Život na ledu L114 deo

 

Život na ledu L114 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 15. juni 1983. godine.

S Mitom o Sizifu Alberta Kamija

Na 28. strani u okviru poglavlja „Apsurdni zidovi“ Kami kaže:

„(...) Vi mi ga opisujete,“ misli na svet, „i vi me učite da ga razvrstavam. Vi nabrajate njegove zakone, i ja se, gladan saznanja, slažem da su oni istiniti. Vi rastavljate njegov mehanizam, i moja nada se uvećava. Napokon, vi me učite da se ovaj čarobni i šaroliki svet svodi na atom, a da se sam atom svodi na elektron.

Sve je to dobro, i ja čekam da vi nastavite. Međutim, vi mi govorite o jednom nevidljivom planetarnom sistemu, gde elektroni kruže oko jednog jezgra. Vi mi objašnjavate ovaj svet slikom. Tad ja priznajem da ste vi, time, stigli do poezije: i da je ja nikada neću saznati. 

Imam li ja vremena da se zbog toga ozlojedim? Vi ste već promenili teoriju. Na taj način, ona nauka koja je trebalo da mi sve objasni završila se hipotezom, ona tmurna lucidnost – metaforom, ona neizvesnost rešava se umetničkim delom. (...)“

Ona metafora s kojom se po Kamiju u poglavlju „Apsurdni zidovi“ njegovog Mita o Sizifu završava tmurna lucidnost traganja nauke za konačnim istinama, ona slika na samome dnu gde mi očekujemo naučno objašnjenje, bar onoliko samouvereno, pompezno i aksiomatično, koliko i objašnjenje bazičnih uslova za kojima je nauka u traganju krenula, najzad ona pretpostavka koja je na kraju svih stvari zamenila žuđenu istinu, to je metafora Boga, to je slika Boga, to je pretpostavka Boga.

Polazeći od aksiomatičnih istina ne može se logički stići do hipotetičkih. Ili su te naše konačne hipoteze zapravo aksiomi koje još nismo prepoznali, ili su aksiomi od kojih smo pošli bili zapravo puke hipoteze, ili je celo naše mišljenje, njegov proces i dijalektika, cela antropologika zapravo tek metafora, slika, pretpostavka. 

Nauka je u stvari zbir privremenih, radnih pretpostavki u procesu pretvaranja u konačne istine, do kojih se u međuvremenu nikada ne dolazi. Ništa se ne može zaista znati, može se samo pretpostaviti. 

Činjenica da izvesne hipoteze mogu izvesno vreme funkcionisati kao istine, ništa ne dokazuje. Ako je na kraju jednačine rezultat u koji se ne može verovati, u koji se zapravo jedino može verovati, ali koji se ne može dokazati, onda ni međuprocesi jednačine ne mogu biti istiniti. 

Slika na kraju naučne jednačine neizbežna je. Bog je nužan.