Život na ledu L153 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i
komentari I deo, nastavak)
Zatvor o kome
je reč predviđen je za niz političkih prestupa i prestupa koji su to postali
tek nakon građanskog rata pobedom komunista. U jednoj drugoj pobedi prestupi bi
bili ono što su oni tokom građanskog rata radili. Međutim Đilas ovde pominje
„pisce anonimnih pisama“ i nekakve „ogovarače“.
Ja
pretpostavljam da se pod ogovaračima podrazumevaju ljudi koji su onda imali
dovoljno kuraži da iskažu svoja mišljenja ili koja su ih iskazivala u jednom
zatvorenijem krugu, a zatim bila prijavljivana OZNI.
Što se tiče
pisaca anonimnih pisama, ja najpre ne verujem da je OZNA imala išta protivu
njih, jer su oni širili krug njihovih saznanja, a s druge strane poznato je da
je do pisaca anonimnih pisama vrlo teško doći.
Kad pominje
izrečene šale među kojima je bila i ona „da su se, najzad, našli istinski
majstori za zatvore“, Đilas time iskazuje u stvari jednu zbilju, jednu istinu,
jer su komunisti zaista za organizaciju jednog zatvora neuporedivi majstori u
poređenju sa svim drugim porecima.
Primećujem i
jednu jezičku omašku, upotreba jedne reči u smislu u kojoj se ona ne
upotrebljava – to je reč „obiman“ koja se stavlja u odnos sa imenicom zatvor.
On kaže na pitanje – „zbog čega zatvor treba da bude toliko obiman ...“.
Tako se ne
može kazati i ja sada slutim u stvari da knjiga ili uopšte nije lektorisana ili
je lektorisana od čoveka koji nije dobro poznavao jezik, značenje termina i
stil, kao ni duh našeg jezika. Naravno tome se ne može ništa prigovoriti.
Pretpostavljam
da je knjigu moralo pre objavljivanja i moglo da čita vrlo malo ljudi u
Jugoslaviji, tako da ovakve omaške se ne mogu piscu uzeti za zlo s obzirom na
okolnosti pod kojima je knjiga pisana i štampana.
Najzad na
završetku ovog pasusa kaže Đilas da je u odbijanju primedbe kako će se „broj
političkih krivaca možda i smanjiti“, na sastanku „navođeno iskustvo Sovjetskog
Saveza i učenje druga Staljina o sve većem zaoštravanju klasne borbe sa
izgradnjom socijalizma“.
Dakle, o
pretpostavci povećavanja broja političkih krivaca, a ne o njihovom smanjivanju.
Čovek bi ovde mogao pretpostaviti na prvi pogled da je za ispravku učinjene
primedbe u prvom redu navedeno učenje
odnosno imalo se u vidu učenje druga
Staljina o sve većem zaoštravanju klasne borbe.
Ali ne može
se izbeći pretpostavka da se imalo u vidu i staljinistička praksa, odnosno
poznavanje situacije u Sovjetskom Savezu, dakle činjenica da je u Sovjetskom
Savezu rastao broj političkih krivaca ili nabeđenih političkih krivaca i da se
to uzelo ovde, ne njegovo učenje nego njegova praksa, kao osnov za pretpostavku
o povećavanju političkih krivaca i kod nas.
Pada mi na
pamet jedan zanimljiv, ali i presudan literarno tehnički problem koji je Đilas
ovde morao da reši u načelu i da ga zatim dosledno egzekutira, a od čije
uspešnosti i zavisi u stvari kako istinitost knjige, kako njena ubedljivost,
tako i njena literarna vrednost, nezavisno od toga što je ovde faktografija u
svakom slučaju ono što je pretežno, a to je pitanje tačke gledišta.
Naime, sasvim
je jasno da je Đilas morao odabrati tačku gledišta iz koje će pisati ovu knjigu
i sasvim je jasno, da je ta tačka gledišta morala biti posmatranje pređašnjih
događaja nužno iz ove perspektive, ali tako da se ova perspektiva što manje
meša u stvarno stanje onda, i njegovo vlastito mišljenje o onome što se onda
događalo, dakle njegovo ondašnje mišljenje u okviru njegovih ondašnjih akcija.
Poneki put
sasvim je očevidno da je nemoguće izbeći uticaj njegovih današnjih mišljenja na
opis ondašnjih, to znači izvesno ublažavanje njihovo u okviru one primedbe o
kojoj sam govorio, ukazujući na pokušaj pribavljanja sebi izvesnih alibija
opšteg karaktera.
Ja lično
mislim, da je savladavanje ovakve jedne gotovo i psihološke prepreke, onaj
probni kamen koji je morao Đilas da na neki način skine, ukloni, iz svog mozga,
da bi ovu knjigu pošteno pisao. Ja ću upravo i o tome voditi računa dok knjigu
budem čitao.
No comments:
Post a Comment