Život na ledu L136 deo

Život na ledu L136 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 1. juli 1983. godine

Moje seobe

Pokušavam se setiti koliko puta sam se u životu preseljavao iz grada u grad, iz stana u stan. Bilo je to, sad kad pokušavam u stvari da svedem te račune, toliko puta da mi se prosto čini da je to nemoguće,

Rođen sam u Podgorici 1930. godine, ali odmah nakon toga moj otac je premešten sa položaja sreskog načelnika u Podgorici, na položaj sreskog načelnika u Baru. Zatim dolazi, neću ulaziti u datume, jer svega se tačno i ne sećam, nakon toga dolazi Stari Bečej, u Vojvodini, ali za vrlo kratko vreme. 

Uz pomoć moje bake, moja majka je bila namestila stan i sve je bilo gotovo, kad je nakon mesec dana moj otac došao i rekao – pakujte se, premešteni smo. Premešten je bio za sreskog načelnika u Novi Bečej zato što je odbio da se angažuje za vladinog poslanika u izborima koji su se održavali. 

Posle trogodišnjeg boravka u Novom Bečeju, moj otac dobija premeštaj za Mrkonjić Grad u Bosni, neću da pominjem intermeco u bolnici Banjaluke, a zatim se selimo u Knin.

Međutim, rat nas ne dočekuje u Kninu, nego na Cetinju, gde moj otac postaje načelnik Upravnog odeljenja Zetske banovine, neka vrsta šefa policije Crne Gore. Dolazak Italijana, odnosno rat, otvara jednu novu seriju premeštanja. 

Ali ovome treba dodati i to da sam se svake godine nalazio, dobar deo vremena, u Sloveniji u fabrikama u kojima je bio direktor moj ujak. Ne samo na letovanju nego i na zimovanju i to po više meseci.

Mi smo bili konfinirani u Bavaništu, na imanju moje majke, dakle proterani iz Crne Gore zbog izjave mog oca da za njega ne postoji crnogorstvo i da je on Srbin, kao i njegovog stava prema novoj vladi Crne Gore. No to je irelevantno sada. 

Proveo sam znači tih četiri godine rata u Bavaništu i to je bilo jedno vreme u kojem se nisam selio i to samo zahvaljujući ratu, nismo se nigde selili. A pretpostavljam da nije bilo rata moj otac bi bio premešten za Beograd, otprilike u isto vreme u kome sam se obreo u Beogradu. Ali to nije bilo tako direktno.

Nakon oktobra 1944. godine, u međuvremenu sam privatno polagao svake godine u Pančevu gimnaziju, dolazim na redovno gimnazijsko školovanje u Pančevo u V razred, ali to traje vrlo kratko, izvestan broj meseci, manje od godine i 1946. godine već sam u Beogradu. 

Taj boravak u Beogradu, prvobitni boravak u Beogradu, do moje mature bio je kratak, dve – tri godine, do mog hapšenja 1948. godine.

Ali se ta sudbina, sudbina seoba i preseljavanja ponavlja čak i u mojim zatvorima. 

Evo sada sam pokušao da se setim, da ne bih morao  dnevnike da otvaram da vidim koliko puta sam bio preseljavan unutar zatvorskog sistema, ne računajući preseljavanja iz ćelije u ćeliju, iz sobe u sobu, kojih je bilo bezbroj, kojim je račun gotovo nemoguće uhvatiti, sem naravno ako bih sada počeo da čitam dnevnike, što apsolutno nemam nameru.

Uhapšen sam i odveden na Obilićev venac u Beogradu. Nakon toga prebačen sam, odnosno da bih dočekao optužnicu, prebačen sam na Adu Ciganliju ali usled izvesnih administrativnih poremećaja i potreba da se koncentrišu informbirovci na Adi Ciganliji, nas su jedne noći pod vrlo neugodnim okolnostima, prebacili bez presude u Sremsku Mitrovicu. 

Tamo mi je uručena optužnica, i tamo sam bio u karantinu, u izolaciji, mislim 14 dana do tri nedelje, a onda smo, naime cela grupa je bila prebačena u zemunski zatvor gde smo čekali suđenje. 

Ja ne znam kakav je bio razlog da se mi držimo u zemunskom zatvoru, a ne u beogradskom, možda je pretrpan bio ovaj, jer drugog razloga ne vidim, nas se niko nije imao plašiti, bez obzira na našu brojnost, i mi smo svakog dana prebacivani u Beograd gde smo suđeni u Okružnom beogradskom sudu, 

dakle to je još jedan bio premeštaj nakon prebacivanja u zemunski zatvor, ali njega ne računam, jer smo svakog dana vraćani u Zemun.