Život na ledu L175 deo

 

Život na ledu L175 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 27. avgust 1983. godine.

„Vlast“. (Komentari memoara Milovana Đilasa, V nastavak.)

Na strani 34, 35, povodom suđenja nadbiskupu Stepincu, Đilas kaže:

„(...) Stepinac je pretežno optuživan za svoje držanje u ratu, a stvarni povod suđenju je bilo njegovo opozicionerstvo posle rata. Ta istina se nije mogla sakriti samim tim što je uhapšen 15 meseci pošto se rat završio i pošto su Tito i Bakarić vodili s njim razgovore.

Da, to se nije moglo sakriti – bez obzira na to kakvo je bilo Stepinčevo držanje u ratu, bez obzira na sve naše dokaze i dokumente protivu Stepinca. Zapadna štampa je, razume se, otkrila tu pukotinu, to ’insceniranje’ u suđenju. (...)“

Moj komentar. S obzirom na ovo, a i na nešto što je na 34. strani pre toga Đilas rekao, proizilazi da do tog suđenja ne bi došlo prvo –

da Stepinac nije nastavio, odnosno započeo sa antirežimskom kampanjom putem pastirskih pisama, i drugo – možda još važnije, da nije propala jedna ideja koju je Tito imao, a to je da napravi naše nacionalno katoličanstvo i da katoličku crkvu u Hrvatskoj odvoji od Vatikana.

Da je Stepinac, ako je ta ideja uopšte tretirana između Stepinca i Tita u njihovom razgovoru, kome niko nije prisustvovao, da je ta ideja uspela, naime ako je uopšte i započeta, verovatno da do tog suđenja ne bi ni došlo.

Na strani 36. priča Đilas:

„(...) Tito je rekao pomalo jetko, ali nepokolebljivo: Dragoljuba treba uhapsiti! – Ranković je primetio: Teško mu je naći krivicu. – Tito: Krivicu mu treba stvoriti, ako je nema. – Ja sam na to ćutao. To je za mene, a držim i za Rankovića, bio nov momenat, novost u metodima proganjanja.

I dotada smo mi naduvavali krivice, ali – krivica, makar po našim ideološko-revolucionarnim kriterijumima, uvek je postojala. Sada je krivicu trebalo stvoriti. (...)“

Ova priča zaslužuje očevidno jedan širi komentar koga ostavljam za kasnije, ali ovde sam primoran da postavim pitanje – da li je moguće, da li je tako? Da li je moguće da do tada nikada nisu imali slična iskustva?

Da do tada nikada nisu bili potpuno svesni u tome da traže krivicu nekome, odnosno da je naturaju, a ne da ona makar i u semenu postoji? I da je zapravo Tito prvi put ovom svojom rečenicom inaugurisao onu praksu, koja je u međuvremenu u Rusiji već odnela milion života.

U svakom slučaju, ako se shvati ozbiljno, priča baca jednu nežnu senku na Rankovića i Đilasa.