Život na ledu L141 deo

 

Život na ledu L141 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 7. juli 1983. godine.

Fundamentalno razočarenje i talenat

Pitam se da li meni možda nedostaje neko fundamentalno lično razočarenje, da bih postao zaista dobar pisac.

Sva moja razočarenja, bez obzira na to što sam imao prilike više puta i zaista personalno da se razočaram i personalno da prođem kroz velike neprilike, sva moja stvarna razočarenja su filosofske prirode i na izvestan način apstrakna od moje ličnosti ili bar ja mislim da je tako.

Hoću da kažem da su se moguća izvesna lična razočarenja, koja sam ja bio dovoljno snažan da prevladam u personalnom smislu, ipak skupila i sintetizovala u jedan pesimistički pogled na svet, a to me je onda spaslo od fundamentalnih šokova, od onih šokova koji potresaju samu dubinu bića i stvaraju od njega pakao od koga je Dostojevski pravio svoju veliku literaturu.

Izvlačenje osećanja iz njihove prave, prirodne sfere, sfere u kojoj su oni rođeni i koji mogu doneti izvesne stvarne, unutrašnje, duhovne plodove, izvlačenje u sferu apstrakcija, u sferu načela, u sferu generalizacija, ono što sam ja zapravo kroz izvesne svoje ličnosti pokušavao da opišem,

jedna od njih je Leonid Njegovan, zatim činjenica da ja nikada nisam, da sam uvek izbegavao sem u dnevnicima, gde po prirodi stvari se ne može drukčije, izbegavao da svoj život povežem sa životom, direktnim životom izvesnih junaka,

iako je u mnogima bilo i mene, sve to u stvari, ceo taj proces, taj postupak moguće da je osiromašilo onu bitnu vezu između života i te inteligencije, između prema tome života i dramski zahvaćene životne situacije, dakle literarno opisane životne situacije i da je moj strah od direktnosti u stvari ne zapravo strah

nego posledica jednog dugog procesa duhovnog, u kome sve što je stvarno, što je realno, što je u bukvalnom smislu životno dobija intelektualna značenja, reflektuje se u drugim oblastima gubeći naravno onaj neposredni sok.

Ja ovo ne govorim zbog toga što mislim da je ovaj postupak tehnički pogrešan, da ovaj postupak u krajnjoj analizi nema isto toliko vrednosti kao i bilo koji drugi, ja samo hoću da kažem da je možda kretanje ovim putem kod mene otišlo predaleko i da bi jedan povratak izvorima možda bio koristan, ako je on uopšte više moguć.

Jer možda je priroda mog talenta u tome i možda se ja u onoj sferi direktnijeg odnosa sa životom ne bih ni snašao.

Prilično je sumnjiva, ništa se naime ne događa, a da na neki način nije predodređeno, prema tome nije slučajno, kako bi rekli marksisti, da sam ja uopšte sklon recionalizacijama, dakle sklon u stvari odvajanju od i životnih uzroka i životnih izvora moje literature.

Dakle tako je moralo biti. Možda čovek jedino može da kontroliše brzinu kojom ide tim putem, ili da postavi u zrelom svom dobu izvesne granice ovakvom postupku, koji već postaje jedna rutina, jedna tehnika i jedan manir.