Život na ledu L97 deo

 

Život na ledu L97 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 29. april 1983. godine.

Kruševačka afera.

Trpko mi šalje „Politiku“ od subote 23. aprila 1983. godine. U rubrici kulturni život pod naslovom „Kako objasniti ’Obešenjaka’“, piše se o premijeri moje drame u Kruševcu. Podnaslov: „Premijera koja je uzbudila Kruševac“, „Drama Borislava Pekića u režiji Nebojše Bradića“, „Savremena i antidogmatska predstava“. Članak glasi, potpisan sa S. Žikić:

„Posle dve kontrolne probe i odlaganja premijere i najzad posle očigledno bespredmetne rasprave između jednog broja kulturno-političkih i kulturnih radnika u Kruševačkom pozorištu, konačno je izveden Pekićev ’Obešenjak’ u režiji mladog reditelja Nebojše Bradića.

Tekst, da odmah kažemo, nikad nikada bio sporan, a vršilac dužnosni upravnika Kruševačkog pozorišta Ljiljana Đoković-Simonović tvrdi da ni sada nije sporan. Izvestan broj društveno-političkih radnika odgovornih za kretanja u kulturi i umetnosti smatrao je da predstava ne nudi filozofiju nade, pa su u tom pravcu išla i rediteljska i glumačka ’pojašnjavanja’ teksta.

’Tačno je, bilo je sučeljavanja mišljenja političara i kulturnih radnika, ali izvođenje predstave ni jednog trenutka nije došlo u pitanje’, kaže Ljiljana Đoković-Simonović. Predstavu nisu odložili političari. Uostalom ona javno nije ni bila najavljena, nego je bila interno u pozorištu planirana premijera za 5. april. Pošto je reditelj prihvatio neke primedbe izrečene na kontrolnim probama, normalno je bilo da se premijera odloži.

Posle premijere osnovan je utisak da stvarno ničeg neuobičajenog i spornog nema, sem rediteljevih ustupaka jednom broju drugova odgovornih za kulturno-umetnička zbivanja koji su u ’Obešenjaku’ dobro zapazili odsustvo svake nade, ali su to pogrešno povezali sa našim društvenim kontekstom. 

Jer i rediteljski postupci i vanvremenski i vanprostorno intonirane scenografije i kostimografije istina nude ironičan pristup prema svakom ’obešenjaku’ i ’obešenjaštvu’, dakle šeretluku, prema svakom dogmatizovanom i samodopadljivom cilju i nameri.

’Nismo želeli da napravimo predstavu kao kritiku bilo kojeg društva, pa ni ovog našeg’, rekao nam je reditelj Nebojša Bradić. ’Reč je o zajednici koja ni jednog trenutka nije identifikovana. Vešanje u tom imaginarnom društvu ne predstavlja smrt, nego traganje za smislom akcije koja se preduzima. U suštini reč je o problemu čovečnosti, o razračunavanju sa raznim vrstama dogmi’.“

Vrlo je interesantna psihologija. Politički Kruševac ne pristaje na predstavu koja poriče svaku nadu, samo onda ako se to poricanje svodi na Jugoslaviju, pa možda u užem smislu i na Kruševac. 

Politički Kruševac, međutim, pristaje poricanje nade u bezvremenom i vanprostornom pozorišnom zbivanju, dakle i u svevremenu i u sveprostoru. Politički Kruševac ne vidi da je to jedno isto i da ako jedna drama znači za svaki prostor, i za svako vreme beznađa, ona znači i za ovo vreme, pa i za Kruševac.