Život na ledu L152 deo

 

Život na ledu L152 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 30 juli 1983.

„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo)

          Prekjuče mi je doneo gospodin Tošić tek izašlu knjigu Milovana Đilasa Vlast, verovatno kraj njegovih memoara. 

Knjigu je izdala „Naša reč“ u Londonu 1983. godine. Ona predstavlja za mene jedan vrlo važan izvor za rad na „Crvenim i Belim“ i Graditeljima od kojih se još uvek nisam sasvim odrekao, naročito od Graditelja, pa ću celu knjigu da pročitam sa komentarima. Najpre će slediti jedan citat s kojim u stvari knjiga počinje.

          „Bilo je to“, kaže Đilas, „ako me sećanje ne vara – u proleće 1946. godine. Na inicijativu Rankovića i njegovih pomoćnika iz bezbednosti, sazvan je sastanak posvećen podizanju novog zatvora u Beogradu. Nasleđeni zatvori su bili nepodobni u svakom pogledu. (...)

          Neophodnost novog zatvora se sama od sebe nametala i niko je nije osporavao. Isticani su i higijenski i humanitarni razlozi. Ali glavna tema sastanka je bila – zatvor koji spolja neće ni u čemu ličiti na zatvor, ali koji neće imati ni svih onih nedostataka, odnosno pogodnosti koje su komunisti mogli da koriste i koristili u ilegalnom zatvorskom komuniciranju. (...)“

          Komentar. Ovakav izvanredan početak koji ide in medias res u sam centar suštine pitanja koja će se postaviti kroz celu knjigu, dokazuje da je u piscu Milovanu Đilasu možda izgubljen veći talenat za literaturu, nego što je dobijen njegovim učešćem u politici, kako u vremenu njegovih komunističkih tako i danas u vremenu njegovih demokratskih opredeljenja. 

Ovakav početak ima ne samo indikativan značaj za celu knjigu, on je svakako vezan i sa piščevim uspomenama iz posleratne robije i predstavlja u stvari jedan kondenzovani odgovor na sva pitanja porazbacana u različitim oblastima i različitim vidovima politike koju tretira.

          A sada nekoliko posebnih komentara na neke posebne tačke ovoga što je citirano. 

    Pretpostavljam, mada nisam siguran, da bi na tom sastanku o kome Đilas govori mogao učestvovati i Pavle Pekić koji je u ono vreme bio u visokim ešalonima OZNE, pa bih ga prilikom svoje posete Splitu ovoga leta o tome oprezno upitao, ukoliko on bude spreman uopšte da govori, jer do sada nikada nismo pokretali te stvari.

          Drugi momenat je interesantniji. Đilas kaže: „Kao takvi smo pozvani Pijade i ja, mada zatvor i hapšenja nisu bili naša zaduženja.“ 

To je opšte poznato, ali ako to treba istovremeno da bude početak Đilasovih izvinjenja i odustajanje od personalnih odgovornosti u pojedinim odlukama, to neće biti dobro za knjigu, a ni za njegovu ličnost, za ocenu morala njegove ličnosti. 

Takvih momenata bilo je i u njegovoj prethodnoj knjizi iz rata i ja ću usput da pokušam da obratim pažnju na takve trenutke, ukoliko ih bude, ali da se takav jedan nagoveštaj oseća već u trećoj rečenici to je poprilično sumnjivo. Poenta čitave stvari je u stvari glavna tema sastanka. 

A glavna tema sastanka je bila iznaći „zatvor koji spolja neće ni u čemu ličiti na zatvor“, dakle to je izraz jedne hipokrizije, jedne izražene hipokrizije, takođe nasleđena iz ideoloških izvora, a i praktičnih izvora sovjetskog socijalizma, ali koji „neće imati ni svih onih nedostataka, odnosno pogodnosti koje su komunisti mogli da koriste i koristili u ilegalnom zatvorskom komuniciranju“, a ja bih dodao i uopšte u životu. 

Tim povodom pronašao sam u „Našoj reči“ broj 347 za avgust i septembar 1983. godine jedan mali prilog koji glasi: „Kakav je bio predratni monarho-fašistički režim?“ Tekst je sledeći:

          „Već je nedavno preminuli Rodoljub Čolaković u spomen na Mošu Pijade objavio u ’Borbi’ od 1. maja 1964. godine članak pod naslovom – ’Kako je prevođen Kapital u tamnici’. ’Kad smo pravili planove’“ ovde se citira Čolaković, „’kako da najracionalnije iskoristimo vrijeme, Moša je predložio da mu pomažem u prevođenju Marksovih dijela. Pod krajnje nepovoljnim uslovima prevodio je manje-više kriomice.’ 

Ali je ipak preveo celi Kapital. Dakle, mogao se prevoditi Kapital od Karla Marksa u monarho-fašističkim tamnicama. Sad nam ’Politika’ od 5. maja u rubrici ’Da li znate?’ saopštava i više od prevođenja Kapitala na robiji. ’Politika’ kaže: ’Politički osuđenici na robiji pre rata izdavali su mnoge listove. 

Glavni organizator bio je Moša Pijade. Već 1931. godine u Mitrovici počeo je da izlazi „Komunist“ koji je posle 10 brojeva ukinut, pa se onda pojavio „Proleter“ na mađarskom jeziku. Kasnije se u Lepoglavi pokreće list „Okovani boljševik“ i nastavlja sa izlaženjem sve do prebacivanja grupe osuđenika u sremsko-mitrovačku kaznionu. 

Među novim listovima bili su „ZB“ – „Za boljševizaciju“ teoretsko informativni glasnik pisan rukom na srpsko-hrvatskom  i slovenačkom jeziku. Potom „Udarnik“ dnevnik sa aktuelnim informacijama iz partijskog života robijaša i događajima van kaznione. 

Poštom „NFS“ – „Narodni front slobode“ poluilegalni organ svih zatvorenika, ali pod kontrolom komunista. „IP“ – „Inostrani pregled“ sa napisima iz strane štampe. „Naučni almanah“ sa člancima o naučnim dostignućima. „Literarni almanah“ je bio književna tribina zatvorenika. 

Moša je podizao duh zatvorenika i pomoću humora, pa su izdavana čak i tri humoristička lista: „Crvene makaze“, „Procjep“ i „Tank“. Svaka grupa zatvorenika imala je po sobama svoje „Zidne novine“’.

          Monarho-fašistička diktatura od 1931. i jeste bila diktatura, ali kako je bila monarho-fašistička kad je u njoj izlazio čak i list za boljševizaciju i postojao poluilegalni organ svih zatvorenika na robiji? Od živih koje ’Politika’ pominje da su sarađivali u ovim listovima, ostao je samo dr Radivoje Davidović. 

Da li bi on mogao da napiše za ’Politiku’ u rubrici ’Da li znate?’ odgovore na sledeća pitanja: Koji su listovi izdavani posle ovog rata na robiji? Kakva je razlika između štampe na robiji u monarho-fašističkoj diktaturi od 1929. do 1934. godine i štampe na robiji iz vremena poratne narodne demokratije i samoupravnog demokratskog socijalizma od 1945. do 1983.?“

 

Život na ledu L151 deo

 

Život na ledu L151 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 22. juli 1983. godine.

Obdelavati svoj vrt ili baštenska razmišljanja. (III deo nastavak)

Kad čovek čita kako su se komunisti držali pred svojim klasnim drugovima, pred svojom ideološkom sabraćom, pred ljudima svojih ideja i svojih osećanja, kada su sa njima dolazili u sukob i zbog toga bili proganjani, onda je sreća što ne postoji ideja kojoj zaista pripadam i koja bi mogla tom pripadnošću da me uceni.

Iznad krovova na istoku uzdiže se šiljasti beli vrh jedne crkve sa krstom na vrhu. Na krovovima mnoštvo televizijskih antena, dimnjaka, a ispod toga jedan niz prozora, zamračenih okana iza kojih se ništa ne vidi.

I tu iznad tih krovova lete golubovi i ti golubovi su jedino što je ovde prirodno, sve ostalo je veštačko. Jedan redak leptir proleće baštom. Ovde u Londonu se leptiri inače veoma teško i retko viđaju.

I on me podseća na insekte koji su mi pravili društvo po raznim ćelijama zatvora. Ja sam ih izgleda zaboravio i evo sada, posle toliko vremena, opet se sećam da i oni postoje. Dok su mi trebali mislio sam na njih, kad su prestali više me se ne tiču.

Život na ledu L150 deo

 

Život na ledu L150 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 20. juli 1983. godine.

Obdelavaj svoj vrt ili baštenska razmišljanja. (II nastavak.)

Ne znam zašto sam se upravo sada setio toga da sam ja pušten iz zatvora na personalnu intervenciju ministra unutrašnjih poslova Rankovića? I zašto sam iz toga izveo sledeću definiciju: pretpostavljam da me zakoni štite od ljudi, a ne ljudi od zakona.

Sa smislom za umešno, neskladno, protivrečno, sa razvijenim osećanjem za razliku između onoga što nam se čini i onoga što jeste, teško je napraviti autentičan portret nekog čoveka, teško je ponekad kazati, ne samo istinu o njemu, najzad šta je istina, nego i pronaći u njemu ono što je bitno, a da to bitno bude istodobno i lepo. 

Pogotovo je to teško onda, ako već za takvu osobu nismo vezani ličnim simpatijama ili što je još gore, ako nam je ta osoba učinila nešto nažao. Uzdići se iznad personalnih osećanja, iznad pamćenja zapravo u tim trenucima, je jedan domet koji bi morao da bude dostupan umetniku, ne kada on piše svoje fikcije, nego kada saopštava svoje uspomene. 

Kad dajemo portret nekog čoveka koji nam je učinio nešto nažao i koga zbog toga ne trpimo ili koji nam ništa nije učinio nažao nama lično, ali našim prijateljima, i koga zbog toga opet ne trpimo, i koji nikome ništa nije nažao učinio od onih ljudi koje poznajemo, 

ali je to uradio u načelu, jednoj zajednici ili jednoj ideji koju poštujemo i zbog toga ga opet ne trpimo, mi ne raspolažemo s dovoljno materijala za sud. 

Jer mi nismo kadri da vidimo i one druge njegove osobine, koje u počinjenom zlu nisu došle do izražaja ili bile na izvestan način potisnute u određenom trenutku.

Dakle mi ne možemo biti nepristrasni, ne zato što to nećemo, nego zato što jednostavno ne raspolažemo građom za takvu nepristrasnost, čak i ako lične osobine za nju imamo. Onda se moramo osloniti na sud drugih, a ne isključivo na vlastiti sud. 

Tako kad čitam uspomene izvesnih ljudi, ne samo političara, o ljudima iz svoje okoline sa kojima su oni bili u sukobu, često i opasnom sukobu, a nalazim procene, odnosno sudove koji ih pokazuju tu i tamo u lepoj boji, onda mi se čini da je to udovoljavanje opštijem jednom sudu, a ne nekom od svojih vlastitih sudova koji su se opreli netrpeljivosti.

Neka programska težnja za nepristrasnošću neminovno okiva i stil. Ja ne verujem da bi Krleža mogao biti tako prodorno snažan da je u sebi imao imalo pravog analitičkog duha i prave skepse, ne nekog bazičnog pesimizma, nego jednog konkretnog, na svakom primeru pokazane sposobnosti, da stvari posmatra sa svih strana. 

Nema zapravo ništa zavodljivije od nepravednosti. Ništa omamljivije i uticajnije od pristrasnosti. 

Ja u stvari bez obzira na svedočanstva, u koja verujem, o ličnom Krležinom šarmu, i njegovoj stvarnoj ljudskoj dobroti, ja verujem da bi on bio kadar da svojom rečenicom ubije nekoga, čak i kada bi bio svestan da ta rečenica ma koliko snažna, ma koliko lepa, ma koliko duboka, u stvari nanosi tom čoveku nepravdu. 

Rečenica bi bila jača od njegovog moralnog osećanja. Uostalom, njegove polemike tu i tamo pokazuju to.

 

Život na ledu L149 deo

 

Život na ledu L149 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 19. juli 1983. godine.

Obdelavati svoj vrt ili baštenska razmišljanja. (I deo.)

Poslednjeg meseca radim skoro stalno u bašti u pripremi kuće za prodaju, a onda mi se rađaju neke ideje, neke šeme, neke mogućnosti, definicije, koje možda vredi zabeležiti zato da bi se jednom iskoristile. I sada se s vremena na vreme evo čuju psi, a njima su se i pridružili zvuci aviona koji s vremena na vreme nadleću Mazvel Hil. 

Atmosfera je slična onoj na Hitrou u vreme akute, kada su se i javili prvi ljudi psi sa svojim lavežom, sa svojim urlicima, i svojim besnilom, a još uvek su poslednji avioni odletali sa aerodroma.

Antirinum je lepa biljka koja je po poreklu višegodišnja, ali se gaji kao jednogodišnja, otprilike kao i čovek. Po poreklu namenjena za sve sezone, ali jedva da odgovara jednoj. 

Da bi antirinum dobio svoj razbokoreni, pravi oblik potrebno je mladoj biljci kad je tri do četiri inča visoka, otkinuti glavu. Pitam se kad treba otkinuti glavu detetu, da bi od njega postao pravi čovek? Hoću da kažem šta se detetu mora dogoditi da bi se zaista uljudilo.

Ono što Dobrica Ćosić zastupa je neka varijanta nacionalnog socijalizma, nacionalnog komunizma, razvodnjenog u tradiciji građanske demokratije, idealističke filosofije, jednog humanitarnog kulturološkog koncepta i jednog poluhrišćanstva, koje se ne priznaje, ali se u stvari propoveda. 

Da bismo mi dospeli do ove varijante socijalizma potrebno bi bilo da se obavi još jedna 1948. godina, tačnije rečeno da se ona stara 1948. godina, konačno dovrši, jer ona nije dovršena, naš položaj u odnosu na Sovjetski Savez nije tamo gde bi morao biti, da je ona zaista dovršena, ali bi morala biti obavljena jedna nova, ovoga puta okrenuta prema boljševizmu, ukorenjenom u jugoslovenskim komunističkim kadrovima. 

Ona prva još bi i mogla biti izvedena, ova druga jedva, a zapravo se pitam da li bi i ona prva mogla da bude obavljena, upravo zbog toga što zavisi od ove druge. Kada bi ova druga uspela, samim tim uspela bi i prva. Ona prva bez druge nikada neće.

Svemirski ratovi najzad su se spustili u naše glavne ulice. Kažu da kompjuterske firme koje se bave izradom specijalnih kompjutera za dečije igre nailaze na sve veće teškoće u prodaji svojih proizvoda zbog toga što su potrošači pronašli da im je jeftinije da kupuju gotove programe tih igara, a zatim ih gledaju preko svojih domaćih televizora, nego da kupuju specijalne sisteme za to. 

U High street-u bitka je vrlo oštra. Počinje konkurencija ogromna, permanentno se proizvode novi sistemi, izmišljaju novi programi, ali tako je uvek u ovoj našoj materijalističkoj civilizaciji, ma gde igra počela, ma gde počeo rat, ma gde ideje o ma čemu se javile, sve se završava u trgovinama glavnih ulica.

 

 

Život na ledu L148 deo

 

Život na ledu L148 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 17. juli 1983. godine.

San o nuklearnom kremiranju (u pratnji laveža)

Ubitačne vrućine. Temperatura prelazi 33 stepena i ja takve vrućine nisam doživeo sve od 1976. godine i one poznate suše koja je trajala nekoliko meseci. Ova vrućina nije suva, ona je vlažna. Humiditet je vrlo visok u vazduhu, mada pojma nemam odakle bi on došao, jer kiše nigde nema.

Očigledno je to nesrećan spoj ostrva i mora koje ga okružuje, kao možda i rezultat razlika u temperaturi između noći i dana. U svakom slučaju vrlo teško dišem, vitalitet mi je na vrlo niskom stupnju i s vremena na vreme moram otići u hlad sobe da se odmorim.

Kad sam otišao da se odmorim bilo je pola četiri, sad je pola pet. Zadremao sam i usnio san. Usnio sam nuklearno kremiranje. San je tekao ovako. Sedeo sam u svojoj sobi pred televizorom koji je bio postavljen ispred jednog vrlo velikog otvorenog prozora u kome je deo Londona bio usijan od vrućine.

Slušao sam na engleskom glas komentatora koji je mirnim, tek jedva malo dramatičnim glasom saopštavao tok jedne krize koja je bila u toku i dok sam slušao činilo mi se da znam kako se ona razvijala.

Taj momenat koji je bio opisivan, sastojao se u tome što su angloameričke kamere bile postavljene da dočekaju sovjetski termonuklearni udar, ali ne u naseljenim prostorima nego u nekakvim, ako takvih ima, nenaseljenim prostorima Severne Amerike i Atlantika.

Povod tome je bio, što su greškom serije nuklearnih glava angloameričkog arsenala pale na isto tako nenaseljene prostore Sovjetskog Saveza.

Gotovo se čini da nikakva ni materijalna šteta u smislu rušenja nije počinjena osim uništenja prirode, odnosno delova prirode, ali je protivudarac usledio. Imao se utisak kao protivudarac koga su Anglo-Amerikanci primili kao nužan i na koji su odgovorili. Ekran je zatim pokazivao te puste predele. Jedan je bio na kopnu, drugi je bio u Atlantiku.

Trenutno se više i ne sećam koliko sam tih prizora na ekranu video. Znam vrlo dobro da je poslednji bio udar koji je podigao ogroman gejzir vode iz jedne beskrajne površine koju je komentator označavao kao jedan prostor između Britanije i Sjedinjenih Država u Atlantiku.

A onda je komentator izgubio nerve i uzviknuo: „Dogodilo se!“ I tada sam stvar video u istom trenutku. Dok je ekran pokazivao opet jedan pusti predeo, komentator je uzviknuo: „Najzad su pogodili!“

Dosta paradoksalno, jer ja sam kroz prozor video kako se džinovska pečurka diže negde tamo gde je katedrala St. Pola u potpunoj tišini, onoj tišini koja karakteriše moru, i u datom trenutku, nakon čega je odmah sledilo užasno, to buđenje, ustao sam sa stolice u očekivanju smrtonosnog talasa koji bi trebalo da sledi pad, nakon svetlosnog udara.

Kako svetlosnog udara nije bilo, jer je predeo i inače bio usijan od vrućine, nikakva buka se nije čula, sve je bilo u užasavajućoj tišini.

Ja sam u datom trenutku osetio naglo da moram da pojurim u podrum, istovremeno znajući da podrum apsolutno ne može da me štiti. To je bio civilni podrum, nije bilo antinuklearno sklonište.

Pomišljajući istovremeno u datom trenutku gde se nalazi Ljiljana, gde se nalazi Aleksandra, moja ćerka, sve se to završilo u jednom infinitezimalnom deliću vremena.

Ja sam se probudio, svestan u stvari odmah nakon toga da sam doživeo nuklearni udar i da se moje osećanje ne bi mnogo razlikovalo ni da je atomska bomba zaista pala. Pretpostavljam da je uzrok snu bio što sam juče Milu Gligorijeviću iz „NIN“-a davao intervju povodom mog romana Besnilo, u kome je reč o kremiranju Hitroa.

To kremiranje je pomenuto u izvesnim delovima i govori se o tom termonuklearnom napadu na Hitrou, i to je eto sad izazvalo jednu ovako užasavajuću sliku. Ovoga puta sa potpuno personalnim osećanjem nesreće.

Tek pri preslušavanju trake da bih nadovezao još jednu ideju koja mi je pala na pamet, vidim da je njen dobar deo pokriven u background-u lavežom pasa, pasa koji kao da su došli iz mog romana Besnilo. To su zapravo policijski psi u susjedstvu koji u poslednje vreme nesnosno laju.

Gotovo uvek u Londonu bio sam nekako u neposrednoj blizini policijskih stanica, a u životu u neposrednoj blizini policije. Ovde nema policije, nema ni policijskih stanica, ali su mi u blizini policijski psi.

Uvek nešto u vezi sa policijom. Evo sada ću malo pustiti, trenutno su se umirili, počeće ponovo, pustiću njihov lavež. Sad kad mi trebaju, sad ćute, ali tako je sa svim stvarima u životu. (Čuje se lavež pasa sa trake, pri. prir.) Ugodno, zar ne?

 

Život na ledu L147 deo

 

Život na ledu L147 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 16. juli 1983. godine

Dnevnik osećanja ili dnevnik fakata

Jutros sam razgovarao sa Milom Gligorijevićem, urednikom „NIN“-a povodom mog Besnila. Ugovoreni intervju dao sam diktiranjem jednom stenografu preko telefona. Ja sam prilično zadovoljan, jer imam utisak da on neće napraviti velike pogreške.

I to bi bilo otprilike sve što sada sedeći, 11 je sati naveče, sve što mi se čini da je vredno bilo zabeležiti danas, ako odstranim sadržaj intervjua koji ću zabeležiti u dnevnik onda kada ili ako bude iduće subote izašao.

No istovremeno se pitam šta je zapravo dnevnik, šta je suštinski dnevnik i koji je dnevnik od svih varijanata najpotrebniji piscu, ne mislim na čitaoca. Da li je ikakav uopšte potreban i šta je opet s druge strane za onoga koji taj dnevnik bude čitao,

ako ga iko bude čitao, važnije, ono što ja sad osećam ili ono što se meni sada dogodilo. Jer ovaj intervju, izvesan fakat davanja intervjua, čak i bez njegove sadržine, ne znači ništa i to bi onda bio metod s kojim se ispunjavaju dnevnici fakata.

Ali ako bih sada morao da opišem svoja osećanja u onom trenutku dok sam taj intervju davao, čak i ako odstranimo ono što sam između njegovog izgovaranja i njegove egzekucije osećao i mislio, ako dakle to pokušam da opišem,

 sve ono što sam osećao bilo je, u stvari, i čemu sam bio prisutan, bila je u stvari koncentracija da spoznam do koje je mere stenograf uhvatio moje reči i nije li možda negde pogrešio, i da u poslednjem trenutku u diktiranju ispravim izvesne greške koje su se mogle pojaviti.

I sad, tek večeras, na primer, uočavam jednu u jednoj rečenici.

Ja sam analizirajući savremeni roman na Zapadu, specijalno u Engleskoj, govorio o njemu kao o romanu intelektualnih tema smeštenom uglavnom u homoseksualnim sredinama univerzitetskih centara Engleske, dodajući tome da je drugi deo tih romana opsednut viktorijanskim temama sa blagim ukusom savremenosti i perverzije.

U onom trenutku nisam, čak ni Ljiljana koja je čitala taj moj intervju, odnosno nacrt za taj intervju, nije shvatila, da to može recimo da povredi neke moje intimne prijatelje koji su homoseksualci.

Znači, ja sutra moram ponovno da nazovem, zapravo sutra ne mogu -  sutra je nedelja, u ponedeljak ponovno da nazovem „NIN“ i da ovu malu rečenicu izbacim.

Ali to se ne može podvrći, u strogom smislu reči, pod moja dnevna osećanja. Pod ono što sam ja danas stvarno, unutar sebe, doživeo. I to u stvari jeste jedno osećanje izazvano jednim faktom, jednom pogreškom, u mom intervjuu.

E sada, u onom momentu u kome taj fakat izlazi iz života i postaje moja generalizacija, za mene postaje zanimljiv za analizu. Tada taj dnevnik postaje dnevnik refleksija, kad ulazi u njegovu treću varijantu, koja je meni najbliža.

Fakat koji dovodi do refleksije, po neki put naravno i osećanje koje dovodi do refleksije, ali ne ona samorazarajuća samoispovest, introspekcija, koja zamenjuje u stvari život analizom života, odnosno zamenjuje stvarno osećanje analizom tog osećanja.

Sad bih ja mogao normalno da razmišljam i o tome zašto sam ja najedanput shvatio da sam napravio grešku?

Zašto sam pretpostavio da moj prijatelj, koji je to što jeste, sasvim normalno, nije dovoljno civilizovan, a spada u najcivilizovanije ljude koje sam ikada upoznao, da to neće shvatiti kao uvredu, kao nešto što se na njega odnosi, nego što se odnosi zapravo na stanje literature jedne zemlje.

Zbog čega nemam poverenja u bolju stranu ljudske prirode, i šta je to što me sprečava da se ponašam normalno i da ne vodim računa o ovakvim finesama, o kojima možda ni oni koji su spomenuti ne bi vodili računa.

U krajnjoj liniji ovakve nesporazume nemoguće je izbeći. Čak i pod pretpostavkom da je ova rečenica u intervjuu ostala i pod pretpostavkom da bi zbog nje uopšte došlo do osećanja povređenosti.

Sasvim je jasno da u tom intervjuu postoji čitav niz drugih rečenica koje će nekoga pogoditi. Ja o tome niti mogu da vodim računa, niti bih, kad bi dotle došlo, kad bih pokušavao u stvari da svaku svoju rečenicu u toj relaciji merim, ni hteo.

Tada čovek uopšte ne bi mogao da kaže išta, morao bi ćutati, jer samo ćutanjem ne dolazi u neprijatan odnos sa drugim ljudima. Ovakav zaključak doveden do krajnjih konzekvenci važio bi i za pisanje i za književnost.

 Čovek bi se morao odreći književnosti ukoliko bi imao zaista vrlo izražen senzibilitet za tuđa osećanja i za tuđe povredljivosti.

 

Život na ledu L146 deo

 

Život na ledu L146 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Ponedeljak, 11. juli 1983. godine.

Sloboda ili benzin

Jugoslovenska kriza uslova privređivanja ili duha. Retko kada je od početka te tzv. krize ili kako komunisti vole da kažu – složene situacije, retko kada je dolazio neko iz Beograda, a da ovu situaciju nije nazvao, između ostalog, uz sve lamentiranje još i ponižavajućom.

Kad god sam pokušavao i dok sam bio u Beogradu da toj krizi, bar u pogledu njenog uticaja na način života tamo, dam neke proporcije i ukažem na to da uprkos svemu sada se živi, bar najveći broj ludi u krugu u kome se ja krećem,

bolje, nego što se živelo ranije i da sve te neprilike tehničke prirode sa kojima se ljudi suočavaju u Beogradu, tu i tamo nedostatak svetla, ovde nedostatak benzina, tamo nedostatak šećera ili ulja, u poređenju sa onim kroz šta smo mi prošli 1945. do kasnih 1950-tih godina, nije zapravo ništa

i da je trivijalno, da su te sve nestašice u stvari i sve te tegobe – trivijalne, čak i uzimajući u obzir to da čovek ima pravo da posle toliko godina posle rata takvu krizu i takvo stanje ne očekuje.

Dakle, uzimajući u obzir i takvu jednu primedbu, uvek su mi kazali: „Tebi je lako. Ti ne živiš ovde. Ti ne znaš.“ Međutim ja sam znao. Ja ako sad ne živim ovde, ja sam živeo onda kada je znatno bilo teže živeti.

Ali onda, tada, kada sam ja ovde živeo, a mislim na period od 1945. godine, pa do početka ili sredine 1950-tih, onda nama nije nedostajao šećer, nije nedostajao benzin, nije nedostajalo ništa od ovih potreba koje danas ljudima nedostaju.

Mi nismo imali slobode i ona nam je jedina trebala. Bojim se da danas ljudi čak i kada bi slobodu dobili, tražili bi pored nje i povrh nje još i nešto više benzina. Ili još jedna teža pretpostavka. Ako bi ih pitali šta bi rađe – slobodu ili benzin, bojim se da bi se dobar deo opredelio za benzin.

 

Život na ledu L145 deo

 

Život na ledu L145 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 10. juli 1983. godine.

Oproštaj s Besnilom. Nad prvom kopijom kao nad grobom (nastavak)

Ja ne znam kako je došlo do, ja sam pogledao sve te šeme, one su besprekorne i ne znam kako je došlo do te greške. No u svakom slučaju sećam se sada toga da sam vrlo malo knjiga svojih pregledao i dao im imprimatur. 

Naime Vreme čuda, kad sam ja ležao u bolnici, pregledao je sa lektorom Danilo Kiš. Jedina knjiga na kojoj sam ja radio sa lektorom Komnenićem, bila je Hodočašće. 

Nakon toga sve moje knjige objavljene su dok sam bio u Londonu i jednostavno išle su bez mog pregleda i bez mojih mogućnosti da izvršim ikakve konačnije ispravke. 

Ja sam i sada za Sabrana dela bio rekao Postoloviću da mi je s obzirom na sve okolnosti nemoguće da sve to pregledam, međutim, sada ne mislim da ću tako uraditi. 

Ako dođe do štampanja tih Sabranih dela koja su nešto zastarela, ja nemam vesti kakvi su za to razlozi, insistiraću da sve knjige pogledam i neću dati imprimatur za štampanje i jedne, ukoliko šifovi ne prođu kroz moje ruke, a to će važiti za sve buduće knjige koje budem napisao, bez obzira gde se nalazim, da li u Beogradu ili na Severnom polu. 

No naravno čovek bi mogao kazati da je to malo cepidlačenje. Ne nalazim da jeste, zato što smeta čitanju kod onih koji hoće da se upoznaju.

U svakom slučaju pročitavši knjigu evo sada, koliko je sati? Sad je jutro, sad je 6 i 20. Pročitavši knjigu, nalazim da nije rđavo napisana. 

Žao mi je takođe što na unutrašnjim stranama vidim da je knjigu, pored Petraka, koji je na njoj radio, kao glavni urednik knjigu potpisao Milan Milić, čovek koji, ne osobno Besnilom, ali tom vrstom literature u „Liberu“ nije bio naročito oduševljen, blago rečeno, 

i direktorka Mira Krizmanić, koja zamenjuje, koja je došla na mesto Slavka Goldstejna, a da je nije potpisao Slavko Goldstejn, upravo čovek kome zahvaljujem što je ta knjiga u „Liberu“ uopšte objavljena. 

Na početku ovog malog odlomka stavio sam naslov „Ponovno čitanje Besnila“ u svom pisanom dnevniku, a trebalo je, i bio bih možda srećniji da sam mogao napisati „Ponovno pisanje Besnila“. 

Ali to se ne odnosi samo na ovu knjigu, to se odnosi na svaku moju knjigu kad je prvi put i poslednji, ponovno čitam.

 

Život na ledu L144 deo

 Život na ledu L144 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 10. juli 1983. godine.

Oproštaj s Besnilom. Nad prvom kopijom kao nad grobom

Danas predveče smo otišli kod Danka Ivina i Adrijane da se vidimo sa Slavkom Goldstejnom, koji mi je doneo dve prve kopije moga Besnila. Razgovor je bio vrlo zanimljiv poslovno. 

Vidim da je Slavko Goldstejn još uvek zainteresovan da učestvuje u izdavanju knjige na engleskom jeziku i onda smo obavili izvesne dogovore povodom toga. Ali ja moram priznati da to dugo veče jedva sam čekao da se završi, inače uvek prijatno i sada prijatno, samo zato što sam hteo što pre da ostanem sam sa svojom knjigom.

Knjigu imam u rukama, sad je dva sata po ponoći, i posmatram najpre omot, koji mi se ne sviđa. Slova su na njemu ispisana jednom ružičasto-ljubičastom bojom, neodređenom, zapravo određeno neprijatnom, bar za mene. 

Ja uvek imam nesreću sa tim nekakvim bojama koje ne volim, da ih sretnem na svojim knjigama. 

Ali na stranu to, čini mi se da fotografija, fotografija psa, glava psa koja se vidi sa jednim geometrijskim oblikom uperenim u njegovo čelo, geometrijskim oblikom koji je u stvari leća mikroskopa, a može biti i streljačka meta, odnosno može biti fiazma na nekoj pušci, 

to nije rđava sama po sebi ideja, ali sama slika je dosta nejasna, dosta mala, ta glava psa nije potpuna. Ja ipak pretpostavljam da je to glava besnog psa zbog tih vrlo tužnih očiju, karakterističnih u stvari za oči psa koji se nalazi u paralitičnoj fazi. 

Međutim ukupno dejstvo nije onakvo kao što sam ja očekivao i nedostaje mu izvesna dramatičnost. Pozadi tekst nije rđav; tu između ostalog piše:

„(...) Svakoga dana nad nama lete tisuće aviona sledeći svoje putanje između velikih aerodroma svijeta. To su mjesta na kojima ubrzano kuca puls civilizacije, ali nisu li to predvorja kaosa i smrti. 

Posluživši se motivima kriminalističke, političke i znanstvene fantastike Borislav Pekić napisao je zapravo roman o užasu bez iskupljenja, drevnoj čovekovoj krivnji, za koju on mora platiti punu cijenu.“

A zatim ide nešto što mi je malo neprijatno, ali što je opet deo pravila igre ovoga žanra, pa piše:

„Mestimice bolji od Forsyth-a, uzbudljiviji od Stephena King-a, dinamičniji od Arthur Hailay-a, ovaj se najnoviji Pekićev roman čita bez predaha.“

No, kako kažem, to su pravila igre i tu se ne može ništa. Ovaj omot, kaže mi Goldstein, koji se ni njemu ne dopada, ipak će biti nešto bolji s obzirom da je ovo neka vrsta makete omota, sve će stvari u njemu biti jasnije, jer je i ovaj jedan od ovih natpisa lila nekom bojom, takođe prilično nejasan za čitanje.

No ako omot i ne bude nešto bolji tu se ništa ne može uraditi. Sama knjiga dosta dobro izgleda. Imam primedbe da je naslov sa mojim imenom zguran u vrh, ostavivši dobar deo omota knjige praznim.

Sama knjiga je na dobrom papiru, korektno otkucana sa veoma malim brojem slovnih grešaka, ali zato ima jedna ozbiljna greška u crtežima, odnosno kako svaki deo započinje sa crtežima koji pokazuju dato stanje u karantinu, naime onoliko koliko se karantin širi, a u njemu stroga izolacija, taj crtež generalno jasan, ima nekoliko grešaka koje su vrlo ozbiljne. 

Naime u legendi piše da se pod brojem 18 nalazi kapela St. Džordž, međutim broja 18 u samoj šemi nema. Nasuprot tome ima onog čega ne treba da bude. 

Iako postoji broj 11 na crtežu kontrolnog tornja pored toga u uličici između broja 11 i broja 9, dakle između kontrolnog tornja i autobuske stanice mesto da stoji ime te ulice, te aleje, avenije, stoji opet Control Tower, nepotrebno, i pri čemu je to i pogrešno napisano sa „d“ na kraju. 

Takođe postoji jedna vrlo ozbiljna greška, a to je da uz broj 2 na crtežu Terminala 2, gde se glavna radnja odvija, tranzit nije dobro obeležen, stoji neko položeno horizontalno „x“ umesto da bude „t“, 

tako da taj tranzit u kome započinje glavna radnja i prvi put se javlja masovnije besnilo, ostaje za čitaoca u pogledu lokacije – nepoznat.

Život na ledu L143 deo

 

Život na ledu L143 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 8. juli 1983. godine.

„Vršilac dužnosti“ – skica za dramu (nastavak)

Uredništvo, odnosno glavni urednik, ne postoji. Glavni urednik je iz očajanja dao ostavku i nestao i sada se jedan od mlađih novinara primio se da bude vršilac dužnosti šefa lista, jedini čovek koji je na to pristao, stariji to nisu hteli, ali on ništa očevidno ne može da uradi i pada u čamotinju. 

Tada se događa nešto, nešto vrlo trivijalno, nešto vrlo malo u tom mestu, nešto što uzbzđuje redakciju, jer u datim situacijama i malo je korisno i od malog se nešto može napraviti, ne mnogo, ali bar da list pokaže svoje postojanje. 

Oko toga se vrše tehničke radnje, još ne znam šta to može da bude, neki incident u svakom slučaju, recimo neka tuča, neki skandal, neki kriminal, mali, jednog sitnog tipa, nije mi jasno šta, u svakom slučaju mora biti nešto trivijalno.

Javlja se međutim ideja od strane jednog, jedna ideja koja nije za egzekuciju, ali koja bi bila lepa, ako bi se ostvarila, kada bi se u okviru tog incidenta dogodilo nešto što bi taj incident malo produžio. 

Dramska radnja se otvara, prava dramska radnja, time što to, što je teoretski doprinelo listu, zaista i događa. Incident taj se produžuje i list o njemu može dublje, bolje i duže da piše, te počinje i bolje da se prodaje.

Trebalo bi sada kazati da se drama ne odvija hronološki, odnosno ona se odvija hronološki u okviru jednog datog okvira prethodnog. 

Naime mi prisustvujemo najpre jednom suđenju, mi ulazimo u centar tog suđenja i mi vidimo da se sudi vršiocu dužnosti, taj koji će se u retrospektivi samog suđenja, odnosno iskaza svedoka u prvom redu njegovih, pojaviti kao glavna ličnost. 

Mi ne znamo zašto se sudi vršiocu dužnosti, mi možemo samo pretpostaviti da je to neka krivica vezana za njegov novinarski posao, jer on je glavni i odgovorni urednik, pa prema tome možemo pretpostaviti šta bi to bilo, i ne mislimo da je to nešto značajno.

Međutim, nešto što nas može malo poremetiti u tom mišljenju je što se suđenje odvija u jednoj provizornoj baraci, koja je i sama nagorela, i mi u daljini, kroz prozore, vidimo skelete jednog spaljenog grada, mi vidimo u stvari da se nešto u tom mestu dogodilo, ali ne možemo naravno da povežemo to, tu sliku, taj dekor, sa onim što se na samom suđenju zbiva. 

Dakle, kako suđenje teče, još uvek nama nejasno, ali duhovito ukoliko je to moguće, mi se vraćamo tim rezovima na našu priču i evo sad se ja ponovo vraćam na mesto gde sam je ostavio.

Ja sada neću ući i ulaziti u dramsku radnju, ja samo hoću da kažem da se u tom gradu zaista iznenada počinju zbivati stvari koje redakcija ni u snu nije mogla da sanja, stvari koje pune njene stranice, i sve više i više dižu tiraž. Kao da se taj svet, taj okrug, taj grad probudio. 

Događaju se nekakva ubistva, događaju se neke paljevine, događaju se neke veoma čudne stvari koje imaju realnu podlogu naravno, ali taj grad počinje da živi jednim vrlo intenzivnim, patološkim životom.

Tokom dramske radnje, dok napetost permanentno raste, a zadovoljstvo glavnog urednika, uprkos žaljenju što se sve to zbiva u njihovom gradu, postaje intenzivnije, jer njegov list postaje gotovo nacionalna veličina, 

usled toga što on prvi stiže na izvore, prvi je u stanju da donese te vesti, prvi zna prave razloge događajima, ili bar pretpostavke koje su razumne, odnosno logične. Situacija je sad potpuno izmenjena. 

U redakciji se radi, ti ljudi postaju dinamični, ti ljudi postaju puni života, puni očekivanja, zapravo oni permanentno rastu u svesti o sebi i o svojoj ulozi, dok očevidno grad, dakle simbolično svet oko njih propada.

Krajnja, dakle finalna epizoda tog rasta jeste jedan ogroman požar, neronski požar u kome je nestao čitav grad. Novine dostižu vrhunac tiraža, a onda nakon toga otvoriće se i suđenje vršiocu dužnosti, odnosno aktuelnom glavnom i odgovornom uredniku lista, zbog toga što je sve to što se u gradu događalo radio on sam. 

Najpre on sam, a zatim u društvu redakcije koju je pridobio svojim logičkim i pametnim objašnjenjima za takvu jednu sumanutu akciju, ali pazimo kad kažemo sumanutu, ona je možda sumanuta u ovakvim lokalnim okvirima, a u istorijskim okvirima ona se permanentno događa i nju nazivamo borbom za idealno društvo, za humanizaciju, za sve ono što zamišljamo da je progres.

Zašto je sada i kako došlo do otkrivanja glavnog urednika? Došlo je tačno po liniji te njegove sulude ideje, jer kad je požar sve progutao, nakon toga više ništa od toga više nije moglo biti što bi uzbudilo čitaoca, to bi bila fizički konačna faza. 

Jedino što mu je preostalo jeste da otkrije istinu i da na taj način tiraž lista još dalje popne, bez obzira što će evidentno njegova sudbina time biti zapečaćena, što će on biti nakon toga obešen, ukoliko ne bude proglašen ludim, i mi sada prisustvujemo poslednjim trenucima suda i možda i presudi, mada to nije potrebno.

Ja ću dodati samo jedan detalj koji ima metaforično značenje, ali može imati i dramsku funkciju. Već na početku suđenja učinilo se sudiji, i on je zahtevao potpuni mir u sali, odnosno u gledalištu, jer je gledalište u tom trenutku kao gledalište suda, odnosno publika u sudu, on je čuo neko kuckanje. 

To kuckanje nije moglo biti definisano sve do kraja, mada je s vremena na vreme sve se zaustavljalo, sve kompletno skamenilo na zahtev suda, da bi se utvrdilo odakle potiče to kucanje. 

To kucanje je moguće sve jače, možda se i traže tu u sali njegovi izvori, daju se nekakva objašnjenja, koja se na kraju krajeva pokazuju pogrešnim, ali to treba da stvori jednu atmosferu napetosti i publika bi trebalo da zaključi bar od jednog momenta, šta je po sredi. 

Ako je glavni urednik izvršio paljevinu tempiranim bombama, razornim, odnosno onim bombama koje su zapaljive, podmetnutim na raznim tačkama grada, evidentno je da se jedna nalazi ispod sudnice. 

Ona će eksplodirati, stvarno eksplodirati, naime čuće se tutanj, tutanj u kome sve nestaje, tek onda kada se zavesa posle trećeg čina spusti.

Pitam se da li bih imao vremena i da li bilo uopšte oportuno da napišem ovakvu dramu za ovaj konkurs, dakle do 31. oktobra. Verujem da bih je napisao brzo, ne verujem da bi mi trebalo više od dve nedelje za to, ali naravno sve druge obaveze čine ovu moju odluku sumnjivom.

 

Život na ledu L142 deo

 

Život na ledu L142 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 8. juli 1983. godine.

„Vršilac dužnosti“ – skica za dramu.

Rad na bašti, odnosno betoniranje i dizajn kojim se Ljiljana i ja bavimo, koji za nju traje od povratka iz kancelarije dokle traje svetlost, sada prilično dugo, a za mene od jutra do mraka, sprečava me da išta mislim, da i o čemu stvarno mislim, mada bi na prvi pogled izgledalo kao da ovaj rad ne zahteva nikakvu koncentraciju.

Zato su se i beleške u mom dnevniku proredile, malo imam vremena za stvarni rad. A stvarni rad, dnevnik to nije, ostavio sam još onda kada smo odlučili da prodamo kuću, kad je čovek sad mora urediti za tu prodaju.

Dakle Zlatno runo koje sam ostavio na sredini i u punom naponu, veoma zadovoljan onim što radim, i idejama koje mi padaju na pamet, mora sačekati bar još mesec dana.

No ovo kažem zbog toga što se danas dogodilo nešto drugo, što mi je jedna ideja pala na pamet, upravo u ono vreme kada sam bio zaokupljen vrlo teškim fizičkim radom za koji inače baš nisam naročito fizički pripremljen.

Naime pre izvesnog vremena pročitao sam u novinama da je objavljen konkurs za originalnu dramu Udruženja dramskih pisaca Srbije i „Ilustrovane politike“. U tom konkursu piše, navode se sledeće propozicije:

„Drama mora biti neobjavljena i neizvedena, tekst pisan na srpsko-hrvatskom, mora imati najmanje 60 kucanih strana, tekstovi se potpisuju šifrom, a autorstvo se dokazuje kopijom teksta. Nagrade će biti:

jedna nagrada ’Branislav Nušić’ od 150 000 dinara, (to je 15 miliona) i plaketa ’Ben Akibe’, rad Miluna Vidića. Tekstovi se šalju u tri primerka najkasnije do 31. oktobra 1983. godine“.

Ja, kad sam dobio to, nisam imao nameru da uopšte učestvujem u tom konkursu. Na tim konkursima nikad nemam naročite sreće, sem na jednom poslednjem u Zagrebu, ali on nije bio anoniman, on je bio pozivni, otprilike onakav kakav sad Beogradska televizija mi šalje.

Međutim razmišljajući tako o nekim temama, pala mi je na pamet jedna moja stara tema.

Veoma davna, više se i ne sećam, to je sigurno 25 godina prošlo od tada, na bazi koje sam napisao jedan sinopsis, imajući u vidu pre film, a sad shvatajući da ne samo tematika i zapravo ne uopšte tematika, već način mog prilaska toj temi i nije za film, i da je to jedna pozorišna predstava, poljskog tipa, poljskog teatra, kome sam ja jako sklon.

Jedna naša verzija „Policajaca“ recimo. Ta drama bi se zvala „Vršilac dužnosti“ i ja ću sada pokušati da je dosta nespretno ispričam. Ne koliko se sećam starog teksta, jer njega još moram da nađem, teksta sinopsisa, već kako sam ja tu dramu sada komponovao i načina na koji sam sada o njoj razmišljao.

To bi naravno bila komedija, komedija s mračne strane komičnog shvatanja života, i ona bi započela u redakciji jednog provincijskog lista koga se sećam da sam ga nazvao „Trubač“. Verovatno podsvesno sećajući se naslova listova koje je Mark Tven u svojim čuvenim humoreskama s Juga davao.

U trenutku otvaranja radnje ta redakcija gotovo da je sva zarasla u paučinu, jer već dugo vremena u tom kraju, u tom mestu, među tim svetom, savršeno se ništa ne događa. Poznato je da kada se ništa ne događa onda novine umiru, jer zapravo nemaju o čemu da pišu.

Bez događaja nema ni novina. Nekoliko ljudi u toj redakciji ’vataju zjala u očekivanju da se nešto dogodi, ali izgubljenih nada da će se išta dogoditi.

 

Život na ledu L141 deo

 

Život na ledu L141 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 7. juli 1983. godine.

Fundamentalno razočarenje i talenat

Pitam se da li meni možda nedostaje neko fundamentalno lično razočarenje, da bih postao zaista dobar pisac.

Sva moja razočarenja, bez obzira na to što sam imao prilike više puta i zaista personalno da se razočaram i personalno da prođem kroz velike neprilike, sva moja stvarna razočarenja su filosofske prirode i na izvestan način apstrakna od moje ličnosti ili bar ja mislim da je tako.

Hoću da kažem da su se moguća izvesna lična razočarenja, koja sam ja bio dovoljno snažan da prevladam u personalnom smislu, ipak skupila i sintetizovala u jedan pesimistički pogled na svet, a to me je onda spaslo od fundamentalnih šokova, od onih šokova koji potresaju samu dubinu bića i stvaraju od njega pakao od koga je Dostojevski pravio svoju veliku literaturu.

Izvlačenje osećanja iz njihove prave, prirodne sfere, sfere u kojoj su oni rođeni i koji mogu doneti izvesne stvarne, unutrašnje, duhovne plodove, izvlačenje u sferu apstrakcija, u sferu načela, u sferu generalizacija, ono što sam ja zapravo kroz izvesne svoje ličnosti pokušavao da opišem,

jedna od njih je Leonid Njegovan, zatim činjenica da ja nikada nisam, da sam uvek izbegavao sem u dnevnicima, gde po prirodi stvari se ne može drukčije, izbegavao da svoj život povežem sa životom, direktnim životom izvesnih junaka,

iako je u mnogima bilo i mene, sve to u stvari, ceo taj proces, taj postupak moguće da je osiromašilo onu bitnu vezu između života i te inteligencije, između prema tome života i dramski zahvaćene životne situacije, dakle literarno opisane životne situacije i da je moj strah od direktnosti u stvari ne zapravo strah

nego posledica jednog dugog procesa duhovnog, u kome sve što je stvarno, što je realno, što je u bukvalnom smislu životno dobija intelektualna značenja, reflektuje se u drugim oblastima gubeći naravno onaj neposredni sok.

Ja ovo ne govorim zbog toga što mislim da je ovaj postupak tehnički pogrešan, da ovaj postupak u krajnjoj analizi nema isto toliko vrednosti kao i bilo koji drugi, ja samo hoću da kažem da je možda kretanje ovim putem kod mene otišlo predaleko i da bi jedan povratak izvorima možda bio koristan, ako je on uopšte više moguć.

Jer možda je priroda mog talenta u tome i možda se ja u onoj sferi direktnijeg odnosa sa životom ne bih ni snašao.

Prilično je sumnjiva, ništa se naime ne događa, a da na neki način nije predodređeno, prema tome nije slučajno, kako bi rekli marksisti, da sam ja uopšte sklon recionalizacijama, dakle sklon u stvari odvajanju od i životnih uzroka i životnih izvora moje literature.

Dakle tako je moralo biti. Možda čovek jedino može da kontroliše brzinu kojom ide tim putem, ili da postavi u zrelom svom dobu izvesne granice ovakvom postupku, koji već postaje jedna rutina, jedna tehnika i jedan manir.

Život na ledu L140 deo

 

Život na ledu L140 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 5. juli 1983. godine.

„K pitanjima“ psihogeneze socijalističkog čoveka (nastavak)

Ja sam na jednom drugom mestu, a i nameravam tome da posvetim jedan esej, skupljao prilično građe, čak i anegdotske građe o tom problemu, ne zato da bih ocrtao karakteristike ovog ili onog čoveka, jer ja čak i o njima govoreći ne znam da li ću uopšte pomenuti čak ni inicijale,

ali prikupio sam dovoljno građe da bi mi to omogućilo jedan načelan esej o našem ponašanju i našem moralu i o razlozima zbog čega smo mi sebe doveli dotle, da svoje odnose prema drugim ljudima ne podešavamo u jednom recipročnom sistemu,

naime ne podešavamo prema onome kako se oni prema nama ponašaju, nego ih uzimamo nezavisno od sebe i od naših ličnih naklonosti ili antipatija prema njima, nego te odnose postavljamo odnosno stavljamo u zavisnost od onoga kakav je položaj tih ljudi u odnosu na vlast, na mišljenje političke čaršije o njima, na njihov položaj, itd, itd.

Dakle da smo do te mere apstrahovali svoje odnose, da oni više ne zavise od stvarnih odnosa među nama, duševnih, emotivnih, poslovnih, čak i tehničkih, nego zavise od okolnosti nad kojima ljudi koji su u pitanju, dakle mi, nemamo savršeno nikakvu vlast.

Takvi ljudi u svakom slučaju rđavo svedoče za režim stvari u kome žive.

 

Život na ledu L139 deo

 

Život na ledu L139 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 5. juli 1983. godine.

„K pitanjima“ psihogeneze socijalističkog čoveka

Jedan doprinos psihogenezi socijalističkog čoveka, ili kako bi se to nekad ružno kazalo – k pitanjima socijalističke psihogeneze. 

Kad sam poslednjeg puta bio u Beogradu sreo sam jednog svog starog poznanika, moglo bi se čak i reći povremeno prijatelja, čije ime trenutno nije važno, jer on predstavlja ne samo sebe i svoju vlastitu nevolju, nego čitav jedan krug ljudi na kojima se može ilustrovati psihogeneza socijalističkog čoveka u miru. 

Kad sam se s njim sreo bila je primetna hladnoća sa kojom je sa mnom razgovarao. Ta hladnoća po sebi s obzirom na njegov temperament, na njegovu narav, na njegov opšti psihološki habitus i ne bi bila interesantna i ja je ne bih možda ni zapazio da nije bilo trenutaka, u nekim ranijim susretima, tokom godina, kad je on ispoljavao izvesnu toplinu, opet začuđujuću za tu vrstu ljudi i izvesnu naklonost prema meni.

Promene njegovog stava prema meni ja sam tokom vremena zapažao i mada sam načelno razmišljao već na tu temu, njega nikada nisam uzimao kao primer takvog ponašanja i ove psihogeneze o kojoj sada govorim. 

Prisećajući se naših susreta i okolnosti pod kojima su se odvijali, ja sam u razmišljanju o njemu uvek na njega stavljao akcenat i on me je interesovao nezavisno od svih ostalih okolnosti našeg života uzetog zajedno i posebno. 

Međutim kada sam stavio sve te naše susrete u kontekst moje vlastite pozicije, onda sam video da postoji između njegovog ponašanja prema meni i moje pozicije u jugoslovenskom društvu jedna vrlo značajna korespondencija. 

Kad god sam se ja nalazio u nestabilnim odnosima sa vlastima, ili sa delom vlasti ili kada se moje ime u kuloarima izgovaralo, odnosno o meni govorilo kao o čoveku koji se nalazi u sukobu sa nečim ili u nekoj neprilici, recimo nemam pasoš ili izjavio sam nešto što se mnogim ljudima nije svidelo, ili na putu sam da uradim nešto što se neće svideti, što će mene i moju okolinu dovesti u neugodan položaj, njegovo ponašanje prema meni je lagano se sleđivalo. 

On je, ne kažem, izbegavao da se sa mnom susretne, takvih ljudi je naravno bilo, nego jednostavno našem tom susretu nije davao nikakvu prijateljsku boju i ničim nije okuražavao naše buduće susrete. 

Kada se moj položaj popravljao, kad se o meni povoljno u novinama pisalo, kada bih ja dobijao neku nagradu, dakle pod svim okolnostima, da ne nabrajam, to bi se čitava jedna studija i trebala napisati ne samo mogla napisati, jer je ona značajna za razvoj takozvanog socijalističkog morala, taj čovek je menjao stav prema meni, tražio vezu sa mnom, korespondirao sa mnom i pokazivao jedan normalan odnos, nikada naročito topao,

 jer to je čovek koji to nije kadar, koji ima jednu vrstu samodiscipline, a ne ulazim niti imam nameru da ulazim u razloge njegovog opšteg ponašanja i tako se to menjalo.

Sada trenutno nalazim se u jednoj malo zaleđavajućoj fazi. Ali on nije drastičan primer. Drastični primeri su oni, kojih ja imam prilično, ljudi koji su prema meni bili direktno grubi, direktno nevaspitani u susretu koga nisu mogli da izbegnu, pa čak i kad smo bili zajedno u jednom društvu u stvari gde to nije moglo da se od drugih oseti koliko sam to ja osetio. 

Kada su bili nepotrebno, nedovoljno lukavi, naravno nesposobni za lukavstvo, jer lukavstvo zahteva jedan stepen inteligencije, ali dovoljno sposobni da shvate svoje interese, preterano da ih shvate i da njima udovolje bezobrazlucima prema meni.

Postoji dobar deo takvih ljudi koji se sad nalaze u centrima kulturnog života našeg, danas, ali mnogi od onih koji se više ne nalaze i koji su pali. Njihov, naravno, je problem sasvim drukčiji, jer oni koji su pali oni uvek traže moje društvo, jer uvek nalaze kod mene odgovarajuće razumevanje, razumevanje i praštanje. 

Dakle ja moram čekati da ova druga vrsta ljudi takođe zasere negde, zasvinji, pogreši, napravi omašku, rđavo kalkuliše, jer ti ljudi permanentno kalkulišu, pa da se između nas uspostavi jedan racionalan, razuman, pristojan odnos.

 

Život na ledu L138 deo

 

Život na ledu L138 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Ponedeljak, 4. juli 1983. godine.

Čari neizvesnosti u komunističkom feudalizmu

U posleratnoj eri cetralističkog komunističkog feudalizma, koga sa uspehom u svojim knjigama opisuje Milovan Đilas, jedan od bivših komunističkih feudalaca, nesreće su bile bar ujednačene.

One su u jednom opštem jugoslovenskom geografskom i istorijskom prostoru emitirane uvek iz jednog središta sa dubokim smislom za kontrolu nad svim i svačim svuda bile manje više iste.

Kada je nastupila decentralizacija tog feudalizma, ona je u prvom redu pored svojih sporednih produkata, od kojih su mnogi bili i dobri i povoljni za nas obične ljude, donela i osamostaljenje lokalnih feuda na sreskom, opštinskom, okružnom, i naravno republičkom nivou.

I sada te nesreće nisu više ujednačene i vama se može dogoditi da s jednom istom idejom, s jednom istom akcijom, s jednim istim činom, prođete dobro u jednom lokalnom feudu u drugom ostanete potpuno nezapaženi, a u trećem nastradate.

Sada se ovde kod nas pojavljuje jedna situacija koja u jednoj blažoj formi i na jednom razumljivijem nivou razlikuje razne države u okviru Severnoameričke unije. U jednoj državi možete zbog nečega biti kažnjeni, dok u drugoj državi te iste unije preko toga se prelazi bez zakonskih posledica.

Kod nas se to sada razvija na jednom drugom opasnijem nivou, jer i nesreće o kojima govorim uvek su kod nas dublje, nego što su tamo bar kad je reč o politici, ideologiji i toj vrsti ljudske delatnosti.

Pita se sada čovek šta je bolje za preživljavanje, da li da možete računati u stvari unapred kako ćete proći ili da to ni u jednom slučaju nikad unapred ne znate. U svakom danas ćete proći generalno uvek bolje.

Ali uverenje da je sada mnogo više problema otvoreno, mnogo više rupa kroz koje čovek može da se provuče u mreži pocepano, to osećanje koje vas u globalu može namamiti na neke akcije, premda ste svesni da lokalno možete i zbog njih stradati,

to osećanje na izvrsan način razoružava vašu opreznost i sada činite stvari koje onda ni pod kojim uslovima ne biste se usudili da uradite, odnosno ne biste smatrali da je racionalno da ih učinite,

tako da ono što dobijate većom slobodom akcije, to gubite neracionalnošću, odnosno nemogućnošću da racionalno predvidite rezultat tih akcija i po svoju vlastitu bezbednost i po njihov efekat.