Život na ledu L100 deo

 

Život na ledu L100 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 11. maj 1983. godine.

Strukturalizam i debili

Ugledni profesor, jednog uglednog srednjevekovnog engleskog univerziteta poznatog po hiperprodukciji sovjetskih špijuna, tvrdi da je književnost mrtva i da je stvarno živa jedino nauka o književnosti. Profesor je po shvatanju, a i pomalo po naravi - strukturalist. 

To je isto kao kada bi vam lekar rekao da vas ne može izlečiti, jer je medicina kojom se on tek titularno bavi – mrtva; da je živa samo obdukciona tehnika, da morate umreti da bi se saznalo šta vam fali. Mogao bi naravno dodati da pravi problem nauke i nije u tome da vas izleči nego da objektivno ustanovi od čega ste umrli.

Ubeđeni integralni strukturalist liči na čoveka koji, pošto je slučajno dospeo do noža, drži da ga u svakoj prilici mora upotrebiti. Dosledni strukturalist takođe liči na lekara koji se jedino snalazi u obdukciji leševa. Knjiga se u strukturalističkoj kritici tretira u najboljem slučaju kao srećan proizvod piščevih nesposobnosti i kritičarskog genija. 

Knjiga se tu najpre mora ubiti da bi se objasnila. Ali se ne objašnjava njen smisao, već forma u koju je jedan nepoznati smisao stavljen. Najviše što kao pisac možete očekivati od jednog strukturalističkog kritičara jeste da vas blagonaklono tretira kao debila koji nije kriv za svoje ograničenosti. 

Za strukturalističku kritiku smisao jedne knjige nije sasvim beznačajan, on je irelevantan. U najboljem slučaju on je zanemarljiv, u onom najgorem predstavlja izvesne teškoće koje se međutim srećno izbegavaju raznim semantičkim trikovima. 

Oduvek je problem kako bio glavni problem literature. I u tom smislu strukturalizam je umereno primenjivan i spojen sa drugim metodama mogao pomoći u tumačenju književnosti. 

Međutim radikalni strukturalizam zaboravlja da pitanje kako u književnosti može značiti nešto i važiti jedino ako je vezano sa pitanjem šta. Dakle pravo pitanje je kako šta napisati. Ne samo kako napisati bilo šta.