Život na ledu L123 deo

 

Život na ledu L123 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 24. juni 1983. godine.

In memoriam. Kosta St. Pavlović o Crnjanskom (II nastavak)

Ledi Pedžet koja je živela radi svog parka, bežala je u kuću čim izdaleka ugleda Crnjanskog, a on se po njemu šepurio kao da ga je od svojih starih nasledio. Kad joj je to dozlogrdilo, poručila im je preko protojereja Miloja Nikolića da treba da se sele. 

Na Crnjanskov odgovor da nema kud da ide uzela im je stan u Londonu i popola sa Vanom Ivanovićem platila unapred šestomesečnu kiriju. Tako se oslobodila napasti. Crnjanski joj se odužio opisujući je u svom Romanu o Londonu.

Na inicijativu Slobodana Jovanovića osnovano je 1951. u Londonu Udruženje srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu. Na predlog starog profesora Crnjanski je izabran za predsednika. 

Predsedavao je dve godine i onda je 1953. godine opet bez ikakvog povoda podneo ostavku i na predsedništvo i na članstvo u Udruženju izjavivši, što nije bilo tačno, da je došao u sukob sa svim članovima Udruženja rasturenim po svim kontinentima. Verovatno je već tada počeo da razmišlja o povratku u zemlju. 

Posle ovoga je prestao da se javlja celom svetu, potpuno se usamio i pružio londonskim Srbima jedinstvenu sliku izgnanika među izgnanicima. Sve se više u njega razvijala manija gonjenja. Kad mu poštar sa pisma pokušao da odlepi neku lepšu marku, to radi cenzura. 

Kad mu ne radi telefon, prisluškuje ga obaveštajna služba. Kad pokvari stomak, neko ga je otrovao. Zubni lekar mu namerno kvari zube da bi mogao da mu pravi veći račun. Susedi mu cele noći kucaju, oni do njega u duvar, oni iznad njega u pod, oni ispod njega u tavanicu, sve to da mu ne bi dozvoljavali miran san. 

Nikakav posao nije mogao da dobije, jer su neki Srbi uvek uspevali iz pakosti da to osujete. Naročito se žalio na Spasoja Sterđevića, nekog pisara Ministarstva unutrašnjih poslova, za koga je verovao da je svemoćan kod britanskih vlasti. 

Iz te potpune usamljenosti počeo je polako da se izvlači i da se približava zvaničnim predstavnicima Jugoslavije.

1959. napisao je Itaku i komentare. Itakom nas je podsetio na svoju sjajnu mladost, a Komentarima na starost, jer je objašnjavao da se još kao mlad u Temišvaru družio sa metalcima. I tu su bila dva poslednja izdisaja u Londonu, nekoga koji je nekada bio obdareni pesnik. 

Ti su izdisaji podsećali, neka nam bude dopušteno da se poslužimo Crnjanskovim rečima o Bogdanoviću na ’podrigivanje posle dobrog ručka’. Imali su isti neprijatan koliko kiseo i otužan ukus.“

Moj komentar. Bez obzira na izvesnu zlovolju celog ovog rukopisa, jadno je to kada jedan veliki pisac dozvoli sebi da dobije ovakav in memoriam.