Život na ledu L165 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Petak, 5. avgust 1983. godine.
„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo.
Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) III nastavak
Citat sa strane 18:
„(...) u Borbi
sam – da li 1945. ili 1946. godine – napao sud zbog preblage osude nekog
malverzanta s namirnicama. Istakao sam lenjinističku tezu, da je naš sud klasni
i ideološki. Članak je objavljen, držim, uoči Prvog maja, i kad sam se sreo s
Titom kod prvomajske tribine, on mi je čestitao na članku.
Taj članak je
bio povod, ako ne i podsticaj, za učvršćivanje partijsko-policijske kontrole
nad sudstvom. Nesrećnog malverzanta su potom osudili na smrt. Srećom, čuo sam,
nije pogubljen.
Možda sam, i
jesam, ja bio u pravu sa stanovišta ideologije i revolucionarnog morala, ali
posledice su za red, za zakonitost, bile katastrofalne. (...)“
Bez obzira na odgovornost i krajnju korektnost ovog
priznanja, čudna je Đilasova logika. On se u okviru čitave teme brine
isključivo za sudbinu onog malverzanta povodom koga je napisao članak.
A priznaje
istovremeno da je taj članak bio povod za učvršćivanje partijsko-policijske
kontrole nad sudstvom, dakle i za osudu drugih ljudi na smrt. Ako je na kraju
krajeva njegov malverzant izmakao smrti, drugi nisu.
Pa i onaj
prvi, njegov malverzant, nije smrti izmakao zahvaljujući njemu, nego nekom
drugom pametnijem čoveku.
I najzad,
kako se sada ovo njegovo priznanje slaže sa njegovim poricanjem Dedijerove
izjave, da je napor Moše Pijade u spasavanju izvesnih ljudi uvek nailazio na
čvrstu ruku Aleksandra Rankovića i Milovana Đilasa.
Šta je ovo,
što je tim člankom uradio, ako to nije ona čvrsta ruka o kojoj govori Dedijer.
No comments:
Post a Comment