Život na ledu L190 deo

 

Život na ledu L190 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Ponedeljak, 26. septembar 1983. godine

Kanibalizam kao načelo istorije

Da bi jedna vrsta bila spremna na borbu o prevlast sa drugom, jedan rod sa drugim, jedan sistem sa ostalima, jedno mišljenje sa suprotnim, vrsta, rod, sistem, mišljenje, moraju tu bitku najpre dobiti sa sobom u svojim redovima.

Svakom spoljnjem ratu prethodi građanski. Svakoj spoljnoj pobedi, pobeda nad sebi sličnima. Svakoj gozbi van kuće, ručak u kući.

Borba za opstanak uvek je najžešća među jednakima, jer su najgori takmaci oni koji jedu iz istog čanka. Pre nego što zadobiju snagu za nadvladavanje neprijatelja, čovek mora savladati prijatelje.

Da bi se druga nacija porobila, prvo se mora porobiti vlastita. Istorija je ilustracija tog biološkog pravila, te prirodne šeme. Ona je zato bazično kanibalska.

 

Život na ledu L189 deo

 

Život na ledu L189 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 23. septembar 1983. godine.

VII nastavak komentara Đilasovih memoara „Vlast“.

Strana 46:

„(...) Andrić je držao neuporedivo laskavije pozdrave i zdravice nego Krleža, baš zbog toga što se prilagodio novom stanju kao tuđinac, dok se Krleža – uz svu kritičnost – upinjao da to stanje popravlja kao svoje. (...)“

Veoma ispravno poređenje, ne samo kad je reč o pozdravima i zdravicama, nego kad je reč uopšte o odnosu Andrića i Krleže prema našoj tzv. stvarnosti.

Prvi je u njoj zaista bio tuđinac, koga je tamo odveo oportunizam i želja da bude ostavljen na miru, a drugi je toj stvarnosti pripadao čak i onda kad je već bio daleko i lično i duhovno od nje i kad je usled te udaljenosti potpuno zaćutao.

Na strani 48. opisuje Đilas intervenciju Andrićevu povodom njegove slike koja je zajedno sa ostalim slikama bila izložena na Kalemegdanu godine 1951. na izložbi Narodno-oslobodilačkog rata. To je bila slika potpisivanja Trojnog pakta u Berlinu.

Andrić posećuje Đilasa i moli ga da se on sa slike ukloni. Đilas u tom smislu telefonira načelniku Političke uprave armije generalu Krajačiću, koji odvraća da će skinuti celu sliku.

Dakle taj Andrić koji je toliko polagao na istoriju i sa toliko brižljivosti nastojao da je evocira, a s druge strane toliko vremena potrošio u arhivama da uđe u trag i onim izgubljenim činjenicama te istorije, ovde evo vidimo ga u inicijativi da tu istoriju falsifikuje kad je on u pitanju.

Komunistima, međutim, nije bilo naročito teško da to učine, jer su oni i kasnije to primenjivali i primenili upravo i sa Đilasom, u onoj poznatoj slici u Drvarskoj pećini, gde je sa sastanka Politbiroa na orvelovski način isečen i Đilas i Žujović i Aleksandar Ranković.

Ono čime su se do sada naši istoričari bavili, a mnogi se još uvek bave, dok postoji uverenje da je to zapravo jedini mogući legitiman način bavljenja istorijom, to je zapravo tek topografija istorije i njena hronologija, a ne istorija kao jedan protekli život.

Pitam se kakve bi bile istorijske knjige Andrićeve, da su se i junaci, odnosno uzori junaka tih knjiga trudili da iz arhiva, iz dokumentarne istorije iseku svoje slike i svoja dela.

Na strani 53 Zogović po Đilasu naziva naše nadrealiste „jaslarima“ zbog njihovog brzog konformističkog i koristoljubivog držanja prema novoj vlasti. Đilas drži da je to „suviše uprošćeno, jetko i čistunsko gledanje“. Zatim kaže:

„(...) Nadrealisti su prihvatili novi, komunistički poredak svesrdno,“ hoće valjda da kaže i iskreno, „kao negaciju primitivne i brutalne, balkanske čorbadžijske i skorojevićke buržoazije. (...)“

Ako je ta buržoazija bila uistini toliko primitivna, onda je morala biti primitivna i naša nadrealistička kultura. Ako je ta buržoazija bila toliko brutalna, šta reći za brutalnost onih kojima su nadrealisti tako brzo i tako spremno prišli.

Ako je ta buržoazija bila balkanska i čorbadžiska, onda je postupak nadrealista i brzina kojom su se prilagodili novim prilikama  čorbadžiska brzina, brzina s kojom se čorbadžija prilagođuje novom tržištu i novim tržišnim okolnostima.

Ako je ona bila toliko skorojevićska, onda su nadrealisti bili najveći skorojevići u njoj, jer samo skorojevići potežu odmah za svakom novinom koja se na horizontu ukaže.

 

Život na ledu L188 deo

 

Život na ledu L188 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 21. septembar 1983. godine.

Tuđina kao sudbina. (Intervju s Hetrihom.) nastavak

Tuđinu doživljavam kao jednu džinovsku prepreku među mnogim u svom životu, samo pred njom ne gajim iluzije da je mogu savladati. Ta prepreka je poput planine sačinjena iz niza manjih prepreka, grebena. Ređam ih kako mi na pamet padaju. Jedan je jezik, čak i kad mislite da ga znate.

Jezik je pogodan i za sporazum i za nesporazum. U Engleskoj pogotovu. Koliko puta sam misleći da sam ljubazan bio tek neotesan. Druga prepreka je narav, temperament. Svi koji živimo u severnim, naročito protestantskim zemljama, znaćemo u čemu se ona praktično sastoji i u šta sve može čoveka uvaliti.

Treće su nasleđena životna shvatanja, socijalno vaspitanje, odnos prema državi, zakonu, vlasništvu, radu, novcu, prijateljstvu, braku, porodici, odgovornosti, moralu, itd. Zatim su tu različiti običaji, tzv. pravila igre u svim sferama života. Time je obuhvaćena i kulturna tradicija.

Odnos prema smrti, na primer. Ja lično nikada nisam ravnodušno mogao posmatrati lakoatletsku brzinu sa kojom se ovde beži sa još nepokrivene humke svog oca ili prijatelja.

Ili se baš slepo držati pravila da izvesne teme nisu za konverzaciju, pravila po kojima ispada da je najbolja, naugodnija i najfinija konverzacija u kojoj se ni o čemu ne govori.

Urođeno je nepoverenje prema svemu što nama nije slično. Ksenofobija ne postoji samo kod domaćina, ona je kadkad jače izražena kod gosta. Postoje obično tri osnovne faze kroz koje se prolazi.

Od bezuslovnog prihvatanja i hvaljenja svega, preko bezuslovnog odbijanja, kuđenja, takođe svega, stiže se do nekog kompromisa, nekog odnosa za koji držite da je objektivan, dok je on zapravo tek način da vam stvari budu lakše.

Ne verujem naime u prinudne objektivnosti, u toleranciju iz računa, a ni u saznanja koja se dobijaju u prolazu kroz nešto. S toga o svemu ovome govorim sa velikom nesigurnošću. Eto kad smo već kod nesigurnosti, mislim da je ona jedna od osnovnih osobina našeg stanja u tuđini.

Postoji ona opšta: nalazite se u stranom svetu koga ne poznajete, koga nikada nećete upoznati i koga verovatno usled osvete napokon i ne želite da upoznate, a od koga više ili manje zavisite. A onda iz te opšte izlaze druge, specijalne nesigurnosti.

Evo par trivijalnih primera u kojima se ona opšta može pokazati. U nastojanju da ažurno prihvatite pravila igre, po kojima je neuljudno biti radoznao, i sustežete se da sagovorniku postavite ijedno lično pitanje, osim da li je ponovo pokisao, ali kada se rastanete uviđate da ste čitavo vreme na njegovu inicijativu razgovarali o vama.

Da on o vama sve zna, a vi o njemu da ni ovoga puta ne znate ništa, jedino da je možda opet pokisao.

Na pokretnim stepenicama metroa uvek se manijački, grčevito držim uputstva i desne strane, ali ne jedino zato što poštujem građanski red i znam da to olakšava promet, već i stoga što se plašim, što sam nesiguran, što znam da na pravom mestu u stvari nisam ni tamo gde stojim desno, a kamo li kad bih još i levo stajao.

Što sam jednostavno out of place ovde. U beogradskom metrou svakako bih, makar iz zaboravnosti, stao levo i time pokazao da znam kako se nalazim među svojima, da sam in the right place, na mestu makar i ne bilo pravo.“

Postavljam Hetriha za svoj pisaći sto, dajem mu ovaj intervju, koga ću mu posle izdiktirati u magnetofon, i ostavljam ga da ga pročita. Posle izvesnog vremena, on me zove, a u međuvremenu ja se bavim gostima, postavlja me na jednu stolicu, ispred vlastitog pisaćeg stola i kaže:

„Ovo je sve lepo što ste napisali, ali sad ćemo početi da razgovaramo.“

I onda mi postavlja pitanja koja nemaju savršeno nikakve veze sa onim što sam ja ovde pokušao da napišem.

Pita me o detinjstvu, o mojim prvim uspomenama, o mom poreklu, o mojim prvim knjigama, o životu, i imam utisak da razgovor, iako ga savršeno više ne pamtim, teče dobro i da postiže izvestan stepen autentičnosti, vrlo nužan u ovakvim intervjuima.

Pošto sam ga nekada toliko puta gledao na televiziji, ovo je prva prilika da ga i lično upoznam.

Hetrih očigledno spada u retku vrstu intervjuera koji sasvim spontano otvaraju razgovor, pa i sa tim razgovorom i vas, bez pritisaka, bez pitanja koja su očigledno neugodna, ali koja su iskrena, i koja vas prosto primoravaju prirodnim putem na iskrenost.

Ceo intervju prošao je vrlo brzo, premda je dosta dugo trajao, što svedoči o prirodnosti njegovog nastupa o kojoj govorim. A o mojoj prirodnosti svedoči i to što se ja ne sećam ni jedne jedine reči iz tog usmenog intervjua.

Što se tiče pismenog, što sam mu ga dao, mogućno je da ga on jednostavno i ne upotrebi. I sad kad ga ponovo čitam vidim, bez obzira što on izražava moja uverenja, da deluje prilično artificijelno.

 

Život na ledu L187 deo

 

Život na ledu L187 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 21. septembar 1983. godine.

Tuđina kao sudbina. (Intervju s Hetrihom.)

Večeras imamo goste: Ivana Hetriha iz Zagreba sa suprugom, Simovićeve i Rževske. Simović i Rževski takođe će Hetrihu dati intervju, ali ovo veče dajem ga ja. Pripremio sam sledeći tekst:

„Na pitanje šta je hteo reći svojom simfonijom jedan veliki kompozitor je rekao: ’Dok sam je komponovao znali smo to Bog i ja, sad zna samo Bog’. Od pisanja Besnila međutim nije prošlo mnogo vremena i meni se čini da još znam zašto sam ga pisao i zašto baš tako kako je napisano. Pokušajmo preko priče da uđemo u smisao ove knjige.

Na londonskom aerodromu Hitrou izbija epidemija hidrofobije, psećeg besnila, prouzrokovana laboratorijskom kombinacijom ili kako bi se danas reklo – reprogramiranjem prirodnog virusa besnila, najsmrtonosnijeg po kliničnom razvoju najstrašnije bolesti s kojom se čovek, bar do sada upoznao. 

Aerodrom se karantinom odvaja od sveta i na njemu započinje rat protiv tzv. rabdo virusa. Ishod je nesrećan da se ne bi London, a potom i svet zarazio, Hitrou se kremira, strada 250 000 ljudi. Preživljava samo pas – nosilac zaraze.

Svet nije spasen. Kad bi se naš ljudski zadatak u ovom ili sličnim slučajevima sastojao samo u tome da nađemo lek protivu besnila kao bolesti, nade bi možda još i bilo. Neki se makar i provizorni lek uvek nađe. Čovečanstvo je preživelo čak i kužnu crnu smrt, koja je odnela trećinu Evropljana.

Borba se, međutim, ne vodi samo protiv tog i takvog besnila. Bolest izaziva i jedno drugo, ono u nama, besnilo vrste, ono s kojim i pod kojim živimo, o kome čitamo i slušamo, s kojim se u životu i istoriji suočavamo, ono najzad koje svako od nas u sebi nosi. To drugo besnilo trajna je bolest tekuće civilizacije i protiv njega stvarne odbrane nema.

Svoju ljudsku priču morali bismo početi ispočetka, morali bismo menjati same temelje ove civilizacije, ali kako je ona prirodan proces od prapočetka ljudske svesti, od pronalaska prve alatke, koja nam je zamenila ruke, a uskoro će i um i dušu, to je očito nemoguće. 

Svaki se tzv. napredak tako iskazuje kao usavršavanje jedne civilizacije čije su početne, osnovne, suštinske, pretpostavke naopake. Svim procenama, ispravkama, mi samo preoblikujemo nevolje. No budući da je to preoblikovanje jedino što nam preostaje, mora za nas bar kao način biti i dobro. 

Verovatno je da nada, ako je ima, leži u nekom slučaju, nečemu što naš razum ne može predvideti, a možda ni zamisliti, a to da je eventualno spasenje u nečemu što ljudski razum ne može zamisliti, a potom svakako i pokušati da ostvari – naša je šansa, jer šta taj naš razum zamišlja i kako ostvaruje ono što zamišlja u prilici smo da vidimo i još gore da osetimo.

U veku napretka i otkrića, u veku humanizma, naša sigurnost je sve manja, naše zebnje sve veće, naša konfuzija sve dublja i naše nemoći sve upadljivije. Dospeli smo dotle da ukoliko više znamo ili mislimo da znamo, ubijamo, uništavamo, unižavamo, uskraćujemo više, brže i bezrazložnije, nego u vreme krapinske borbe za stvarni opstanak. 

Onda se bar ubijalo iz potrebe, ne iz ideala kao danas, onda je ropstvo bilo bar stvar prinude, ne ljubavi, kao što ume biti danas. I nije toliko strašno što ratovi, imajući sve manje smisla, ako je tako nešto za masovno ubistvo uopšte moguće, reći uzimaju sve više ljudi, strašno je što nam mir postaje krvaviji, mahnitiji i besmisleniji.

Besnilo je, dakle, svet kakvim ga ja vidim. Njegova prava tema nije bolest, već ono što mi zovemo svojim zdravljem. ’Besni smo mi’, kaže jedna ličnost romana, ’oni su samo bolesni’. Jer svi ljudi u romanu pate od nekog ličnog, ljudskog besnila, pre nego što podlegnu psećem. 

Ne, nije to vesela priča, ali šta je danas baš veselo i možda nije za one koji bi da se nadaju po svaku cenu. Nada je dakako bitna, ali ne po svaku cenu, naročito ne po cenu zatvaranja očiju pred stvarnošću. Samo nada svesna s čim se suočava  - oživljuje, svaka druga – umrtvljuje. Ne zaboravimo kako je pevao jedan engleski pesnik – da svako zvono zvoni i za nas.

Ono o čemu smo do sada govorili može da posluži kao uvod i za Vaše pitanje o položaju i situaciji o čoveku u tzv. tuđini. Kad je u pogrešnoj civilizaciji čovek je nužno uvek u tuđini, svi mi živimo u nekoj tuđini. Samo neko to zna, neko ne zna, nekome smeta, nekome ne. 

Tuđina u kojoj se ja trenutno nalazim samo je specifična zona one opšte tuđine u kojoj sam rođen. S obzirom da je za mene privremena ova, ne ona opšta i prava, koja je trajna, kako je ja osećam kao pisac manje je važno od toga kako je doživljavam kao čovek. 

Znate i sami neiscrpnost teme i ograničenost našeg prostora. Pokušaću zato prosto da nanesem nekoliko utisaka plodova ličnog iskustva.

 

Život na ledu L186 deo

 

Život na ledu L186 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 20. septembar 1983. godine.

Ponesite svoje vino sa sobom (O engleskom PEN-u)

Dobio sam program sastanaka za zimu i jesen 1983/1984. godine Londonskog centra, Engleskog centra PEN kluba, čiji sam član. Zajedno sa programom dobijam i legitimaciju.

Upoređujem tu legitimaciju sa onom našeg jugoslovenskog i nalazim da naša izgleda kao neka povelja u odnosu na ovo crvenkasto parče hartije koje kao da je falsifikovano i nađeno na ulici.

Program je vrlo bogat i jako interesantan, ali u većini slučajeva kad je u pitanju neki dvomesečni diner ili neki masovniji sastanak onda postoji i zabeleška da morate poneti svoje vino. To je sasvim engleski, ali i sasvim prirodno.

U radu Engleskog PEN kluba učestvuje više stotina ljudi, dok u radu našega verovatno samo predsednik i potpredsednik, jer ja se ne sećam da je Jugoslovenski PEN klub, bar njegova beogradska sekcija, ikada imala neki zajednički sastanak i da smo mi kao članovi beogradske sekcije uglavnom bili statistički brojevi.

Po svemu sudeći jedna od glavnih tema naredne sezone u PEN klubu, koja neće biti literarna u profesionalnom smislu, je situacija sa poljskim piscima i sa Udruženjem poljskih književnika, koje je raspušteno.

Takođe mislim da će glavna tema jugoslovenskih PEN klubova biti kako da se ova tema sa Poljacima što uspešnije izbegne.

Život na ledu L185 deo

 

Život na ledu L185 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 14. septembar 1983. godine.

Opisivanje Londona – prvi stav.

Celog dana šetam po Belgraviji i Čelsiju. Ne znam ima li grada u svetu gde su kvartovi tako arhitektonski razdvojeni. Bela i hladna Belgravija, diplomatski geto, i crvenkasti, cigleni Čelsi. Živ ali turistički. Život u Londonu kao da potiče od stranaca.

Putujući od Mazvel Hila, gde živim, ka centru, kao da prelazim iz groblja u groblje kroz napušteni filmski grad u kome žive jedino benzinske pumpe smrdljivi i nezgrapni mauzoleji naše autocivilizacije. Zahvaljujući ovoj seobi izgleda da ću posle dvanaest godina nešto naučiti o Londonu.

Ali ako se ikada budem ozbiljno odlučio da o njemu i pišem, moraću se upoznati sa njegovom istorijom koju ne poznajem dobro.

Jer samo u kontekstu istorije ono što se u njemu sada zbiva i što ja sada u njemu zapažam, može dobiti pravo značenje i imati neku literarnu vrednost. Jedan primer je dovoljan da to ilustruje.

Stvaranje Londona, ovog konglomerata različitih mesta, koja su nekada London okruživala, ispunjavanje prostora nekada ispunjenog šumama, bio je jedan dug, vrlo dug, i spontan proces.

I kroz taj proces staleška segregacija, za koju vele da je u Londonu još uvek daleko veća nego u bilo kome drugom gradu na svetu, bilo je jedno od njegovih bitnih obeležja.

No situacija se tokom decenija menjala i usled mnogobrojnih socijalnih i ostalih razloga, izvesni krajevi postajali su krajevi „boljeg“ sveta, a drugi ostajali sirotinja, pa se onda stvar izmenila i krajevi koji su nekada bili krajevi bogataša postali su slamovi, krajevi sirotinje, i tako je London permanentno menjao svoj lik.

Tako sam nedavno čuo da je Kamden Taun, koji danas ne uživa glas naročito dobrog kraja, nekada bilo mesto okupljanja buržoazije koja se povlačila iz centara, koji su u međuvremenu propadali.

Istočni London, generalno uzevši, međutim, sačuvao je svoj radnički karakter, ali se na primer u Islingtonu vidno primećuje kako pojedine četvrti, zahvaljujući investiciji i doseljavanju profesionalaca, ponovo menjaju nabolje svoj lik.

 

Život na ledu L184 deo

 

Život na ledu L184 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 11. septembar 1983. godine

„Vlast“. (Komentari na memoare Milovana Đilasa, VI deo, nastavak.) II deo

Takođe na strani 43. imamo sledeće redove:

„(...) U prvim godinama posle rata Krleža je bio pokoleban u gledanju na svoj sukob s partijom, bar što se tiče političke strane tog sukoba, mada se ništa nije bilo promenilo u njegovim estetskim i filozofskim shvatanjima.

Mada su drugovi iz vrha izbegavali, iz delikatnosti, razgovor o tome, Krleža je bio sklon priznanju da je njegova svađa s partijom bila pogrešna. U to vreme, 1946. godine, povodom godišnjice Crvene armije, on piše ditirambičan članak ’Staljinska pobjeda pod Moskvom’. (...)“

Krleža, dakle, posle rata dolazi do uverenja da je greška u sukobu sa partijom na njegovoj strani. Đilas posle toliko godina, uprkos izmeni mišljenja, ne smatra da je greška u tom sukobu sa Krležom bila na partijskoj, odnosno njegovoj, Đilasovoj strani.

Strana 46. Đilas kaže:

„(...) Andrić je još jednom bio na ručku kod Zogovića. Zogović je nedavno podsetio da je Andrić tada doneo dve brošurice – jednu od mene, drugu od Zogovića, da mu ih potpišemo: Zogović je odbio, a ja potpisao. (...)“

Ako je Andrić to učinio zato što je poštovao Zogovića i Đilasa, onda treba sumnjati u njegovu inteligenciju. Ako ih nije poštovao, onda – u njegov moral. U svakom slučaju postupak je pre provincijski, nego vizantijski.

 

Život na ledu L183 deo

 

Život na ledu L183 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 11. septembar 1983. godine

„Vlast“. (Komentari na memoare Milovana Đilasa, VI deo, nastavak.)

Na strani 39. Đilas kaže:

„(...) Obračun Partije s Krležom – u tom obračunu sam i ja bio jedan od učesnika – imao je ogroman značaj za obe strane. Uticaj Krležin na levici, a pogotovo u partiji, bezmalo je dokrajčen, a partija je time dovršila svoju boljševizaciju, odnosno svoju unutarnju, duhovnu pripremu za buduću revolucionarnu ulogu.

Razlaz sa Krležom je – kako ga ja vidim – razlaz na pitanju revolucije. Sve drugo je sporedno i nevažno. (...)“

Iz ovoga nedvojbeno proizilazi da Đilas smatra, odnosno podrazumeva se da smatra, kako partija ne bi dovršila uspešno svoju pripremu za buduću revolucionarnu ulogu,

da se prethodno nije obračunala sa Krležom, sa njegovim revizionizmom i sa njegovim intelektualnim otporom onakvoj vrsti partije i organizaciji koja je, kako proizilazi iz ovoga navoda, jedina mogla da uspešno povede radničku klasu u osvajanju vlasti.

Pošto se Đilas nijednog trenutka ovde ne distancira od svoje uloge koju je imao u obračunu sa Krležom, jasno je, da on i sada smatra da je taj obračun bio neophodan, da bi partija spremno dočekala, odnosno preuzela misiju koja joj je bila namenjena.

A ako je to jedinstvo partije preduslov njene spremnosti da uđe u revoluciju i da u njoj pobedi, onda i obračun s Krležom predstavlja nešto što je partija morala obaviti, čak i prema naknadnom Đilasovom sudu.

Sada, kada je Đilas daleko od svojih ranijih ideoloških zabluda, on nije daleko od načina na koji je razmišljao onda kada se sa Krležom obračunavao.

Na strani 43 Đilas navodi jedan interesantan podatak što ga je čuo od Krleže.

„(....) Od njega sam čuo,“ kaže Đilas, „na primer, da su Banovci i Kordunaši iz jedinica bana Jelačića, kada su 1848. godine ušli u Beč, izbacivali po muzejima fetuse iz alkohola, jer u gradu nisu mogli naći drugog pića. (...)“

 

Život na ledu L182 deo

 

Život na ledu L182 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 10. septembar 1983. godine.

Usamljenost

U usamljenosti biće se naše kondenzuje. Njegova specifična težina postaje veća i njegovo samoosećanje intenzivnije. Usamljenost je vrsta suda za fermentaciju ličnosti. Bez nje nemoguće je stvarno sazrevanje i premda sazremo van nje u mreži mnogostrukih odnosa i iskustava.

Samoća kao najdublje iskustvo omogućuje da se sva ta druga iskustva pretvore u delotvornu funkciju. Ali pravi život, ta funkcija u stvari koja se konstituiše u samoći, vredi jedino ako je vratimo tamo odakle smo je uzeli. Iz stvarnosti preko samoće opet u stvarnost.

Čovek je deo univerzuma, a njegova usamljenost je onaj deo univerzuma koji pripada samo njemu, ne da bi samo njegov ostao, već da bi se zajedničkom univerzumu vratio kao naš udeo u njemu. Refleksija je i čin i delo, lice su i naličje onog istog, jednog istog, našeg učešća u tom univerzumu.

Zanemariti ili čak potpuno se lišiti jednog od njih, znači živeti tek posle života.

Život na ledu L181 deo

 

Život na ledu L181 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 3. septembar 1983. godine.

Euforizam. (Beleška iz 1966. godine.)

Nastavljam pretresanje starih beležaka i rukopisa i pod datumom 1966. godine, ali bez meseca i dana, nalazim jednu zagubljenu belešku, koju sam nazvao, mesto aforizmi – „euforizmi“. Ona glasi:

Ko radi ne mora se bojati da će mu gazda ostati gladan.

U životu jednog naroda, godine ropstva računaju se dvostruko.

Od vas dvojice, u pravu sam ja.

Dželat je jedina osoba čiji mu klijenti ne žele uspeh.

 

Život na ledu L180 deo

 

Život na ledu L180 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 2. septembar 1983. godine.

O secesiji u Jugoslaviji; nova Sveta alijansa; marksizam i istorija. (Beleške iz 1971. godine.)

Prelistavajući rukopise i stare beleške za preseljenje i sređujući svu tu građu nalazim nekoliko hartijica, datiranih koliko mogu da vidim 1970. godine, mada nisam siguran nije li to 1971. godina, koje su zaostatak nečega što sam očevidno pisao. Ja ih ovde citiram onako kako stoje.

Prva nosi naslov: „O secesiji u Jugoslaviji“. Tvrdi se, pišem, da bi secesija u Jugoslaviji mogla da izazove težak poremećaj svetske ravnoteže sila, gotovo rat, u najmanju ruku novu hibridizaciju na liniji Istok i Zapad.

To je tačno, ukoliko je tačno da je Principov metak u Sarajevu prvi koji je opaljen u velikom klanju 1914 – 1918. godine. Poremećaj svetske ravnoteže i treći svetski rat, mogu da izazovu zapravo jedino kao i uvek uostalom, interesi velikih sila i politike inspirisane zaštitom tih interesa.

Očuvanje jedinstva Jugoslavije ne može biti trajan zaklon zloupotrebe jedne vlasti, koja nema demokratskim putem mandat naroda, i niko nema prava da od jugoslovenskih naroda zahteva jedinstvo iz pobuda koja se neposredno ne tiču njihove sudbine.

Tražiti od mene da živim kao pas, da bi drugi mogli živeti kao ljudi, suludo je izopačavanje smisla za odgovornost na kome treba da počivaju međunarodni odnosi.

Nije, dakle, za svetski mir opasno mirno razvenčavanje jedne morganatske Jugoslavije, nego postojanje ovakvog Sovjetskog Saveza, kakav se on danas u svetskoj politici javlja. Sovjetski Savez koji je spreman da pod izgovorom zaštite socijalizma, a na osnovu teorije o ograničenom suverenitetu, svaku secesiju iskoristi u svoje imperijalističke svrhe.

Druga beleška nosi naslov (datirano isto) „Nova Sveta alijansa“. Tu stoji napisano: I ovlašno upoređenje bi otkrilo frapantnu sličnost u organizaciji, načinu političkog mišljenja i delovanju između Svete alijanse i njenog u svakom pogledu naprednijeg potomka Varšavskog pakta.

Kao što je Alijansin cilj bio da večnim učini autokratiju monarha, tako je i cilj Pakta da od socijalizma, onakav kakav jeste danas, učini večno vladajući sistem. U osnovi ove linije leži vojna intervencija, imperijalni ciljevi jedne zemlje.

U prvom i u drugom slučaju – Rusije. Teorija ograničenog suvereniteta je samo pravno normiranje reakcionarnog principa jedne međunarodne socijalističke žandarmerije.

Treća beleška istog datuma, nosi naslov „Marksizam i istorija“. Kada marksista govori o istoriji on nikada ne propušta da istakne njenu složenost.

Ali kada se prihvati da je objašnjava u njenim neposrednim ispoljavanjima, vi primećujete da ono što je maločas, dok je iz njega govorio istoričar, bilo složeno, postaje najedanput krajnje uprošćeno i svedeno na par zakona, koji uvek iznova reprodukuju iste pojave.

Međutim, simplifikovanje istorije samo je nejaka slika uprošćavanja kome marksisti podvrgavaju istorijsku praksu, svoju vlast, svoju moć nad ljudima.

 

Život na ledu L179 deo

 

Život na ledu L179 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 30 avgust 1983. godine

Propast dolazi sa Zapada (Beleška.)

Marksizam nije devijacija naše civilizacije. On je prirodan stadijum razvoja materijalističkih načela na kojima ona počiva od svog nastanka.

Iz toga proizilazi da su razlike između kapitalističkog i socijalističkog sveta površinske i prividne, a njihovi sukobi rođački, familijarni, pa prema tome i besmisleni.

Nekad sam patio od iluzija usled krize perspektive. Prave dubinske opasnosti za čoveka mahom su dolazile sa Zapada. Da spomenem racionalizam, analitizam, nauku, funkcionalizam, ekonomizam,

Život na ledu L178 deo

 

Život na ledu L178 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 30 avgust 1983. godine.

Specijalizacija ili ropstvo

Svaka specijalizacija u opštem obrazovanju je put u duhovno, moralno i političko ropstvo. Razumljivo je onda što sve diktature teže s jedne strane specijalističkom, a s druge tehniloškom obrazovanju, gajeći prema onom humanističkom odvratnost. Znanje i obaveštenost osnova je svake slobodne odluke, a slobodna odluka srž ljudske slobode.

 

Život na ledu L177 deo

 

Život na ledu L177 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Ponedeljak, 29. avgust 1983. godine.

Umetnost i stvarnost (Nastavak XV razmišljanja o eseju.)

Neke beleške za esej „Umetnost i stvarnost“. Pisanje je i način razmišljanja o svetu. Razmišljanje, međutim, zahteva odnosno pretpostavlja inspiraciju, ne samo provokaciju.

Nismo svi sposobni da o stvarnosti koja nas okružava ili ispunjava, razmišljamo sami bez ikakve pomoći, da bez posredstava i posrednika upoznajemo, odnosno saznajemo, svet. Potrebno je da nas tuđe misli o svetu inspirišu, da nas na prave probleme upute mudriji i obavešteniji ljudi od nas.

Težiti svesno, programski za nekom originalnošću kao da je ona tako često moguća, a da pri tome odvede u pseudo-originalnost ili verbalne nebuloze modernističkih žderača lotosa, dakle težiti programski za nekom originalnođću, kao bitnom osobinom vlastitog dela, znači novo staviti iznad istine, samosvojnost iznad lepote.

Znači arogantno prezreti sveukupno ljudsko iskustvo, kome mi kao pisci tek posredujemo.

 

 

Život na ledu L176 deo

 

Život na ledu L176 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 27. avgust 1983. godine.

„Vlast“. (Komentari memoara Milovana Đilasa, V nastavak.) nastavak

Na strani 37. Đilas kaže:

„(...) Kazne iz najvažnijih suđenja Ranković je predlagao Politbirou, odnosno vodećoj četvorki: Tito, Kardelj, Ranković i ja. Nikada nije bilo veće diskusije. Predlozi su najčešće primani na znanje, ali svak je mogao napraviti primedbu.

Najveći, ogroman broj presuda je na sličan način tretiran u republičkim i lokalnim vođstvima. Nad njima je savezna bezbednost imala uvid i kontrolu, ali nije neposredno odlučivala. (...)“

Ovo je očigledna protivurečnost. S jedne strane se tvrdi da je presude predlagao, dakle praktično donosio, a sud je bio samo transmisija, Ranković zajedno sa Titom, Kardeljom i Đilasom.

Zatim se kaže da je isti postupak bio kod republičkih i lokalnih sudova, odnosno vođstva, koja su dakle predlagala, odnosno stvarno donosila na lokalnom nivou te presude, a sud je bio samo transmisija, a onda se najedanput kaže da nad tim presudama savezna bezbednost je imala samo uvid i kontrolu, ali nije neposredno odlučivala.

Time se savršeno dobro kaže, čitavim ovim citatom, da je savezna bezbednost odlučivala zapravo, a zatim kontrolisala donošenje presude, da bi ono bilo u skladu sa njenom odlukom.

 

 

Život na ledu L175 deo

 

Život na ledu L175 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 27. avgust 1983. godine.

„Vlast“. (Komentari memoara Milovana Đilasa, V nastavak.)

Na strani 34, 35, povodom suđenja nadbiskupu Stepincu, Đilas kaže:

„(...) Stepinac je pretežno optuživan za svoje držanje u ratu, a stvarni povod suđenju je bilo njegovo opozicionerstvo posle rata. Ta istina se nije mogla sakriti samim tim što je uhapšen 15 meseci pošto se rat završio i pošto su Tito i Bakarić vodili s njim razgovore.

Da, to se nije moglo sakriti – bez obzira na to kakvo je bilo Stepinčevo držanje u ratu, bez obzira na sve naše dokaze i dokumente protivu Stepinca. Zapadna štampa je, razume se, otkrila tu pukotinu, to ’insceniranje’ u suđenju. (...)“

Moj komentar. S obzirom na ovo, a i na nešto što je na 34. strani pre toga Đilas rekao, proizilazi da do tog suđenja ne bi došlo prvo –

da Stepinac nije nastavio, odnosno započeo sa antirežimskom kampanjom putem pastirskih pisama, i drugo – možda još važnije, da nije propala jedna ideja koju je Tito imao, a to je da napravi naše nacionalno katoličanstvo i da katoličku crkvu u Hrvatskoj odvoji od Vatikana.

Da je Stepinac, ako je ta ideja uopšte tretirana između Stepinca i Tita u njihovom razgovoru, kome niko nije prisustvovao, da je ta ideja uspela, naime ako je uopšte i započeta, verovatno da do tog suđenja ne bi ni došlo.

Na strani 36. priča Đilas:

„(...) Tito je rekao pomalo jetko, ali nepokolebljivo: Dragoljuba treba uhapsiti! – Ranković je primetio: Teško mu je naći krivicu. – Tito: Krivicu mu treba stvoriti, ako je nema. – Ja sam na to ćutao. To je za mene, a držim i za Rankovića, bio nov momenat, novost u metodima proganjanja.

I dotada smo mi naduvavali krivice, ali – krivica, makar po našim ideološko-revolucionarnim kriterijumima, uvek je postojala. Sada je krivicu trebalo stvoriti. (...)“

Ova priča zaslužuje očevidno jedan širi komentar koga ostavljam za kasnije, ali ovde sam primoran da postavim pitanje – da li je moguće, da li je tako? Da li je moguće da do tada nikada nisu imali slična iskustva?

Da do tada nikada nisu bili potpuno svesni u tome da traže krivicu nekome, odnosno da je naturaju, a ne da ona makar i u semenu postoji? I da je zapravo Tito prvi put ovom svojom rečenicom inaugurisao onu praksu, koja je u međuvremenu u Rusiji već odnela milion života.

U svakom slučaju, ako se shvati ozbiljno, priča baca jednu nežnu senku na Rankovića i Đilasa.

 

 

Godišnjica rođenja Borislava Pekića

 

Godišnjica rođenja Borislava Pekića

Na današnji dan rodio se naš divni, neprevaziđeni i slavni Borislav Pekić, naš otac, deda i muž.

Nadam se da ćemo još dugo, mi kao porodica, održavati vatru Pekićevog prisustva, ali dolaze i nove generacije koje će postepeno preuzeti vođstvo i svojim ostvarivanjima proširiti obim istraživanja i osvetliti Pekića sa još mnogo novih aspekata. Rudnik njegovih lucidnih misli i dela je neiscrpan, pa će biti dovoljno materijala za sve buduće generacija koji će se njime baviti.

Život na ledu L174 deo

 

Život na ledu L174 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 24. avgust 1983. godine

Žudnja za smrću vrste (povodom Atlantisa.)

Praskozorne misli. Svaka nova generacija termonuklearnog oružja za jednu ljudsku generaciju približava nas smrti vrste, tajnoj smrti svih generacija. Materijalizam se ne može reformisati u pravcu spiritualizma.

Svaka reforma materijalističke civilizacije, spontano i prirodno, usavršava njenu materijalističku prirodu. Nužna je revolucija saznanja, promena dimenzija u kojima živimo i mislimo.

Budućnost je skrivena u prošlosti, samo nas zablude o linearnosti vremena, antropocentrizam našeg umstvovanja u takozvanim dimenzijama, sprečava da prošlost vidimo ispred sebe, a budućnost kao nešto što smo već prošli.

Ovo bi mogla biti misao jednog od članova nukleusa u Atlantisu. Postoji li žudnja za smrću vrste? Žudnja za smrću kod pojedinca nesumnjivo postoji. Ali postoji li ona kod vrste?

Jedna vrsta koja bi nesvesno osećala svoj promašaj i potpuni nedostatak stvarne perspektive, premda ne bi to priznala ni svojom filosofijom, ni svojom religijom, ni svojim aktima, svojom istorijom,

mogla bi imati takvu jednu žudnju i možda mi u stvari prisustvujemo poslednjim realizacijama takve jedne žudnje i takve jedne istorije, koja je u stvari žudnja za potpunom anihilacijom samih sebe.

To bi moglo biti iskupljenje, realizacija osećanja krivice koje svi zajedno nosimo.

Naš stvarni praroditeljski greh je u izdaji, proneveri, u zloupotrebi dara što smo ga od prirode, odnosno od obogotvorene prirode, dobili i mi taj praroditeljski greh možemo iskupiti samo nekom vrstom samoubistva, odnosno otvaranjem puta jednoj novoj inteligenciji prirode, koja bi poučena našim iskustvom, krenula suprotnim pravcem.

 

Život na ledu L173 deo

 

Život na ledu L173 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 23. avgust 1983. godine

Pravednost ili funkcionalnost

Suština demokratije je u pravdi nije u funkcionalnosti. Prema tome svaki argument protivu proporcionalnog predstavništva koje se zasniva na pragmatičnosti ili funkcionalnosti onog drugog neproporcionalnog, promašuje temu.

Najpre treba zadovoljiti pravdu, a tek posle razmišljati o tome kako da ona najefikasnije funkcioniše. Ako se od funkcije pođe, otvaraju se vrata svakoj nepravdi. Po istoj logici bi onda i kazneni sistem trebalo menjati i napustiti načelo pravde i uzeti i ovde načelo funkcionalnosti.

Umesto da se delikti kažnjavaju prema stepenu i vrsti krivice, sve krivce bi jednostavno trebalo pomlatiti, jer je to očigledno za jednu državu najefikasnije rešenje.

Slepa odbrana neproporcionalnog predstavništva, odnosno britanskog sistema, je nesvesna žudnja za jednopartijskim sistemom, večnom vladom jedne partije.

Ona postaje svesna kad torijevci misle na svoju partiju, a laburisti na svoju, na prirodnu vladu Engleske, kako kažu laburisti i na istu prirodnu vladu Engleske kako kažu torijevci, naravno prvi na laburističku vladu, drugi na torijevsku vladu.

 

Život na ledu L172 deo

 

Život na ledu L172 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 21. avgust 1983. godine.

Pseudogradilačko razaranje

Samoanaliza je zapravo samorazaranje koje počiva na podsvesnoj nadi da će se u tom procesu rasturena parčad ličnosti spontano udružiti u jedno novo, uspešnije jedinjenje. Nisam primetio da se to tako događa. Stvarne promene u nama su one koje se odvijaju bez našeg znanja i naše volje.

Volja se uključuje tek kada smo gotovi, drukčiji i novi. Ona tu našu ličnost prima kao svršen čin, ima o njoj obično visoko mišljenje, a zatim se troši u takozvanom dekorisanju te nove ličnosti, za ulazak u svet, za njeno predstavljanje u jednom novom svetlu.

Usavršavamo je do nove promene, one promene koje su nam prosto naturene, koje su nam prosto date, sa kojima se suočavamo bez našeg učešća ili sa učešćem kojega nismo svesni.

Samoanaliza je onda utvrđivanje promena, obeležavanje, uočavanje promena, a nikako njihova provokacija ili jedan stvaralački čin.

Iz samoanalize nikada ne proizilaze neke naše nove osobine koje već nisu date, dakle nešto što već nije u nama.

Mi samo njih uočavamo. Uočavajući ih kasnije, one postaju deo našega znanja o sebi i deo našeg svesnog ponašanja najčešće.

Kada bi samoanaliza bila jedna stvaralačka metodologija, to bi značilo da se mi možemo svojom voljom menjati, da možemo potpuno ukloniti prirodu i njeno dejstvo iz sebe i po nekoj šemi, koju smo zamislili, pretvarati sebe u ličnost koju god hoćemo. Mi to ponekad i činimo, ali ta ličnost je lažna i mi smo toga svesni.

Druga je stvar što takva izmišljena ličnost za tekuću upotrebu, usled različitih okolnosti, može postati i realna, odnosno, što se mi igrajući jednu ličnost možemo u nju pretvoriti.

Tu je reč prema tome opet o jednom nesvesnom pretvaranju, koje samo u korenu ima svest, odnosno potrebu, odnosno nameru, ali kada igramo nešto, mi ne očekujemo da se u to pretvorimo, kao što glumac ne očekuje, koji igra Hamleta, da će postati Hamlet,

a kada se to ipak dogodi onda je to kod glumaca ludilo, a kod nas ono što ja zovem i što sam nazvao u jednom eseju, odnosno odlomku iz Dnevnika ranije, likantropskom situacijom.