Život na ledu L134 deo

 

Život na ledu L134 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 29. juni 1983.godine.

Grčko pozorište kao drama značenja

Grčke duhovnosti. U knjizi Grci Kito na 223. stranici kaže:

„(...) Za gotsku katedralu rečeno je da nikad nije dovršena, a Šekspira su s druge strane često skraćivali. Ali ko bi mogao dodati bilo šta grčkom hramu, a da to ne bude očigledno spoljni dodata, ili izbaciti neku scenu iz neke grčke drame, a da ona ne postane nerazumljiva. 

Uzrok tim razlikama ne leži u tome što su Grci imali bolje osećanje za oblik ili manje mašte, ili uživanja u životu, već u tome što su drukčije mislili. To se možda može objasniti pomoću sledećeg primera.

Neki čitalac imajući na umu Šekspirove istorijske drame, ispita jedinu sačuvanu grčku dramu sa istorijskom temom - Eshilove ’Persijance’, dramu napisanu nepunih deset godina posle događaja koji se obrađuju i prikazanu pred Atinjanima koji su igrali tako značajnu ulogu u toj borbi.“ 

(Uzgred rečeno pod samim Akropoljem koji su Persijanci razrušili i obesvetili.) „Svaki elizabetanski dramatičar dao bi nam pregled celog rata, trenutke očajanja, nade i trijumfa. Na pozornici bismo videli vođe koji su sačinili plan za pobedu, a i neke od vojnika koji su je izvojevali.

U ’Persijancima’ ne vidimo ništa slično tome. Pozornica je persijska prestonica, radnja se vidi samo kroz oči Persijanaca, tok rata je toliko uprošćen da se pomorska bitka kod Artemisije ne pominje, pa čak ni herojska odbrana Termopila. Nijedan Grk se ne pominje po imenu.

Teško bi se mogao zamisliti potpuniji kontrast. Ako bismo rekli da atinska pozornica i grčki dramski oblik nisu dopuštali realističan prikaz rata, to bi bilo tačno, ali ne i dovoljno tačno. U suštini i pozornica i dramski oblik jesu ono što jesu, zato što dramski pisci nisu imali želje da budu realistični. 

Dramski pisci su ti koji stvaraju pozorište i dramski oblik. Ali mi uviđamo da je svaka pojedinost u drami ne samo prirodna već i nužna, kad shvatimo da Eshil nije imao nameru da napiše istorijsku dramu, već dramu o ideji da nebo neizbežno kažnjava Ibris, u ovom slučaju Kserksovo prkošenje volji božijoj. 

U drami Kserks je poražen od Zevsa pri čemu su Grci samo njegovi posrednici. Ono što Eshil dramatizuje nije događaj već njegovo unutrašnje značenje. A ukoliko istorijski događaji u bilo kojoj pojedinosti ne izražavaju dovoljno jasno unutrašnje značenje Eshil ih menja, dokazujući tako unapred Aristotelovu postavku da je poezija više filozofska od istorije. (...)“

Komentar. Grčka je istorija povest značenja, a ne činjenica, kao što je grčko pozorište drama značenja, a ne događaja. Zato grčke drame deluju kao istina, a naše samo kao priče. Ali zato grčka istorija deluje kao priča sa značenjem, a naša istorija kao istina bez značenja.