Život na ledu L147 deo

 

Život na ledu L147 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 16. juli 1983. godine

Dnevnik osećanja ili dnevnik fakata

Jutros sam razgovarao sa Milom Gligorijevićem, urednikom „NIN“-a povodom mog Besnila. Ugovoreni intervju dao sam diktiranjem jednom stenografu preko telefona. Ja sam prilično zadovoljan, jer imam utisak da on neće napraviti velike pogreške.

I to bi bilo otprilike sve što sada sedeći, 11 je sati naveče, sve što mi se čini da je vredno bilo zabeležiti danas, ako odstranim sadržaj intervjua koji ću zabeležiti u dnevnik onda kada ili ako bude iduće subote izašao.

No istovremeno se pitam šta je zapravo dnevnik, šta je suštinski dnevnik i koji je dnevnik od svih varijanata najpotrebniji piscu, ne mislim na čitaoca. Da li je ikakav uopšte potreban i šta je opet s druge strane za onoga koji taj dnevnik bude čitao,

ako ga iko bude čitao, važnije, ono što ja sad osećam ili ono što se meni sada dogodilo. Jer ovaj intervju, izvesan fakat davanja intervjua, čak i bez njegove sadržine, ne znači ništa i to bi onda bio metod s kojim se ispunjavaju dnevnici fakata.

Ali ako bih sada morao da opišem svoja osećanja u onom trenutku dok sam taj intervju davao, čak i ako odstranimo ono što sam između njegovog izgovaranja i njegove egzekucije osećao i mislio, ako dakle to pokušam da opišem,

 sve ono što sam osećao bilo je, u stvari, i čemu sam bio prisutan, bila je u stvari koncentracija da spoznam do koje je mere stenograf uhvatio moje reči i nije li možda negde pogrešio, i da u poslednjem trenutku u diktiranju ispravim izvesne greške koje su se mogle pojaviti.

I sad, tek večeras, na primer, uočavam jednu u jednoj rečenici.

Ja sam analizirajući savremeni roman na Zapadu, specijalno u Engleskoj, govorio o njemu kao o romanu intelektualnih tema smeštenom uglavnom u homoseksualnim sredinama univerzitetskih centara Engleske, dodajući tome da je drugi deo tih romana opsednut viktorijanskim temama sa blagim ukusom savremenosti i perverzije.

U onom trenutku nisam, čak ni Ljiljana koja je čitala taj moj intervju, odnosno nacrt za taj intervju, nije shvatila, da to može recimo da povredi neke moje intimne prijatelje koji su homoseksualci.

Znači, ja sutra moram ponovno da nazovem, zapravo sutra ne mogu -  sutra je nedelja, u ponedeljak ponovno da nazovem „NIN“ i da ovu malu rečenicu izbacim.

Ali to se ne može podvrći, u strogom smislu reči, pod moja dnevna osećanja. Pod ono što sam ja danas stvarno, unutar sebe, doživeo. I to u stvari jeste jedno osećanje izazvano jednim faktom, jednom pogreškom, u mom intervjuu.

E sada, u onom momentu u kome taj fakat izlazi iz života i postaje moja generalizacija, za mene postaje zanimljiv za analizu. Tada taj dnevnik postaje dnevnik refleksija, kad ulazi u njegovu treću varijantu, koja je meni najbliža.

Fakat koji dovodi do refleksije, po neki put naravno i osećanje koje dovodi do refleksije, ali ne ona samorazarajuća samoispovest, introspekcija, koja zamenjuje u stvari život analizom života, odnosno zamenjuje stvarno osećanje analizom tog osećanja.

Sad bih ja mogao normalno da razmišljam i o tome zašto sam ja najedanput shvatio da sam napravio grešku?

Zašto sam pretpostavio da moj prijatelj, koji je to što jeste, sasvim normalno, nije dovoljno civilizovan, a spada u najcivilizovanije ljude koje sam ikada upoznao, da to neće shvatiti kao uvredu, kao nešto što se na njega odnosi, nego što se odnosi zapravo na stanje literature jedne zemlje.

Zbog čega nemam poverenja u bolju stranu ljudske prirode, i šta je to što me sprečava da se ponašam normalno i da ne vodim računa o ovakvim finesama, o kojima možda ni oni koji su spomenuti ne bi vodili računa.

U krajnjoj liniji ovakve nesporazume nemoguće je izbeći. Čak i pod pretpostavkom da je ova rečenica u intervjuu ostala i pod pretpostavkom da bi zbog nje uopšte došlo do osećanja povređenosti.

Sasvim je jasno da u tom intervjuu postoji čitav niz drugih rečenica koje će nekoga pogoditi. Ja o tome niti mogu da vodim računa, niti bih, kad bi dotle došlo, kad bih pokušavao u stvari da svaku svoju rečenicu u toj relaciji merim, ni hteo.

Tada čovek uopšte ne bi mogao da kaže išta, morao bi ćutati, jer samo ćutanjem ne dolazi u neprijatan odnos sa drugim ljudima. Ovakav zaključak doveden do krajnjih konzekvenci važio bi i za pisanje i za književnost.

 Čovek bi se morao odreći književnosti ukoliko bi imao zaista vrlo izražen senzibilitet za tuđa osećanja i za tuđe povredljivosti.