Život na ledu L148 deo

 

Život na ledu L148 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 17. juli 1983. godine.

San o nuklearnom kremiranju (u pratnji laveža)

Ubitačne vrućine. Temperatura prelazi 33 stepena i ja takve vrućine nisam doživeo sve od 1976. godine i one poznate suše koja je trajala nekoliko meseci. Ova vrućina nije suva, ona je vlažna. Humiditet je vrlo visok u vazduhu, mada pojma nemam odakle bi on došao, jer kiše nigde nema.

Očigledno je to nesrećan spoj ostrva i mora koje ga okružuje, kao možda i rezultat razlika u temperaturi između noći i dana. U svakom slučaju vrlo teško dišem, vitalitet mi je na vrlo niskom stupnju i s vremena na vreme moram otići u hlad sobe da se odmorim.

Kad sam otišao da se odmorim bilo je pola četiri, sad je pola pet. Zadremao sam i usnio san. Usnio sam nuklearno kremiranje. San je tekao ovako. Sedeo sam u svojoj sobi pred televizorom koji je bio postavljen ispred jednog vrlo velikog otvorenog prozora u kome je deo Londona bio usijan od vrućine.

Slušao sam na engleskom glas komentatora koji je mirnim, tek jedva malo dramatičnim glasom saopštavao tok jedne krize koja je bila u toku i dok sam slušao činilo mi se da znam kako se ona razvijala.

Taj momenat koji je bio opisivan, sastojao se u tome što su angloameričke kamere bile postavljene da dočekaju sovjetski termonuklearni udar, ali ne u naseljenim prostorima nego u nekakvim, ako takvih ima, nenaseljenim prostorima Severne Amerike i Atlantika.

Povod tome je bio, što su greškom serije nuklearnih glava angloameričkog arsenala pale na isto tako nenaseljene prostore Sovjetskog Saveza.

Gotovo se čini da nikakva ni materijalna šteta u smislu rušenja nije počinjena osim uništenja prirode, odnosno delova prirode, ali je protivudarac usledio. Imao se utisak kao protivudarac koga su Anglo-Amerikanci primili kao nužan i na koji su odgovorili. Ekran je zatim pokazivao te puste predele. Jedan je bio na kopnu, drugi je bio u Atlantiku.

Trenutno se više i ne sećam koliko sam tih prizora na ekranu video. Znam vrlo dobro da je poslednji bio udar koji je podigao ogroman gejzir vode iz jedne beskrajne površine koju je komentator označavao kao jedan prostor između Britanije i Sjedinjenih Država u Atlantiku.

A onda je komentator izgubio nerve i uzviknuo: „Dogodilo se!“ I tada sam stvar video u istom trenutku. Dok je ekran pokazivao opet jedan pusti predeo, komentator je uzviknuo: „Najzad su pogodili!“

Dosta paradoksalno, jer ja sam kroz prozor video kako se džinovska pečurka diže negde tamo gde je katedrala St. Pola u potpunoj tišini, onoj tišini koja karakteriše moru, i u datom trenutku, nakon čega je odmah sledilo užasno, to buđenje, ustao sam sa stolice u očekivanju smrtonosnog talasa koji bi trebalo da sledi pad, nakon svetlosnog udara.

Kako svetlosnog udara nije bilo, jer je predeo i inače bio usijan od vrućine, nikakva buka se nije čula, sve je bilo u užasavajućoj tišini.

Ja sam u datom trenutku osetio naglo da moram da pojurim u podrum, istovremeno znajući da podrum apsolutno ne može da me štiti. To je bio civilni podrum, nije bilo antinuklearno sklonište.

Pomišljajući istovremeno u datom trenutku gde se nalazi Ljiljana, gde se nalazi Aleksandra, moja ćerka, sve se to završilo u jednom infinitezimalnom deliću vremena.

Ja sam se probudio, svestan u stvari odmah nakon toga da sam doživeo nuklearni udar i da se moje osećanje ne bi mnogo razlikovalo ni da je atomska bomba zaista pala. Pretpostavljam da je uzrok snu bio što sam juče Milu Gligorijeviću iz „NIN“-a davao intervju povodom mog romana Besnilo, u kome je reč o kremiranju Hitroa.

To kremiranje je pomenuto u izvesnim delovima i govori se o tom termonuklearnom napadu na Hitrou, i to je eto sad izazvalo jednu ovako užasavajuću sliku. Ovoga puta sa potpuno personalnim osećanjem nesreće.

Tek pri preslušavanju trake da bih nadovezao još jednu ideju koja mi je pala na pamet, vidim da je njen dobar deo pokriven u background-u lavežom pasa, pasa koji kao da su došli iz mog romana Besnilo. To su zapravo policijski psi u susjedstvu koji u poslednje vreme nesnosno laju.

Gotovo uvek u Londonu bio sam nekako u neposrednoj blizini policijskih stanica, a u životu u neposrednoj blizini policije. Ovde nema policije, nema ni policijskih stanica, ali su mi u blizini policijski psi.

Uvek nešto u vezi sa policijom. Evo sada ću malo pustiti, trenutno su se umirili, počeće ponovo, pustiću njihov lavež. Sad kad mi trebaju, sad ćute, ali tako je sa svim stvarima u životu. (Čuje se lavež pasa sa trake, pri. prir.) Ugodno, zar ne?