Život na ledu L142 deo

 

Život na ledu L142 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 8. juli 1983. godine.

„Vršilac dužnosti“ – skica za dramu.

Rad na bašti, odnosno betoniranje i dizajn kojim se Ljiljana i ja bavimo, koji za nju traje od povratka iz kancelarije dokle traje svetlost, sada prilično dugo, a za mene od jutra do mraka, sprečava me da išta mislim, da i o čemu stvarno mislim, mada bi na prvi pogled izgledalo kao da ovaj rad ne zahteva nikakvu koncentraciju.

Zato su se i beleške u mom dnevniku proredile, malo imam vremena za stvarni rad. A stvarni rad, dnevnik to nije, ostavio sam još onda kada smo odlučili da prodamo kuću, kad je čovek sad mora urediti za tu prodaju.

Dakle Zlatno runo koje sam ostavio na sredini i u punom naponu, veoma zadovoljan onim što radim, i idejama koje mi padaju na pamet, mora sačekati bar još mesec dana.

No ovo kažem zbog toga što se danas dogodilo nešto drugo, što mi je jedna ideja pala na pamet, upravo u ono vreme kada sam bio zaokupljen vrlo teškim fizičkim radom za koji inače baš nisam naročito fizički pripremljen.

Naime pre izvesnog vremena pročitao sam u novinama da je objavljen konkurs za originalnu dramu Udruženja dramskih pisaca Srbije i „Ilustrovane politike“. U tom konkursu piše, navode se sledeće propozicije:

„Drama mora biti neobjavljena i neizvedena, tekst pisan na srpsko-hrvatskom, mora imati najmanje 60 kucanih strana, tekstovi se potpisuju šifrom, a autorstvo se dokazuje kopijom teksta. Nagrade će biti:

jedna nagrada ’Branislav Nušić’ od 150 000 dinara, (to je 15 miliona) i plaketa ’Ben Akibe’, rad Miluna Vidića. Tekstovi se šalju u tri primerka najkasnije do 31. oktobra 1983. godine“.

Ja, kad sam dobio to, nisam imao nameru da uopšte učestvujem u tom konkursu. Na tim konkursima nikad nemam naročite sreće, sem na jednom poslednjem u Zagrebu, ali on nije bio anoniman, on je bio pozivni, otprilike onakav kakav sad Beogradska televizija mi šalje.

Međutim razmišljajući tako o nekim temama, pala mi je na pamet jedna moja stara tema.

Veoma davna, više se i ne sećam, to je sigurno 25 godina prošlo od tada, na bazi koje sam napisao jedan sinopsis, imajući u vidu pre film, a sad shvatajući da ne samo tematika i zapravo ne uopšte tematika, već način mog prilaska toj temi i nije za film, i da je to jedna pozorišna predstava, poljskog tipa, poljskog teatra, kome sam ja jako sklon.

Jedna naša verzija „Policajaca“ recimo. Ta drama bi se zvala „Vršilac dužnosti“ i ja ću sada pokušati da je dosta nespretno ispričam. Ne koliko se sećam starog teksta, jer njega još moram da nađem, teksta sinopsisa, već kako sam ja tu dramu sada komponovao i načina na koji sam sada o njoj razmišljao.

To bi naravno bila komedija, komedija s mračne strane komičnog shvatanja života, i ona bi započela u redakciji jednog provincijskog lista koga se sećam da sam ga nazvao „Trubač“. Verovatno podsvesno sećajući se naslova listova koje je Mark Tven u svojim čuvenim humoreskama s Juga davao.

U trenutku otvaranja radnje ta redakcija gotovo da je sva zarasla u paučinu, jer već dugo vremena u tom kraju, u tom mestu, među tim svetom, savršeno se ništa ne događa. Poznato je da kada se ništa ne događa onda novine umiru, jer zapravo nemaju o čemu da pišu.

Bez događaja nema ni novina. Nekoliko ljudi u toj redakciji ’vataju zjala u očekivanju da se nešto dogodi, ali izgubljenih nada da će se išta dogoditi.