Život na ledu L79 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Nedelja 17. 4. 1983. godine.
O Noemisu, Sizifu i apsurdu. (Beleška
za Zlatno runo VII.)
Apsurd je odgovoran za komično osećanje života i tako osuđujući nas na besmisao daje nam u ruke oružje, ako ne za njegovo preovladavanje, ono ipak za njegovo podnošenje.
Kamijev Sizif tragičan je samo u trenutku kada mu se kamen dovaljan do vrha otme i vrati na podnožje, pa i ta slika, ako zanemarimo njeno nesrećno značenje, izaziva na prvom mestu smeh, i to refleksivno. Kada biste takvu situaciju videli u običnom životu, vi biste se nema sumnje nasmejali, ne shvatajući da se smejete sebi, svom životu i svojoj sudbini. Ostali aspekti procesa sizifovskog takođe su tragikomični.
Kad se čoveku čije napore posmatrate sa strane, kamen i po drugi put vrati, vi ćete se po liniji nagomilavanja efekta još više nasmejati, ali kada, pošto ste ustanovili da se kamen uopšte ne može do vrha dovaljati i preko vrha prevaljati, vi ste videli čoveka kako to ipak i po treći put pokušava, smatraćete da je takav čovek lud, i u vama se najedanput počinje javljati sažaljenje, saosećanje koja ubija smeh.
I priča za vas, ta vaša vlastita priča, koju vi ne prepoznajete kao
svoju, postaje tragična.
Komedija ovde prethodi tragediji. Ponavljanjem slučaj postaje pravilom, izbor – sudbinom, smisao se gubi, radnja postaje besmislena, a komedija se pretvara u tragediju.
U Trakiji, dakle paklu, istoriji, životu, kad Noemis susretne Sizifa, koga neće
prepoznati, on će proći sve ove stadijume osećanja, smejaće se, čuditi, osećaće
najzad sućut, saosećanje, sve dok ne spozna tragičnost ove pozicije, ne
prepozna Sizifa, a zatim seti se mita i shvati da je ono što vidi u stvari
ilustracija njegove vlastite sudbine, ovde, koja započinje na obalama Trakije,
na obalama pakla, života i istorije.
No comments:
Post a Comment