Život na ledu L111 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Nedelja, 12. juni 1983.
godine.
Kinofob.
Opet šetam Čika po Hajgejt Vudu i događa mi se nešto što sam predvideo u svojoj drami, nenapisanoj drami, „U traganju za Čikom“. Zaustavlja me jedan zadihani gospodin, očevidno ljut, ali i zabrinut i pita me nisam li video njegovog psa. Kakav je pas? Pas je seter, crvene dlake, ja kažem da nisam, mada se sećam gospodina, sećam se i njegovog psa, viđao sam ih povremeno, kad sam šetao Čika.
Pas je bio miran, ljubazan, velikih tužnih očiju, kaskao je poslušno za bračnim parom, obično su ga šetali oboje. Sad ga je očevidno šetao on, i pas se izgubio. Posle izvesnog vremena, možda desetak minuta, sedim na klupi, čovek zadihan, gnjevan, besan, vuče iza sebe svog crvenog setera.
Seter međutim
izgleda sasvim drukčije, njegove oči nisu više tužne, nisu poslušne, one su
divlje, pomalo i zlobne, on reži, otima se i uopšte se ponaša onako kao što ga
nikada nisam video.
Čovek spontano seda pored mene i započinje sledeći dijalog: „Jeste li videli ovu džukelu?“ „Koju?“ pitam. „Vaš pas mi je uvek izgledao primeran.“ „Ne poznajete vi tog kopilana. On se samo pretvara. Nikad ne beži kad je sa mojom ženom, samo meni pravi neprilike.“
Pitam ga: „Vaša žena to svakako razume.“ „Ne poznajete vi ni moju ženu.“ „Zašto bi pas to činio?“ „Zato što je životinja,“ kaže ljutito. „Ja lično ne mislim kao drugi Englezi, da su životinje bolje od ljudi. Ne bar sve. Definitivno ne ova.“ Ćutimo malo. „Volite li pse?“ „Bože sačuvaj!“ kaže. „Voli ih moja žena.“
Hteo sam da ga pitam voli li svoju ženu, ali mi se
pitanje odjednom činilo nekako izlišnim. „Ja ih mrzim. Pas to oseća. Neće
dugo,“ kaže čovek. „Jednog dana,“ zatim ustaje, poteže kaiš, pas zareži,
„jednog dana ...“ Otišao je nezavršivši misao. Znao sam na šta misli, samo ne i
na koga, na psa ili na ženu.
No comments:
Post a Comment