Život na ledu L129 deo

 

Život na ledu L129 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 28. juni 1983. godine

Francuska revolucija. (Razmišljanja o revoluciji.)

Bilo je mnogo ubica revolucije, ali je poslednji i najopasniji od njih bio Robespier. Nije Napoleon ubio Francusku revoluciju, pogotovo to nisu učinili pigmeji tipa Taljiena, Bara, Karnoa, pa i Fušea, učinio je to Robespier. Onaj ko ubija dušu revolucije, ubija revoluciju. 

Kad Robespier, pravnik, čovek koga su deca na ulici zvala – dobrim gospodinom, čovek koji nije podnosio krv zaklanog pileta, predlaže da za pogubljenje bude dovoljna prijava prijatelja otadžbine bez islednog, bez dokaznog, bez ikakvog sudskog postupka, onda on time ne ubija samo pravdu, koje već odavno nema, ne ubija razum, koji više u revoluciji ne deluje, on ubija njenu najveću tekovinu – nadu. 

Robespiera nije oborila nepravda, njega je oborio strah.

 

Život na ledu L128 deo

 

Život na ledu L128 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 28. juni 1983. godine.

Nevidljiva kola za gubilište.

Govoreći o Robespjeru Keri Brahfogel (Carrz Brachvogel) u knjizi o Robespjeru, izdanje „Nolit“ na strani 149. kaže:

„(...) I ponovo se postavlja pitanje: Kako je bilo moguće da tako po krvi gazi čovek koji nije mogao da vidi krv? I ponovo glasi odgovor, ma koliko on zvučao neverovatno: on nije znao šta  s t v a r n o  znače njegove terorističke zapovesti! 

Riouffe priča, istina ne o njemu, već o Lacroix (koji je pogubljen zajedno s Dantonom) kako je bio iznenađen i duboko potresen onim što je video u Conciergerie i kad je čuo za toliko broj pohapšenih žena. I kad ga je neko zapitao: 

’Zar nikad niste sreli gubilišna kola koja su vam morala pokazati da je Pariz postao ljudska klanica?’ Lacroix je odgovorio: ’Nikada nisam video gubilišna kola’. (...)“

Da li sada posle ovog možemo više verovati ljudima koji su suđeni u Nirnbergu, da li smemo da im verujemo, da li smemo da verujemo bilo kome koji pod takvim okolnostima kaže, da nije znao šta se uistini zbiva samo zato što nije video posledice svojih uputstava, ideja, govora ili naredbi? 

Zar prva dužnost onih koji naredbu izdaju nije u tome da kontrolišu njihovo izvođenje i da po njihovim posledicama kontrolišu vlastite ideje?

I kako sada u tom svetlu smemo primiti izjave Đilasove i njegovih najbližih saradnika u vreme Informbiroa, da nisu znali šta se događa na Golom otoku? 

Ako zaista nisu znali, ako to nije znao Robespier, Lakroa, ako to nisu znali ljudi u doku nirnberškom, ako to nije znao Đilas, Ranković, Tito, onda je njihovo neznanje, njihov nemar, njihova ravnodušnost, njihov prezir prema ljudima stravičniji od svakog pristanka koji bi na ono što se zbiva dali. 

Ali kada u godini Robespierovog pada 9. Termidora, odmah po onom slavnom cirkusu, ili bogosluženju Velikome biću na Marsovom polju, na kome se nije znalo da li je to Veliko biće – Bog ili sam Nepodmitljivi, kad tada u Konventu koji se peni od besa Kolo d’Erbua (Collot d’Herbois) ne daje reč Robespieru, a ovaj mu dovikuje: 

„Predsedniče bande ubica, daj mi reč ili mi odmah kaži da hoćeš da me ubiješ!“ Nepodmitljivi pokazuje da je svestan svega što je učinio, da zna šta ga čeka, i da je to što ga čeka upravo ono što je on drugima naneo. Da li iz toga treba izvlačiti zaključak o svesti i svih drugih ovde spomenutih i nespomenutih velikih despota i o posledicama njihovih ideja?

Život na ledu L127 deo

 

Život na ledu L127 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 26. juni 1983. godine.

Samoubistvo ili ubistvo. Sudbina Bader-Majnhof, The Hitler’s Children (nastavak)

Ali primedba koja je zatim od njenih advokata podignuta, da su delovi tela bili uklonjeni na takav način, da druga autopsija ne bi mogla biti u potpunosti izvršena, nemaju nikakve osnove. 

Deo pluća, jetre, bio je isečen, kao i uvek kod autopsije, ali ne u takvoj meri da bi to onemogućilo tačnost i uspešnost druge egzaminacije i da ona ne bi bila isto tako validna kao i ona prva. 

U stvari privatno izabrani eksperti nisu bili obeshrabreni od strane prijatelja Majnhofove da pronađu svedočanstva, dokaze za ubistvo, iako dakle nisu bili, oni su bili kadri samo da potvrde klasičan slučaj samoubistva.

Uprkos tome teorija o silovanju i ubistvu bila je i dalje branjena od strane onih koji su je smislili. Oni su tvrdili da je ona umrla vešanjem, onda bi bilo krvi u njenim očima. Fakt da te krvi nije bilo, sugerira međutim pre da je ona umrla od davljenja i da frakture na hioidnoj kosti i bazi jezika su tipične za davljenje, a ne za vešanje. 

Međutim oba ova fakta, to što nije bilo krvi u očima i to što je hioidna kost bila slomljena, dokazuju pre samoubistvo nego ubistvo, jer vrlo malo ima onih koji, bez pomoći državnog dželata, uspevaju da postignu brz kraj. Samoubistvo vešanjem skoro uvek dovodi do umiranja od davljenja. (...)“

 

Život na ledu L126 deo

 

Život na ledu L126 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 26. juni 1983. godine.

Samoubistvo ili ubistvo. Sudbina Bader-Majnhof, The Hitler’s Children.

Bekerova kontraargumentacija protivu tvrdnje o tome da je nemačka država ubila Andreasa Badera i Ulriku Majnhof u štalhajmskom zatvoru. Iz njegove knjige The Hitler’s Children strana 374 do 376.

„(...) U izvesnim engleskim novinama sugestija da je Majnhofova ubijena od strane države, smatrana je apsolutno plauzibilnom. Nekoliko nedelja posle smrti Ulrike izvesni advokati počeli su da objavljuju verovanje kako je ona bila silovana, a potom udavljena. 

Oni su ponudili dokaze koji su bili delimično neistiniti, a delimično su u stvari obezbeđivali bolje dokaze da ona nije bila ubijena nego da je bila silovana. Oni su tvrdili na primer da je nađena sperma na njenom donjem rublju. To nije bilo istina. 

Pošto je albumen bio nađen, zatražen je test za otkrivanje prisustva sperme koji je izvršen. Rezultat je bio negativan. Nikakav trag sperme nije nađen.

Dalje nije bilo nikakvih znakova nasilja u predelu genitalija, koji bi se mogli u slučajevima silovanja očekivati. Bilo je ogrebotina u donjim delovima nogu, ali one daleko od toga da dokazuju verovatnost napada i bile su od one vrste, koje su deo očekivane slike u slučajevima ubistva ovim metodom vešanja. 

Verovatno se telo koprcalo kako je visilo, noge su udarale o stolicu ili bilo šta što je za vešanje upotrebljeno, u ovom slučaju to je bila stolica.

Advokati su tvrdili da su vlasti izjavile kako nikakve stolice nije bilo u ćeliji. I ovo je bila neistina. Vlasti nikada nisu tvrdile ništa slično i stolica je bila u ćeliji. Oni koji su stavljali primedbe, tvrdile su takođe da je nađena pljuvačka na grudima leša, što bi dokazivalo da je Majnhofova morala biti gola kad je umrla. 

U stvari ona je nosila jednu bluzu otvorenu na grudima i pljuvačka je pala samo na onaj deo kože koji je bio otvoren.

Dve su autopsije izvršene. Prva je bila zvanična i izvršena je onog dana kada je telo nađeno. Dva od države određenih specijalista izvršili su istragu i našli da je Majnhofova izvršila samoubistvo. Ispod noktiju oni su našli fragmente materijala koji se potpuno poklapao sa materijom peškira od koga je Majnhofova napravila konopac. 

Nisu nađeni nikakvi tragovi neke tuđe kože kakvi bi se mogli očekivati da je došlo do njene borbe sa ubicom pre nego što je umrla. Pošto su nokti bili kratko isečeni pri prvoj autopsiji to je pronađeno u drugoj istrazi, koju su izvršili eksperti izabrani od strane prijatelja Majnhofove, i oni nisu mogli da potvrde ovaj nalaz.

 

 

Život na ledu L125 deo

 

Život na ledu L125 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 25. juni 1983. godine.

S. B. K. – ludačka brigada . Hitler’s Children (nastavak)

Doktor Huber je u međuvremenu odbio zahteve Univerziteta da radi na naučnom polju. On je informisao rektora da ’SPK nema nikakvih razloga da priprema naučne prezentacije svojih pogleda i akcija, jer je njih već u punom smislu legitimisala praksa.’ Međutim ipak jula 1970. oni su izdali jedan manifest pod naslovom ’Naučna reprezentacija’. Deo ovog dokumenta glasi:

’Socijalistički bolesnički kolektiv mora zato da ima za cilj povraćanje te bolesti koja se pretvara u kapital od strane vladajuće klase, koja sa svoje strane producira bolest i kapital, tako da bolesni kapital kapitalističke bolesti nestane i kapitalistička upotreba i prikrivanje procesa dođe do kraja ili krene u suprotnom pravcu. 

Pokret u suprotnom pravcu neki stranom rečju zovu revolucijom. Radnički krugovi Socijalističkog bolesničkog kolektiva imaju između ostalog zadatak - dalje jačanje teoretskih temelja za ciljeve Socijalističkog bolesničkog kolektiva. Prvi put na Hajdelberškom univerzitetu postignuto je jedinstvo istraživanja i učenja.’

Ti Radni krugovi su se sastojali od sledećih: Radni krug dijalektike, Radni krug marksizma, Radni krug seksualnosti, edukacije i religije, a zatim Radni krug eksploziva, koga je vodila dr Huberova žena Ursula Huber, Radni krug radio transmisija, Radni krug fotografije, i Radni krug džudo-karate. 

Poslovi ovih Radnih krugova bili su da se prave eksplozivi, kod radio transmisija da se konstruišu prijemnici i sluša policijski radio ili da se transmiteri prave i ometaju policijski radio, da se fotografišu zgrade, vozila i personal hajdelberške policije, a kod džudo-karate da se postane ekspert u tim tehnikama. 

Radni krug radio transmisije postigao je uspeh kada je Ursula Huber uspela da instalira prislušne uređaje u senatskoj sobi Univerziteta. Međutim taj uređaj je bio ubrzo pronađen, stavljen u električni prekidač. Kvalificirani uspeh postigao je Radni krug eksploziva.

Ursula Huber i drugi članovi, uključujući i imena koja su kasnije postala vrlo poznata, kao što su Karmen Rol i Sigfrid Hauzner, stali su da prave trinitrotol u laboratoriji Univerzitetskog instituta za fiziologiju sredinom decembra 1970. Oni su bili kadri da produciraju jedino vrlo sitne količine. 

Poslednjeg dana te godine dva druga člana su eksplodirali malu, laboratorijski napravljenu, bombu putem daljinske kontrole u jednom delu šume blizu Odenvalda. Oni su napravili fotografiju te eksplozije.

Idućeg dana Socijalistički bolesnički kolektiv je proslavio Novu godinu u pokušaju da podmetne vatru pod državnu Psihijatrijsku kliniku u Vizlohu blizu Hajdelberga. U produžetku svih ovih aktivnosti grupa je producirala jedan mimografski pamflet koji je distribuirala javnosti. Ona je zvala te pamflete Bolesničkim infosima. Bolesnički infos,“ valjda informacija, „broj 1 koja je izašla sredinom 1970. proklamirala je:

’Drugovi, ne može biti nijedan terapeutski akt koji najpre nije jasno i jedinstveno pokazivao da je revolucionarni akt. Za to već postoje kriterijumi koje ćemo mi i dalje unapređivati. Pomaže samo ono što služi borbi radnika. Sistem nas je napravio bolesnim, zadajmo smrtni udarac bolesnom sistemu.’

Nedopustivost jedne terapeutske mere koja prethodno ne bi jasno i nedvosmisleno pokazivala da je revolucionarna, pokazala se kao blokirajuća za izvesne koji su tražili pomoć dr Hubera. Jedan hajdelberški par koji je poslao svoju mentalno bolesnu ćerku njemu na tretman, vraćena im je dve nedelje nakon toga s objašnjenjem da nije napravila nikakav značajan politički progres.

Informacija broj 47 indicirala je da je SBK našao svoj politički, emocionalni dom. On je se poetski izražavao ovim sloganom: ’Maler-Majnhof-Bader, to je naš kadar.’ Sigfrid Hauzner, Karmen Rol, Margit Šiler i Klaus Jundke bili su neki od onih pacijenata koji su na naturalističku scenu doneli neke specijalne ciljeve: violentni napad na društvo u nameri da izleče svoje lične mentalne teškoće.

Septembra 1970. finansiranje SBK od strane Univerziteta u Hajdelbergu trebalo je da prestane kako je bilo dogovoreno sa dr Huberom, ali u stvari Univerzitet je nastavio da podupire organizaciju daleko nakon tog ugovorenog datuma ne iz svog normalnog fonda nego iz specijalnog fonda za dobročinstva. Nekoliko članova ove organizacije su se istakli svojim radom čak i pre nego što je došlo do stvaranja Bader-Majnhof grupacije.

Sredinom februara 1971. godine jedna Radna partija organizacije koja je uključivala Sigfrid Hauznera pokušala je sebe da tretira na taj način što bi podmetnula bombu u specijalni voz predsednika Federalne Republike. Voz je prošao kroz Hajdelberg bezbedno zato što je Karmen Rol stigla suviše kasno sa bombom koja je bila kućne izrade. (...)“

Priča o ovoj ludačkoj brigadi mogla bi postati neuporediva komedija. Komedija, naravno, s nešto krvi.

 

Život na ledu L124 deo

 

Život na ledu L124 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 25. juni 1983. godine.

S. B. K. – ludačka brigada . Hitler’s Children.

U Bekerovoj knjizi Hitler’s Children – The Story of the Bader Meinhof  Gang nalazim u poglavlju „The Killing“ ili „Ubijanje“, na strani 256, pa dalje jednu priču koja bi mogla da posluži kao neuporediva osnova za jednu dramu, mnogo potresniju i dublju od drame „Mara-Sad“. Ja ću ovde izneti samo suve podatke onako kako ih ređa Beker. Prevod:

„(...) Na psihijatrijsko-neurološkoj klinici Hajdelberga radio je doktor medicine Volfgang Huber koji je bio postavljen na to mesto u 29. godini, avgusta 1964. godine. U decembru 1969. dr Huber je organizovao grupnu terapiju svojih pacijenata da protestiraju protivu dr fon Bajersa i menadžmenta klinike.

Na svojim sesijama grupne terapije dr Huber je propagirao ideje da je kasno kapitalističko društvo Federalne Republike bolesno te da zato neprestano producira fizički i psihološki bolesne ljude, a da to može biti jedino promenjeno revolucionarnom akcijom samoga društva.

21. februara 1970. dr Hubert je bio otpušten sa pozicije naučnog asistenta na klinici. Njegov advokat međutim uložio je pravni prigovor protivu tog otpuštanja i 28. februara dr Huber je pokupio svoje pacijente, koji su prodrli u kancelarije administracije, okupirali ih, dok je dr Huber lično otišao rektoru upozoravajući ga da će izvesni njegovi pacijenti počiniti samoubistvo.

Nađen je kompromis. Univerzitetska administracija je pristala da i dalje plaća dr Hubera sve do 30. septembra 1970. godine i da mu obezbedi četiri sobe na Univerzitetu.

Obezbeđeni novcem i glavnim stanom, duševni bolesnici i njihov lekar konstituisali su se u organizaciju koju su nazvali ’Socijalistički bolesnički kolektiv’ ili SPK. 25. marta 1970.

Četiri člana SPK prodrla su u kancelariju direktora koji je bio na konferenciji sa nekim drugim doktorom i zahtevala da on potpiše i stavi pečat na jedan recept koji nije bio ispunjen. Direktor je odbio. Naljućeni bolesnici su ga napali nazivajući ga nacističkim ubicom. Direktor je pozvao policiju da ih ukloni iz kancelarije.

Život na ledu L123 deo

 

Život na ledu L123 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 24. juni 1983. godine.

In memoriam. Kosta St. Pavlović o Crnjanskom (II nastavak)

Ledi Pedžet koja je živela radi svog parka, bežala je u kuću čim izdaleka ugleda Crnjanskog, a on se po njemu šepurio kao da ga je od svojih starih nasledio. Kad joj je to dozlogrdilo, poručila im je preko protojereja Miloja Nikolića da treba da se sele. 

Na Crnjanskov odgovor da nema kud da ide uzela im je stan u Londonu i popola sa Vanom Ivanovićem platila unapred šestomesečnu kiriju. Tako se oslobodila napasti. Crnjanski joj se odužio opisujući je u svom Romanu o Londonu.

Na inicijativu Slobodana Jovanovića osnovano je 1951. u Londonu Udruženje srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu. Na predlog starog profesora Crnjanski je izabran za predsednika. 

Predsedavao je dve godine i onda je 1953. godine opet bez ikakvog povoda podneo ostavku i na predsedništvo i na članstvo u Udruženju izjavivši, što nije bilo tačno, da je došao u sukob sa svim članovima Udruženja rasturenim po svim kontinentima. Verovatno je već tada počeo da razmišlja o povratku u zemlju. 

Posle ovoga je prestao da se javlja celom svetu, potpuno se usamio i pružio londonskim Srbima jedinstvenu sliku izgnanika među izgnanicima. Sve se više u njega razvijala manija gonjenja. Kad mu poštar sa pisma pokušao da odlepi neku lepšu marku, to radi cenzura. 

Kad mu ne radi telefon, prisluškuje ga obaveštajna služba. Kad pokvari stomak, neko ga je otrovao. Zubni lekar mu namerno kvari zube da bi mogao da mu pravi veći račun. Susedi mu cele noći kucaju, oni do njega u duvar, oni iznad njega u pod, oni ispod njega u tavanicu, sve to da mu ne bi dozvoljavali miran san. 

Nikakav posao nije mogao da dobije, jer su neki Srbi uvek uspevali iz pakosti da to osujete. Naročito se žalio na Spasoja Sterđevića, nekog pisara Ministarstva unutrašnjih poslova, za koga je verovao da je svemoćan kod britanskih vlasti. 

Iz te potpune usamljenosti počeo je polako da se izvlači i da se približava zvaničnim predstavnicima Jugoslavije.

1959. napisao je Itaku i komentare. Itakom nas je podsetio na svoju sjajnu mladost, a Komentarima na starost, jer je objašnjavao da se još kao mlad u Temišvaru družio sa metalcima. I tu su bila dva poslednja izdisaja u Londonu, nekoga koji je nekada bio obdareni pesnik. 

Ti su izdisaji podsećali, neka nam bude dopušteno da se poslužimo Crnjanskovim rečima o Bogdanoviću na ’podrigivanje posle dobrog ručka’. Imali su isti neprijatan koliko kiseo i otužan ukus.“

Moj komentar. Bez obzira na izvesnu zlovolju celog ovog rukopisa, jadno je to kada jedan veliki pisac dozvoli sebi da dobije ovakav in memoriam.

Život na ledu L122 deo

 

Život na ledu L122 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 24. juni 1983. godine.

In memoriam.. Kosta St. Pavlović o Crnjanskom (nastavak)

Drugi svetski rat doveo ga je u London, gde je vladi bilo potrebno njegovo pero. Ali je to pero već bilo jalovo. Nije mogao da piše, jer mu sto nije bio zgodan, lampa na njemu nepodesna. Rukopis njegov niko nije mogao da čita i tražio je sekretaricu, ali mladu i lepu. Ukratko ili nije hteo ili nije više ni umeo da piše. 

Dosadio je svima i svakom svojim žalopojkama. Izdejstvovao je od Slobodana Jovanovića čudno rešenje, da se upućuje na rad u Britanski muzej. A taj se rad sastojao u obilaženju u podne najboljih londonskih restorana u društvu kako je govorio ’vojnikuša’, jer se bio bacio na izučavanje mentaliteta mladih Engleskinja koje su služile u vazduhoplovstvu i mornarici kao oficiri.

Bio je jedan od prvih Srba koji je tražio i 1951. i dobio britansko državljanstvo. Jedan od jemaca mu je bila Ledi Pedžet, a drugi mislim spisateljka Dama Rebeka Vest. On to nije učinio iz ljubavi prema Englezima, koje i dalje grdio, već iz interesa, jer je verovao da će mu kao Englezu biti otvorena vrata britanskog PEN Kluba i svih britanskih univerziteta. 

Nije bio svestan da Miloš Crnjanski može postati britanski državljanin, ali da nikad ne može postati Englez. Za svoju ženu međutim nije tražio britansko državljanstvo. Ne zato što je želeo da bar preko nje ostane u vezi sa zemljom, već opet iz računa. 

Ona je sve dok je bez jugoslovenskog i bez drugog pasoša mogla da prima stalnu pomoć od Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije. To je bila bedna pomoć, ali je ipak bilo nešto, jer su tada teško vezivali kraj s krajem.

Kako je tokom rata primao prvo 105, a docnije 100 funti mesečno, to je vodio život prilično bez računa. Kad je nestalo platnog spiska, ostao je vrlo brzo bez ikakvih sredstava. Dobio je dobro mesto knjigovođe u jednom od najskupljih londonskih obućarnica u Bond stritu. 

Imao je lepu platu i pričao je prijateljima da je veoma zadovoljan. Ali mu teška narav i svađalaštvo nisu dozvolili da se tu zadrži. Tužio je firmu sanitarnim vlastima da u prostoriji u kojoj radi nema dovoljno vazduha. Nadležna vlast povela je istragu, utvrdila je da nema mesta žalbi i potkazivač je otpušten.

Pomoću ne znam čijih preporuka dobio je mesto u jednoj luksuznoj knjižari na Pikadiliju. Zvala se ’Hačards’. Provodeći kraći odmor na moru o trošku Ledi Pedžet, hteo je akrobacijama da privuče pažnju nekih mladih devojaka, i istegao tetivu na nozi. Napustio je posao tvrdeći da je nogu povredio u knjižari verući se uz merdevine. 

Našao se na ulici. Tada ga je pozvala u goste Ledi Pedžet. Stavila mu je na raspolaganje kotidž na svom imanju s tim da se može kretati kud god hoće po divnom parku od 40 hektara. Davala mu je hranu i svako po podne njega je i njegovu ženu zvala na čaj.

Žena mu je redovno primala pomoć Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije. Pored toga Ledi Pedžet je stalno izmišljala razne sitne poslove za nju kao što su šivenje i mešenje, da bi imala razloga da ih i novčano pomaže, a da to ne liči na milostinju. 

Slala ih je svake godine na more, njegovoj ženi plaćala kurs za šivenje u poznatoj privatnoj školi i njemu školarinu za Londonski univerzitet, jer mu je palo na pamet da dobije diplomu iz međunarodnih nauka. I dobio ju je o njenom trošku, i o trošku brodovlasnika Vana Ivanovića.

Otišao je 1952. u Nicu na međunarodni kongres PEN Klubova i zatim u Rim da pokupi svoje stvari koje je tamo bio ostavio kada je počeo rat. Oni su platili i prenos tih stvari. Kod Ledi Pedžet na imanju ostao je dugi niz godina, sve dok je jednog dana nije presreo u njenom parku i rekao joj u lice bez ikakvog povoda: 

’Da sam znao da ste tako pokvarena baba, bio bih vas ubio pre nego što sam prihvatio vaš poziv.’ Zgranuta ovakvim rečima stara gospođa mu je hladnokrvno odgovorila: ’Da sam baba to sam znala, ali sad prvi put čujem da sam i nevaljala.’ Okrenula mu je leđa i ušla u svoj zamak. 

Odmah je pozvala njegovu ženu i ispričala šta se dogodilo i rekla joj: ’Vi ćete kao i dosad uvek biti dobrodošli na čaj, ali bih bila zahvalna vašem mužu da mi više ne ulazi u kuću.’ Mislila je da će to biti dovoljno da se Crnjanskovi odsele. On joj više nije ušao u kuću, ali je ona svakodnevno produžavala da dolazi na čaj, a na selidbu uopšte nisu ni pomišljali.

 

 

Život na ledu L121 deo

 

Život na ledu L121 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 24. juni 1983. godine.

In memoriam.. Kosta St. Pavlović o Crnjanskom

Ovo su izvodi iz jednog separata Koste St. Pavlovića posvećenog Crnjanskom nakon njegove smrti.

„Banaćanin iz Ilanče, kako tvrdi Marko Ristić u Enciklopediji Jugoslavije, ili iz Čongroda, kako navodi P. Jovanović i J. Ređep u Leksikonu pisaca Jugoslavije, Miloš Crnjanski nosi u sebi sve osobenosti potomaka onih Srba koji su se pod Arsenijem Čarnojevićem u te krajeve doselili.

Kada je treće četvrti XVIII veka Marija Terezija preuredila Vojnu Krajinu proširujući je istočnom Posavinom i preci Crnjanskog postali su graničari.

Zanimali su se kao i svi Ilanćani ili Čongrađani zemljoradnjom, stočarstvom ili graničarenjem. Sve vrline i mane tih takvih Ilančana ili Čongrađana ispoljavao je i Crnjanski.

Kao svaki zemljoradnik bio je konzervativac, kao svaki stočar voleo je životinje, a prezirao ljude, kao svaki graničar nadmeno je gledao na svet i ovu nadmenost isticao nekom vrstom podoficirske oholosti.

Prvi svetski rat proveo je u jednom mađarskom puku na istočnom frontu u Galiciji, zatim po položenom ispitu za oficire na italijanskom frontu u Udinama.

Ratne godine koje je po rečima Marka Ristića proveo u pozadini izvlačeći se, ostavili su na njega dubok trag. Kao dobar podoficir i potporučnik smatrao je da mu je dužnost da bude uvek u stavu mirno pred svakim starijim, ali da mora da se nemilosrdno izdire na svakog mlađeg od sebe.

Dok je Milutin Bojić ostavio kosti u Solunu, dok je Ivo Vojinović čamio u šibeničkoj tamnici, a Ivo Andrić zlostavljan i proganjan od strane austrougarskih vlasti, dok su Sibe Miletić i Veljko Petrović, iako austrougarski podanici, bili dobrovoljci u srpskoj vojsci, Crnjanski je frajlifigovao i kad se carevina raspala, nastanio se u Beogradu.

Nos mu je bio poduži i mesnat, jagodice pomalo tatarske, donja usna prezrivo izdužena. Sve je to odavalo neku vrstu bezobzirnog cinizma. Govorio je mađarski, nemački, francuski, italijanski, engleski, ali čak i svoj maternji srpski, s nekim tvrdim, neprijatnim, svađalačkim, mađarskim naglaskom.

Postavljen je za profesora IV muške gimnazije u Beogradu. I objavljuje 1929. godine svoje Seobe. Njima je u svojoj 35-toj dostigao vrhunac u svom književnom stvaranju. Otada je od zaista velikog pesnika postao novinar. Pretvorio se u glas svog gospodara.

Imao je rekli bismo samo jedan cilj: da zadovolji svoje poslodavce prvo u ’Politici’, docnije u ’Vremenu’, najzad kao dopisnik Centralnog pres biroa pri poslanstvima u Berlinu i Rimu, da bi završio kao Londonski dopisnik časopisa ’El Ekonomista’ koji je Milan Stojadinović izdavao u Buenos Airesu.

Trudio se da se ničim ne zameri ni Bogoljubu Jeftiću, ni Milanu Stojadinoviću, ni Dragiši Cvetkoviću, u tome se sastojala njegova diplomatska karijera, koja mu je pomalo zavrtela glavu i navela da napiše Embahade kojima je pretio celom svetu i kojima se preporučivao današnjem komunističkom režimu.

 

Život na ledu L120 deo

 

Život na ledu L120 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 24. juni 1983. godine.

Ferment i cement. Beleška povodom Markuzea

Markuze kaže da su oni koji su nekada bili ferment socijalne promene postali ferment socijalne kohezije. Možda bi bolje bilo reći da su oni koji su nekad bili ferment socijalne promene postali cement socijalne kohezije.

 

Život na ledu L119 deo

 

Život na ledu L119 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 24. juni 1983. godine.

Dobri za koleru. Pismo Tehničke pomoći iz 1970.

Beleška pod naslovom „Dobri za koleru“. Slučajno prebirajući neka dokumenta nailazim na jedno zvanično pismo koje je Ljlijani uputio Republički zavod za tehničku saradnju Socijalističke republike Srbije. Dokument je pod brojem 06-17/68 datiran 21. avgusta 1970. godine. On glasi:

„Predmet saradnje sa Libijom.“ Tekst: „Preko naše ambasade u Tripoliju primili smo zahtev libijskog Ministarstva unutrašnjih poslova za angažovanje 40 jugoslovenskih inženjera, hidrogeologa, hidrauličara, hidrologa, geologa i urbanista. Ovi stručnjaci traže se za rad u Tripoliju, Bengaziju i Sebi. 

U zavisnosti od radnog iskustva nakon diplomiranja, plate se kreću od 2 640 do 3 360 libijskih funti godišnje. 

S obzirom da ste vi svojevremeno bili zainteresovani za odlazak u Libiju, molimo da se javite Zavodu lično ili na gornji telefon radi prikupljanja potrebnih dokumenata i eventualnog kandidovanja za neko od navedenih slobodnih mesta najkasnije do 5. septembra tekuće godine.“ Potpisano od pomoćnika direktora Mladenka Markovića.

Svojevremeno kad smo bili odlučili da za izvesno vreme napustimo Jugoslaviju i tražeći gde bi mogla Ljiljana da se zaposli, smatrajući da u razvijenim indistrijskim zemljama Zapada, finansjski ne bi mogli opstati, bili smo rešili da pokušamo sa Afrikom i Azijom, preko Republičkog zavoda za tehničku saradnju Socijalističke republike Srbije.

Ljiljana je prikupila odgovarajuća dokumenta, napisala molbu, uputila je i odonda smo čekali. Čekanje se jako produžilo, slušali smo o ljudima koji su slati u Maroko, Alžir. Drugi su odlazili, Ljiljana nije pozivana. Mi smo moram priznati imali u vidu u prvom redu Maroko, jednu civilizovanu afričku zemlju, gde bismo se ipak lakše snašli. Ali poziv nije dolazio.

U međuvremenu Ljiljana je našla posao u Londonu, otputovala u maju, a ja nisam mogao, jer mi je bio u međuvremenu oduzet pasoš. Sada Republički zavod za tehničku saradnju SR Srbije poziva Ljiljanu za rad u Libiju. Sećam se da sam se osećao prilično srećnim, jer neke moje sumnje bile su razvejane. 

Ja sam naime držao da je ovo odbijanje Republičkog zavoda da se zainteresuje za Ljiljanu, deo jedne kampanje koja se tada protiv mene vodila i čiji je deo bio i uzimanje pasoša. 

Bio sam dakle srećan što su moje sumnje bile razoružane, ali samo dotle dok nisam saznao da u Libiji hara kolera i da niko tamo od onih koji su pre Ljiljane bili pozvani, jednostavno ne želi da ide. Dakle, mi smo i ovde bili dobri samo za – koleru.

 

Život na ledu L118 deo

 

Život na ledu L118 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Ponedeljak, 20. juni 1983. godine.

S Mitom o Sizifu Kamija (Komentari, nast8vaka.)

Bez poznavanja konačne tajne, one koja objašnjava ili tek nevažnim čini sve ostale, nema prave sreće. 

Celokupna racionalistička filosofija poduprta naukom, sve naše još upotrebljive intuitivne moći, sve naše skrovite i nama samima često nepoznate žudnje, pa i mnogi činovi uključujući samoubistvo stavljene su posredno ili neposredno u službu kolektivnog napora da se stigne do dna. Da se svetu i njegovom čoveku shvati smisao. 

Čak i tada kada taj konačni cilj umstvovanja i nije tako očigledan, kada je poput nečeg nepristojnog, nečeg za stid, pokriven takozvanim razumnijim, dostižnijim, pa i praktičnijim ciljevima. Kad Kami kaže da prave sreće nema ako se ne može znati, hoće da kaže da bez tog saznanja, spoznanja one poslednje suštinske tajne, sva druga izvedena i funkcionalna saznanja nemaju smisla. 

Svi odgovori na pitanje – kako i zašto – besmisleni su bez odgovora na pitanje – čemu? Kantovo određivanje granica našeg uma imalo je za cilj da ustanovi kakve su naše šanse da ikada spoznamo ta konačna značenja i te poslednje izvorne vrednosti, da nas ispitivanjem naših moći tim značenjima i vrednostima približi. 

Rezultat je bio porazan. Vlastiti um otkrio nam se kao alatka za jednu sezonu, instrument neotklonjivih ograničenja, hereditarnih nemoći, konačna istina zauvek nam je određena, a sa njom i konačna sreća.

 

Život na ledu L117 deo

 

Život na ledu L117 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 19. juni 1983. godine.

Iziđi napolje da se obračunamo

Farbam drvenariju eksterijera kuće. Između dva farbanja odmaram se. Iznad mene lete avioni i nekom čudnom igrom asocijacija sećam se ranih šesdesetih godina kad sam kao član radničkog saveta „Lovćen filma“ leteo avionom za Budvu.

U avionu su bili beogradski članovi tog radničkog saveta, među njima Milo Đukanović, s kojim je bila i njegova supruga. Avion je bio DC, veoma neudoban i mali. Poznato je bilo da Đukanović ne mari da se vozi avionom, ali ono što se dogodilo nije posledica samo te nelagodnosti s kojom je on leteo.

Iza njih sedela su dva mlada, pijana, Crnogorca. Tokom čitavog puta ponašali su se nepristojno, dobacivali Đukanovićevoj supruzi. U jednom trenutku ne mogavši više da izdrži, a pošto ih je nekoliko puta bezuspešno i on i drugi opominjali,

Milo Đukanović skače, sav razjaren, ne znajući šta govori, kaže mladićima: „Izađite napolje da se obračunamo!“ Srećom mladići su bili toliko pijani da poziv nisu prihvatili i mi srećno ostajemo u vazduhu.

 

Život na ledu L116 deo

 

Život na ledu L116 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 17. juni 1983. godine

O nedovoljnosti fotodeskripcije novog francuskog romana

Kako opisati jedan predmet, a da taj opis jezgrovito pruži sliku kako na empirijskom tako i na značenjskom planu, a da jednodobno budu shvaćene njegove brojne korespondencije, njegove međuzavisnosti od sveta oko njega, bez koga bi on ostao mrtva priroda - fotodeskripcija modernog francuskog romana.

Premda pretenduje na objektivnost ova fotodeskripcija daje lažnu predstavu o predmetu, jer ga izoluje od njegovih funkcija i uslovnosti od kojih je najpresudnija upravo ona od koje novi roman beži, a to je ljudsko oko i duša iza njega.

Oko kamere snima samo ono što vidi, tajna je u onome što se ne vidi. Istine nikada nisu na površini stvari. Da bi se stiglo do faraonskog blaga treba sići u utrobu piramide. Opis mora ići tim labirintom, a ne kliziti po površini predmeta gde može pronaći samo zablude o njemu.

Odgovoriće mi se verovatno da istina i nije svrha takvog opisa i da je svrha takvog opisa sam opis. Ali ja se pitam čemu opisivati nešto ako se iz tog opisa ne može ništa saznati o njegovom predmetu.

Život na ledu L115 deo

 

Život na ledu L115 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 16. juni 1983. godine.

Zločin žrtava

(Povodom Gatkinovog obećanja Rubaševu da će, posle konačne pobede komunizma, njegova žrtva za partiju biti obelodanjena.)

Partija je Kestlerovom Rubašovu u Pomračenju u podne kroz usta islednika Glatkina obećala da će posle konačne pobede, njegova žrtva biti obelodanjena, njegova usluga Partiji i Revoluciji shvaćena. Ovo beležim povodom trake 23/45 3-4 (disketa: Dnevnik II – 1983-013, prim. priređivača.). 

Partija ni ovo obećanje nije ispunila. Ljudi velike čistke nisu rehabilitovani kao heroji, nego kao žrtve. Ne zato što su svojim lažnim priznanjima da su izdajnici i špijuni, u datoj istorijskoj situaciji zatomimvši i ljudsku taštinu i tzv. malograđansko osećanje časti spasili tu Partiju i tu Revoluciju, već prosto stoga što su bili nevini.

Kada bi komunizam nekim čudom uspeo da proizvede jedno bar normalno, ako već ne idealno društvo, ubeđen sam da bi njegova Partija još jednom te ljude izvela pred sud, bar moralni. I ma koliko je to surovo, ona ne bi pogrešila. Za ludilo koje se dogodilo u Rusiji u dane tih pogroma tela i duha, krive su i žrtve bar koliko i mučitelji. 

Tačno je da žrtava ne bi bilo da nije bilo mučitelja, ali isto tako ni mučitelji ne bi uspeli da nisu naišli  na podesne žrtve. Za to ludilo odgovara komunistička logika, a ona je upravljala postupcima i jednih i drugih. Teror je pogled na svet ideje u ime koje su jedni ubijali, a drugi dopuštali da budu ubijani. 

Krivica je dakle solidarna. Ako mi ljudi još imamo sentimenta, pa imamo razumevanja za žrtve koje odričemo dželatima, istorija koja takvo razumevanje ne poznaje, istorija zna ko je kriv za njen nakazni izgled. Istorija zna da su krivi i jedni i drugi.

 

Život na ledu L114 deo

 

Život na ledu L114 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 15. juni 1983. godine.

S Mitom o Sizifu Alberta Kamija

Na 28. strani u okviru poglavlja „Apsurdni zidovi“ Kami kaže:

„(...) Vi mi ga opisujete,“ misli na svet, „i vi me učite da ga razvrstavam. Vi nabrajate njegove zakone, i ja se, gladan saznanja, slažem da su oni istiniti. Vi rastavljate njegov mehanizam, i moja nada se uvećava. Napokon, vi me učite da se ovaj čarobni i šaroliki svet svodi na atom, a da se sam atom svodi na elektron.

Sve je to dobro, i ja čekam da vi nastavite. Međutim, vi mi govorite o jednom nevidljivom planetarnom sistemu, gde elektroni kruže oko jednog jezgra. Vi mi objašnjavate ovaj svet slikom. Tad ja priznajem da ste vi, time, stigli do poezije: i da je ja nikada neću saznati. 

Imam li ja vremena da se zbog toga ozlojedim? Vi ste već promenili teoriju. Na taj način, ona nauka koja je trebalo da mi sve objasni završila se hipotezom, ona tmurna lucidnost – metaforom, ona neizvesnost rešava se umetničkim delom. (...)“

Ona metafora s kojom se po Kamiju u poglavlju „Apsurdni zidovi“ njegovog Mita o Sizifu završava tmurna lucidnost traganja nauke za konačnim istinama, ona slika na samome dnu gde mi očekujemo naučno objašnjenje, bar onoliko samouvereno, pompezno i aksiomatično, koliko i objašnjenje bazičnih uslova za kojima je nauka u traganju krenula, najzad ona pretpostavka koja je na kraju svih stvari zamenila žuđenu istinu, to je metafora Boga, to je slika Boga, to je pretpostavka Boga.

Polazeći od aksiomatičnih istina ne može se logički stići do hipotetičkih. Ili su te naše konačne hipoteze zapravo aksiomi koje još nismo prepoznali, ili su aksiomi od kojih smo pošli bili zapravo puke hipoteze, ili je celo naše mišljenje, njegov proces i dijalektika, cela antropologika zapravo tek metafora, slika, pretpostavka. 

Nauka je u stvari zbir privremenih, radnih pretpostavki u procesu pretvaranja u konačne istine, do kojih se u međuvremenu nikada ne dolazi. Ništa se ne može zaista znati, može se samo pretpostaviti. 

Činjenica da izvesne hipoteze mogu izvesno vreme funkcionisati kao istine, ništa ne dokazuje. Ako je na kraju jednačine rezultat u koji se ne može verovati, u koji se zapravo jedino može verovati, ali koji se ne može dokazati, onda ni međuprocesi jednačine ne mogu biti istiniti. 

Slika na kraju naučne jednačine neizbežna je. Bog je nužan.

 

Život na ledu L113 deo

 

Život na ledu L113 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 14. juni 1983. godine.

San kao život

Ja toliko redovno, toliko intenzivno, dinamično, interesantno sanjam. Ja prolazim noću kroz snove koji traju cele noći, koji se nastavljaju, koji se razvijaju kao priče, da meni svako ustajanje ujutru liči zapravo na leganje u krevet, odnosno na početak pravog sna.

Stoga nije čudno što sam ujutru umoran onako kao što su drugi ljudi umorni od teškog rada i napornih doživljaja preko dana, jer meni treba izvesno vreme, do duše ne dugo da moja prava priroda, moja priroda čoveka od jutra, od zore, dođe do izražaja, da umor nestane i da ja ponovno počnem da živim.

No ono što se meni događa u tom dnevnom životu, u tom drugom životu, kako bih ga ja nazvao, trivijalno je, neuzbudljivo, sporo, a počesto i suvišno u odnosu na onaj pravi život koji mi se događa u snu, kojim živim u snu, i stoga ja nisam siguran u stvari kada sam budan, a kada spavam.

 

Život na ledu L112 deo

 

Život na ledu L112 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 12. juni 1983. godine.

Meteorska oštećenost naših istina

Neko saznanje koje bi bar približno odgovaralo istini moguće je samo u retkim momentima usporavanja sveta, kad stvari kao da gube prirodnu brzinu te svoj ritam podešavaju s prirodnom sporošću i preduslovnošću našeg shvatanja. 

Biva to u čudesnim meditacijama pod zvezdama u kojima noćni glasovi ne remete preko dana nevidljivo jedinstvo mrtvog i živog. Gde šum žive vode otkriva život voda, a glasovi života kao da dolaze s one strane groba. Usporavanje sveta je naravno obmana. Oni koji se usporavaju, mi smo. 

Tek tada vidimo više, shvatamo dublje. Poput putnika kraj prozora kupea brzog voza kraj koga predeli promiču nejasno dok na ulasku u stanicu voz ne počne usporavati. Oštrina našeg spoznanja upozorava često da je neka stanica, od kojih je poslednja - smrt, blizu.

Otkrovenje je nešto drugo. Čak i ako se ne uzme u obzir njegova religiozna definicija i njegovi mistični primeri. Putovanje je obavljeno, iako mi u njemu nismo učestvovali. Prebačeni smo sa stanice u stanicu, a da nismo sedeći kraj prozora voza bili svesni predela kraj kojih smo voženi. 

Najistinitije nam uvek izgledaju one istine do kojih ne znamo kako smo došli. Svako racionalno stizanje do takozvanih istina pretpostavlja put traženja, lutanja, sumnji, biranja, odbacivanja. Istine koje nam tim putem stižu liče na meteorite izjedene prolaskom kroz svemir. 

Njihove površine trajno su oštećene isto onako kako su to naše istine sumnjama kroz koje su se probijale.

 

Život na ledu L111 deo

 

Život na ledu L111 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 12. juni 1983. godine.

Kinofob.

Opet šetam Čika po Hajgejt Vudu i događa mi se nešto što sam predvideo u svojoj drami, nenapisanoj drami, „U traganju za Čikom“. Zaustavlja me jedan zadihani gospodin, očevidno ljut, ali i zabrinut i pita me nisam li video njegovog psa. Kakav je pas? Pas je seter, crvene dlake, ja kažem da nisam, mada se sećam gospodina, sećam se i njegovog psa, viđao sam ih povremeno, kad sam šetao Čika. 

Pas je bio miran, ljubazan, velikih tužnih očiju, kaskao je poslušno za bračnim parom, obično su ga šetali oboje. Sad ga je očevidno šetao on, i pas se izgubio. Posle izvesnog vremena, možda desetak minuta, sedim na klupi, čovek zadihan, gnjevan, besan, vuče iza sebe svog crvenog setera. 

Seter međutim izgleda sasvim drukčije, njegove oči nisu više tužne, nisu poslušne, one su divlje, pomalo i zlobne, on reži, otima se i uopšte se ponaša onako kao što ga nikada nisam video.

Čovek spontano seda pored mene i započinje sledeći dijalog: „Jeste li videli ovu džukelu?“ „Koju?“ pitam. „Vaš pas mi je uvek izgledao primeran.“ „Ne poznajete vi tog kopilana. On se samo pretvara. Nikad ne beži kad je sa mojom ženom, samo meni pravi neprilike.“ 

Pitam ga: „Vaša žena to svakako razume.“ „Ne poznajete vi ni moju ženu.“ „Zašto bi pas to činio?“ „Zato što je životinja,“ kaže ljutito. „Ja lično ne mislim kao drugi Englezi, da su životinje bolje od ljudi. Ne bar sve. Definitivno ne ova.“ Ćutimo malo. „Volite li pse?“ „Bože sačuvaj!“ kaže. „Voli ih moja žena.“ 

Hteo sam da ga pitam voli li svoju ženu, ali mi se pitanje odjednom činilo nekako izlišnim. „Ja ih mrzim. Pas to oseća. Neće dugo,“ kaže čovek. „Jednog dana,“ zatim ustaje, poteže kaiš, pas zareži, „jednog dana ...“ Otišao je nezavršivši misao. Znao sam na šta misli, samo ne i na koga, na psa ili na ženu.

 

Život na ledu L110 deo

 

Život na ledu L110 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 11. juni 1983. godine.

S Mitom o Sizifu, Alberta Kamija. (Nastavak.)

U poglavlju „Apsurdni zidovi“ Mita o Sizifu Kami očajava što ćemo zauvek ostati strani samima sebi. I to je u istini jedina nesreća koja premaša i onu u kojoj smo jednako strani drugim ljudima. 

A možda naša nesposobnost da u ustinu razumemo i upoznamo druge tek je vidljiva funkcija naše nemoći da spoznamo sami sebe, nemoć koja je za većinu ljudi nevidljiva i nepoznata, rekao bih srećno nevidljiva i nepoznata. 

Takva sposobnost, takva moć, ako bismo njome svi bili najednom i nekim čudom obdareni, revolucionarno bi izmenila svet. Mogla bi se početi iz početka s više nade da se tim početkom odmah i samim njim ne predodređuje i kraj. 

Psihološki uzev naša spoznaja sebe, onoliko malo koliko je to ponekad ipak moguće, posredna je. Potiče od pogrešne predstave što je imamo o drugima. Analogije u vlastitu korist postaju tako osnova za sve zablude naših samosaznanja i sve promašenosti naših postupaka.