Život na ledu L163 deo

 

Život na ledu L163 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 5. avgust 1983. godine.

„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) I nastavak

Pa i sam Đilas nešto malo kasnije na strani 14. priznaje:

          „(...) svi su oni,“ kaže, „svi smo mi od istog korena, dakako s ličnim svojstvima složni i jedinstveni u obavljanju revolucionarnog zadatka ... (...)“

          To zapravo samo znači da bi, dakako, sličnim svojstvima i podrazumevajući izvesne razlike u temperamentu Milovana Đilasa, bio isto onako strog kao i Aleksandar Ranković, a po mom mišljenju još i brutalniji. 

Jer Aleksandar Ranković je bio hladan i racionalan, Milovan Đilas je dinarski iracionalan i ponešen idealom, koji bi ga ko zna kuda odveo kada bi mu se dala prilika, u ono bar vreme, da taj svoj ideal arbitrarno i poput Tita, bez ikakvih ograničenja sprovodi.

          Uostalom, pri jednom malo dubljem razmišljanju o Dedijerovoj izjavi, bez obzira koliko ja malo Dedijera cenio, a naročito malo poštovao njegove promene stava u odnosu na Đilasa, i njegov karakter koji je sumnjiv, u njegovoj izjavi da je nailazio (Moša Pijade) na strogu ruku Milovana Đilasa, 

a uzimajući u obzir ponašanje Đilasovo tada, njegove govore, njegove akcije, njegovu oštrinu, njegovu beskompromisivnost i tada i u vreme revolucije, naročito u Crnoj Gori, i za vreme ilegalnog rada, teško je poverovati da je on u tom Politbirou delovao kao jedna ublažujuća i umirujuća snaga.

          Na istoj strani Đilas kaže:

          „(...) A u tvrdnji hrvatskih, pa i albanskih nacionalista, da je Ranković u Hrvatskoj, odnosno na Kosovu, sprovodio poseban, svoj režim, ne radi se samo o izvrtanju činjenica, nego i o političkom, propagandnom iskorišćavanju činjenice da je Ranković Srbijanac. 

Nikakvog ’Rankovićevog režima’ nije bilo, bar ne dok sam ja bio u vlasti. Sve je to bio Titov režim, režim Tita i grupe koja se već pre rata učvrstila oko njega. (...)“

          Ovo navodim iz dva razloga. Prvo, kao još jedan neposredan dokaz da je za sve represije koje su se zbile, ako Ranković sam nije kriv, kriv je i Đilas, upravo kao član najuže grupe koja se još pre rata učvrstila oko Tita. 

A zatim, da ukažem na jedan momenat koji se već stalno, a jedva sam 14 stranica pročitao, ponavlja, a to je izvesna simpatija koju Đilas gotovo neskriveno pokazuje prema Aleksandru Rankoviću.

          Na strani 15. jedan značajan citat. Značajan ne toliko zbog definicije Titove autokratije, koliko zbog Đilasove nesposobnosti da i sada posle toliko godina javno definiše, uoči, ili bar ako je već uočio, onda da prizna prave uzroke te autokratičnosti, gde leže njeni suštinski koreni. Đilas kaže:

          „(...) Učvršćivanje i jačanje nove vlasti i novih svojinskih odnosa, odnosno nastavljanje revolucionornog procesa u celini, izražavalo se više u isticanju Tita nego i same Komunističke partije. I to ne samo zbog toga što je Tito bio šef nove države, a partija još dejstvovala poluilegalno. 

Ne, ’kult Tita’ počeo je već u ratu – iz potrebe za vođom uzbunjenih masa i ’boljševizirane’ partije. Te potrebe, te nužde, emotivne i praktične, postepeno su ugrađivane u vojnu i druge hijerarhije. Faktički je ’kult Tita’ ozvaničen, institucionalizovan na II zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, 29. novembra 1943. godine. 

Poverenik Kominterne iz 1937. godine, s pravom veta u CK, transformisao se – zahvaljujući boljševiziranoj partiji i svojoj snalažljivosti, a ponajviše revolucionarnom procesu (podvukao B. P. u knjizi, prim. prir.) – u autokratskog vođu. On se otpočetka, od 1937. godine, ponašao autokratski. Posle Jajca se on vlastitom voljom i voljom vođa revolucije ustoličuje kao autokrata.

          Taj preobražaj je jasno uočljiv uskoro posle Jajca – bleštave uniforme, uvežbavanje uloge monarha, pompe, neobuzdani auplauzi i urnebesna klicanja. A s dolaskom u oslobođeni Beograd, oktobra 1944. godine, Tito je prešao poslednju, konačnu stepenicu lične, autokratske vlasti. (...)“

          U ovoj suštinski ispravnoj i dobroj analizi uzroka Titovog autokratizma, koji se lagano penju od praktične nužnosti, koja je razumljiva, pa do ispoljavanja, koja već nisu u skladu sa potrebama prakse, nedostaje u stvari samo osnovni uzrok, a on leži u prirodi komunizma i o tome Đilas ne govori. On doduše kaže da je sve to bilo ponajviše, pored drugih razloga, ponajviše zahvaljujući revolucionarnom procesu, ali to nije dovoljno.

          Poznate su revolucije u kojima je taj proces, taj isti proces, što možemo pratiti na primeru kod Robespijera ili Dantona, itd., krenuvši tim pravcem nikad nije uspeo da se do te mere realizuje kao autokratija, kako to uspeva u svim komunističkim režimima, a da pomenem samo slučaj ne Staljina, nego slučaj Čaušeskog u Rumuniji. 

Taj proces i jeste jedna nužna i prirodna imitacija procesa koja je napravila jednog Staljina, ali koreni su još u Lenjinu. I samo smrt je verovatno sprečila da u Lenjinu imamo pravi začetak, definisan, jasan začetak, onoga što je Staljin doveo do savršenstva.

          Nov momenat u svemu tome je samo Titova lična naklonost, aristokratska naklonost, prema ugodnom životu i njegova plebejska naklonost prema pompi, dekoracijama, ceremonijama i spoljnem bljesku. 

Dok je Staljin voleo samo moć i ona je u punoj meri zadovoljavala sve njegove ambicije, a u ličnim potrebama imao je ukus koji je bio prostački, više nego jednostavan, kod Tita se oseća, pored izvesne prefinjenosti više u stvari potreba da znači, važi, javno, da puši najbolje cigare, pije najbolje vino, lovi najbolje jelene, čini i ima sve najbolje stvari, ali ne zato da bi u njima uživao kao takvima, nego da bi se videlo da on u njima uživa. 

Da se zapravo to njemu može.