Pages

Friday, January 29, 2021

Život na ledu L171 deo

 

Život na ledu L171 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 20. avgust 1983. godine.

„Vlast“. (Komentar IV deo)

Četvrti deo komentara na memoare Milovana Đilasa pod naslovom „Vlast“.

Na stranicama od 29. do 34. opisuje Milovan Đilas suđenje Draži Mihailoviću i njegovu ulogu u svemu tome.

I najzad na strani 30. Đilas kaže:

„(...) A i unutra, naročito u Srbiji, suđenje Mihailoviću je iz sličnih, ako ne i istih, razloga bilo važno: ne samo u podzemnoj propagandi nacionalista, nego i u svesti znatnog dela seljaštva, Mihailović je važio za pregaoca kojemu su samo razmah komunističkog ustanka zlokovarnost komunista onemogućili borbu protivu okupatora i ozdravljenje države i srpskog naroda. (...)“

Ovde je protivrečnost očevidna i ovo što sada govori Đilas u potpunoj je protivrečnosti sa onim što je govorio ranije u ovoj knjizi, kada je tvrdio, da četnički pokret u Srbiji nije imao tako jaku bazu kao što se zamišljalo, i da su komunisti i u Srbiji bili dočekani kao oslobodioci. Iz ovoga se, međutim, vidi da je znatan deo seljaštva još uvek bio za Dražu Mihailovića.

„(...) Objašnjavao sam Miniću da spolja, na Zapadu, Mihailovićeva borba protiv komunista ne samo što neće biti po njega loše shvaćena, nego će mu, štaviše, u datom trenutku ići u prilog. Miniću nije trebalo mnogo ni napora ni vremena da to i sam shvati. Složili smo se potpuno i u drugim, sporednim pitanjima, kojih se više i ne sećam. (...)“

Iz ovoga se jasno vidi da je glavni pravac suđenju, a prema tome i onaj momenat, koji je najviše kompromitovao Mihailovića, poticao od Milovana Đilasa, pa se prema tome može slobodno kazati da je on o sudbini Draže Mihailovića, o moralnoj sudbini, igrao najvažniju ulogu.

Đilas dalje kaže:

„(...) Šefovi bezbednosti su se poduhvatili da navedu Mihailovića da prizna saradnju sa okupatorom. Time su hteli da potkopaju njegov prestiž, makar naduvan, i potvrde tezu komunista o njemu kao slugi okupatora, koji se bitno nije razlikovao od ostalih kolaboranata.“

Moj komentar. To je upravo ono što je Đilas Miniću savetovao. Đilas nastavlja:

„Draža se pokazao, od početka istrage, mek i prijemčiv – izgleda utoliko više što se s njim korektno postupalo. Zadužen za staranje o njemu bio je Josif Malović. (Podvuka B. P. u knjizi, prim. prir.) (...)“

Moj komentar. Ja lično poznajem Josifa Malovića. To je bio prijatelj mog oca, i sudeći po očevim pričama, kad sam ja bio u zatvoru, bio je prema tati prijateljski naklonjen i činio čak i neke usluge što je u onim trenucima bilo svakako vrlo delikatno.

Josifa Malovića sam nekoliko puta sretao. Bio je to mali čovek, crnpurast, sa velikim brkovima, mršav, žilav i kako sam kasnije saznao imao nesreću sa svojim sinom i njegov porodični život bila je neka vrsta tragične osvete neba, za ono što je on kao oficir UDB-e verovatno bio prinuđen da čini.

Đilas dalje govori:

„(...) Ništa ne znam o tome, a verujem i da nije tačno, da je Draža drogiran. Ali mu je dozvoljena rakija koja je inače zabranjena zatvorenicima. Nisam čuo da se i opijao. Malović je, besumnje u dogovoru s Rankovićem i njegovim pomoćnicima, sugerisao Mihailoviću da bi mu život mogao biti pošteđen ako bude uviđavan i prizna saradnju s okupatorom. (...)“

Moj komentar. Naravno da je Draža streljan i da komunisti nisu imali nameru da svoje obećanje, ako su ga uopšte dali, održe. To, međutim, da je moglo doći i do promene sudbine Draže Mihailovića, vidi se i iz jednog vrlo neobičnog pasusa, kome ja poklanjam veliku pažnju. Na 32. strani Đilas kaže:

„(...) Na sastanku kod Tita, Ranković je obavestio o suđenju i o dogovaranju Malovića s Dražom, to jest o dogovaranju o spomenutom priznanju koje bi Draži moglo spasti glavu. Tito je s vragolastim, dvosmislenim smeškom primetio: Pa to nije isključeno, to je političko suđenje.

– Ali su svi – ne sećam se ko je sve bio prisutan, ali ’vodeća trojka’ jeste – graknuli na Tita. To ne bi razumeli ne samo borci, nego bi to izazvalo i revolt rodbina bezbrojnih žrtava. Tito se ćutke priklonio argumentima ostalih, utoliko voljnije što ni sam nije intimno bio protiv.

Mihailović je, kao što se zna, osuđen na smrt i ubrzo zatim pogubljen. Čuo sam da je jedan visoki funkcioner bezbednosti nadgledao njegovo pogubljenje, ali mi pojedinosti nisu poznate. (...)“

Ovaj izvanredno interesantan podatak koji do sada nije bio poznat, ukazuje na mogućnost da UDB-a održi obećanje dato Draži i da Draža Mihailović ne bude streljan, samo da su prisutni, među kojima je očevidno bio Đilas, mada on sebe ne ističe, ali se zna koja je bila „vodeća trojka“,

da su podržali Tita u njegovoj ideji u kojoj je govorio o tom procesu kao o političkom suđenju, jer taj proces je uistinu bio političko suđenje, u stvari, više jedan korak za zadobijanje vlasti i kompromitaciju predstavnika stare vlasti, nego što je to bilo suđenje nekome koji je kao komandant voljno sarađivao sa neprijateljem.

Dakle to je bio jedan revolucionarni gest, to suđenje, jedan revolucionarni čin, a nikako jedan legalan čin.

 

No comments:

Post a Comment