Pages

Thursday, December 10, 2020

Život na ledu L137 deo

 

Život na ledu L137 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 1. juli 1983. godine

Moje seobe (nastavak)

Posle izricanja presude prebačeni smo u Belu Crkvu gde se tada čekala izvršna presuda, naime rezultat uloženih žalbi. Rezultat uloženih žalbi bio je obrnut od onoga što se od tih žalbi želelo. Mi smo svi dobili povećanje kazne, jer se istovremeno žalio i javni tužilac. To je značilo početak izdržavanja kazne i to prebacivanjem u Sremsku Mitrovicu.

U Sremskoj Mitrovici prošao sam niz soba u dve, tri zgrade. A zatim posle tri godine, kao bolestan, sa jednom grupom bolesnika prebačen u jedan zatvor, niški, koji se smatrao lakšim, i zaista je i bio. 

Mada iz ove perspektive, a i sećanjem na ono što sam onda mislio, mnoge slobode koje su tamo postojale, bile su na neki način, njihova vrednost je bila smanjena jednom anarhijom, koja je vladala u Nišu za razliku od Mitrovice. No i ova je tema sada sporedna.

I posle toga sam pušten, te došao u Beograd. Ali i ovde je postojalo jedno sukcesivno prebacivanje na jedno mesto koje nisam spomenuo, a koje bi moglo da se naravno uz malo natezanja uporedi sa mojim odlascima na letovanje u Mojstranu, odnosno Dolu pri Ljubljani ili na naše primorje. 

Svaki put kad sam prebacivan, gotovo svaki put kad sam prebacivan, iz jednog zatvora u drugi, ja sam morao proći kroz takozvanu Desetku, u Centralnom zatvoru. To je jedno mesto, tranzitno mesto, gde su se skupljali ljudi koji su dolazili sa raznih suđenja i odlazili na razna mesta za izdržavanje kazne. 

Prilično neugodno mesto u prvom redu, naročito onda kada ste u njemu leti, odnosno kada je vrućina, a i zbog nesnošljive teskobe i nemogućih uslova za život. Srećom naravno sve je to uvek bilo vrlo kratko, s obzirom da je mesto bilo tranzitno. Dakle ta Desetka je bila neka vrsta mojih Kaštela u zatvoru, mojih slovenačkih letovanja.

Od tada prvi put duže živim u jednom gradu, u Beogradu od 1946. godine, odnosno od 1953. godine do sedamdesetih godina. Ali i tada ne u jednom stanu, živim najpre u jednom stanu u Malajničkoj 7, zatim se prebacujem u ujakov stan u Prote Mateje 20, zatim se ponovo pred odlazak za London vraćam u Malajničku ulicu, a potom i za London odlazim.

Ovde u Londonu moje seobe nisu bile tako intenzivne mada sam ipak postigao da se za deset, jedanaest godina preselim nekoliko puta. Najpre iz Boarding house u Vest Hempstedu, u svoju kuću St. Endrus Avenu u Vembliju, ispod Harou on the Hil, a potom odatle na Mazvel Hil, 4 Grand Avenju. 

No i sada, sada kad je doneta odluka o povratku u Jugoslaviju, i sada me čeka, i sve je to vezano sa jednim nizom seoba, ovoga puta veoma neprijatno koncentrisanih. 

Najpre treba prodati ovu kuću, zatim kupiti jedan stan u dobrom delu Čelzija, u centru Londona, gde bi živela naša ćerka, a mi imali svoje sobe, s obzirom da imamo nameru da izvesno vreme svake godine u Londonu provodimo,

 a onda se vratiti u Jugoslaviju opet u Malajničku 7, ali ne zato da bi se tamo ostalo nego da bi se odatle pokušalo pronaći nešto na moru, na potezu između Cavtata i Dubrovnika, jednom potezu gde bih voleo da živim i konačno se, konačno se nadam se umiriti negde u 56. godini po prilici.

Nije nemoguće pretpostaviti, a oni književni istoričari koji polažu na uslove života, doživljaje, kao neke presedane u literaturi pojedinih pisaca, možda će i naći neke veze i korespondencije, 

nije nemoguće zapravo, da su te mnogobrojne seobe, to osećanje da nigde niste zauvek ni oduvek, da nemate šansu u stvari da nigde pustite korene i da ste prema tome bez ikakvog korena, da je to osećanje bilo bazično negde u podsvesti, u kompoziciji Runa

da nije ništa drugo nego jedna beskrajna, dugotrajna i tragična seoba, iz geografskog i istorijskog prostora u geografski i istorijski prostor, bez obzira jesu li protekle između toga godine ili vekovi, nigde sa sigurnošću, nigde sa osećanjem pripadnosti, 

i bez obzira na uspehe koji su pritom vezani za porodicu koju ja opisujem, ona duboko iskorenjena, duboko slaba, duboko sama, u okvirima dramskih situacija i ljudskih situacija u koji ja te junake stavljam. Ja sam sklon da verujem da su te seobe na izvestan posredan način inspicirale i seobe opisane u Zlatnom runu.

No comments:

Post a Comment