Život na ledu L122 deo

 

Život na ledu L122 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 24. juni 1983. godine.

In memoriam.. Kosta St. Pavlović o Crnjanskom (nastavak)

Drugi svetski rat doveo ga je u London, gde je vladi bilo potrebno njegovo pero. Ali je to pero već bilo jalovo. Nije mogao da piše, jer mu sto nije bio zgodan, lampa na njemu nepodesna. Rukopis njegov niko nije mogao da čita i tražio je sekretaricu, ali mladu i lepu. Ukratko ili nije hteo ili nije više ni umeo da piše. 

Dosadio je svima i svakom svojim žalopojkama. Izdejstvovao je od Slobodana Jovanovića čudno rešenje, da se upućuje na rad u Britanski muzej. A taj se rad sastojao u obilaženju u podne najboljih londonskih restorana u društvu kako je govorio ’vojnikuša’, jer se bio bacio na izučavanje mentaliteta mladih Engleskinja koje su služile u vazduhoplovstvu i mornarici kao oficiri.

Bio je jedan od prvih Srba koji je tražio i 1951. i dobio britansko državljanstvo. Jedan od jemaca mu je bila Ledi Pedžet, a drugi mislim spisateljka Dama Rebeka Vest. On to nije učinio iz ljubavi prema Englezima, koje i dalje grdio, već iz interesa, jer je verovao da će mu kao Englezu biti otvorena vrata britanskog PEN Kluba i svih britanskih univerziteta. 

Nije bio svestan da Miloš Crnjanski može postati britanski državljanin, ali da nikad ne može postati Englez. Za svoju ženu međutim nije tražio britansko državljanstvo. Ne zato što je želeo da bar preko nje ostane u vezi sa zemljom, već opet iz računa. 

Ona je sve dok je bez jugoslovenskog i bez drugog pasoša mogla da prima stalnu pomoć od Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije. To je bila bedna pomoć, ali je ipak bilo nešto, jer su tada teško vezivali kraj s krajem.

Kako je tokom rata primao prvo 105, a docnije 100 funti mesečno, to je vodio život prilično bez računa. Kad je nestalo platnog spiska, ostao je vrlo brzo bez ikakvih sredstava. Dobio je dobro mesto knjigovođe u jednom od najskupljih londonskih obućarnica u Bond stritu. 

Imao je lepu platu i pričao je prijateljima da je veoma zadovoljan. Ali mu teška narav i svađalaštvo nisu dozvolili da se tu zadrži. Tužio je firmu sanitarnim vlastima da u prostoriji u kojoj radi nema dovoljno vazduha. Nadležna vlast povela je istragu, utvrdila je da nema mesta žalbi i potkazivač je otpušten.

Pomoću ne znam čijih preporuka dobio je mesto u jednoj luksuznoj knjižari na Pikadiliju. Zvala se ’Hačards’. Provodeći kraći odmor na moru o trošku Ledi Pedžet, hteo je akrobacijama da privuče pažnju nekih mladih devojaka, i istegao tetivu na nozi. Napustio je posao tvrdeći da je nogu povredio u knjižari verući se uz merdevine. 

Našao se na ulici. Tada ga je pozvala u goste Ledi Pedžet. Stavila mu je na raspolaganje kotidž na svom imanju s tim da se može kretati kud god hoće po divnom parku od 40 hektara. Davala mu je hranu i svako po podne njega je i njegovu ženu zvala na čaj.

Žena mu je redovno primala pomoć Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije. Pored toga Ledi Pedžet je stalno izmišljala razne sitne poslove za nju kao što su šivenje i mešenje, da bi imala razloga da ih i novčano pomaže, a da to ne liči na milostinju. 

Slala ih je svake godine na more, njegovoj ženi plaćala kurs za šivenje u poznatoj privatnoj školi i njemu školarinu za Londonski univerzitet, jer mu je palo na pamet da dobije diplomu iz međunarodnih nauka. I dobio ju je o njenom trošku, i o trošku brodovlasnika Vana Ivanovića.

Otišao je 1952. u Nicu na međunarodni kongres PEN Klubova i zatim u Rim da pokupi svoje stvari koje je tamo bio ostavio kada je počeo rat. Oni su platili i prenos tih stvari. Kod Ledi Pedžet na imanju ostao je dugi niz godina, sve dok je jednog dana nije presreo u njenom parku i rekao joj u lice bez ikakvog povoda: 

’Da sam znao da ste tako pokvarena baba, bio bih vas ubio pre nego što sam prihvatio vaš poziv.’ Zgranuta ovakvim rečima stara gospođa mu je hladnokrvno odgovorila: ’Da sam baba to sam znala, ali sad prvi put čujem da sam i nevaljala.’ Okrenula mu je leđa i ušla u svoj zamak. 

Odmah je pozvala njegovu ženu i ispričala šta se dogodilo i rekla joj: ’Vi ćete kao i dosad uvek biti dobrodošli na čaj, ali bih bila zahvalna vašem mužu da mi više ne ulazi u kuću.’ Mislila je da će to biti dovoljno da se Crnjanskovi odsele. On joj više nije ušao u kuću, ali je ona svakodnevno produžavala da dolazi na čaj, a na selidbu uopšte nisu ni pomišljali.