Život na ledu L81 deo

 

Život na ledu L81 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 19. april 1983. godine.

S mitom o Sizifu - A. Kamija. (Nastavak.)

Nastavak razmišljanja nad Kamijevom knjigom Mit o Sizifu.

„(...) Ubiti se,“ kaže Kami, „znači priznati da nas je život prevazišao ili da ga ne shvatamo. (...)“

Međutim, pod izvesnim uslovima očigledno je da to može značiti i da smo ga napokon shvatili, shvatili kao klopku, zatvor, iz koga se smrću spasavamo. Naše bi samoubistvo tada bilo objava da smo prozreli trik, da u životu zapravo nema ništa za shvatanje i da mi pod takvim uslovima ne želimo da ga živimo. 

Za čoveka koji se našao u svetu bez smisla, u svetu čiju svrhu ne shvata, Kami upotrebljava izraz „stranac“. Izraz zvuči dobro i njemu blagodareći dobili smo jedan od najdubljih kratkih romana svetske književnosti. Ali ne pogađa sadržaj potpuno ono što Kami stvarno misli. 

Čovek se ne rađa svojom voljom, čin rađanja je prinudan, i život je jedna prinuda. Stoga je čovek u životu prognanik u prvom redu, prognanik iz bezbednosti smrti u neizvesnost života. On je dakle zarobljenik, ne stranac. Zarobljenik čija je jedina šansa sloboda u bekstvu. A jedina mogućnost bekstva, bekstvo unatrag, odnosno samoubistvo.

Savremena filosofija operiše pojmom težnje ka ništavilu. Ali se ta težnja mora dokazati. Težnju za životom ne moramo dokazivati. Ona spada u takozvane očiglednosti, one Šestovljeve opasne očiglednosti u koje s vremena na vreme i ipak možda bolje posumnjati. 

Šta upravo dokazuje žudnju za životom? Da život ima smisla ili da mu taj smisao uopšte nije potreban. Ne bar neophodan. Da se i bez smisla može ugodno živeti. Pošto i ovako i onako umiremo, pošto je smrt neizbežna, samoubistvo ma kako ga definisali jedva da šta dokazuje. 

Samoubistvo bi nešto dokazivalo jedino kada bi čovek bio besmrtan. Prirodno besmrtan, a ipak mu bilo dopušteno da se te besmrtnosti odrekne. Kada bi Hironu dosadio život, a ne bol. Kami kaže:

„(...) Mi se navikavamo da živimo, pre nego što steknemo naviku da mislimo. (...)“