom. 

Ali ako je tačno to, ako je Štajner u pravu onda sam najebao. Nikada se nijedna ideologija kao marksizam nije suočila sa takvom praksom da bi ta ideologija istovremeno morala i sebe da opravdava i tu praksu da odbacuje. 

Vere su to činile, ali su vere po definiciji iracionalne. Otkuda sada da najracionalnija doktrina koju je svet smislio i koja ga svodi na mehanički kauzalitet, deluje u istoriji očajno tradicionalno, odnosno neracionalno?