Život na ledu L174 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Sreda, 24. avgust 1983. godine
Žudnja za smrću vrste (povodom
Atlantisa.)
Praskozorne
misli. Svaka nova generacija termonuklearnog oružja za jednu ljudsku generaciju
približava nas smrti vrste, tajnoj smrti svih generacija. Materijalizam se ne
može reformisati u pravcu spiritualizma.
Svaka reforma
materijalističke civilizacije, spontano i prirodno, usavršava njenu
materijalističku prirodu. Nužna je revolucija saznanja, promena dimenzija u
kojima živimo i mislimo.
Budućnost je
skrivena u prošlosti, samo nas zablude o linearnosti vremena, antropocentrizam
našeg umstvovanja u takozvanim dimenzijama, sprečava da prošlost vidimo ispred
sebe, a budućnost kao nešto što smo već prošli.
Ovo bi mogla
biti misao jednog od članova nukleusa u Atlantisu.
Postoji li žudnja za smrću vrste? Žudnja za smrću kod pojedinca nesumnjivo
postoji. Ali postoji li ona kod vrste?
Jedna vrsta
koja bi nesvesno osećala svoj promašaj i potpuni nedostatak stvarne
perspektive, premda ne bi to priznala ni svojom filosofijom, ni svojom
religijom, ni svojim aktima, svojom istorijom,
mogla bi
imati takvu jednu žudnju i možda mi u stvari prisustvujemo poslednjim
realizacijama takve jedne žudnje i takve jedne istorije, koja je u stvari
žudnja za potpunom anihilacijom samih sebe.
To bi moglo
biti iskupljenje, realizacija osećanja krivice koje svi zajedno nosimo.
Naš stvarni
praroditeljski greh je u izdaji, proneveri, u zloupotrebi dara što smo ga od
prirode, odnosno od obogotvorene prirode, dobili i mi taj praroditeljski greh
možemo iskupiti samo nekom vrstom samoubistva, odnosno otvaranjem puta jednoj
novoj inteligenciji prirode, koja bi poučena našim iskustvom, krenula suprotnim
pravcem.
No comments:
Post a Comment