Život na ledu L189 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Petak, 23. septembar 1983.
godine.
VII nastavak komentara
Đilasovih memoara „Vlast“.
Strana 46:
„(...) Andrić
je držao neuporedivo laskavije pozdrave i zdravice nego Krleža, baš zbog toga
što se prilagodio novom stanju kao tuđinac, dok se Krleža – uz svu kritičnost –
upinjao da to stanje popravlja kao svoje. (...)“
Veoma
ispravno poređenje, ne samo kad je reč o pozdravima i zdravicama, nego kad je
reč uopšte o odnosu Andrića i Krleže prema našoj tzv. stvarnosti.
Prvi je u
njoj zaista bio tuđinac, koga je tamo odveo oportunizam i želja da bude
ostavljen na miru, a drugi je toj stvarnosti pripadao čak i onda kad je već bio
daleko i lično i duhovno od nje i kad je usled te udaljenosti potpuno zaćutao.
Na strani 48.
opisuje Đilas intervenciju Andrićevu povodom njegove slike koja je zajedno sa
ostalim slikama bila izložena na Kalemegdanu godine 1951. na izložbi
Narodno-oslobodilačkog rata. To je bila slika potpisivanja Trojnog pakta u
Berlinu.
Andrić
posećuje Đilasa i moli ga da se on sa slike ukloni. Đilas u tom smislu
telefonira načelniku Političke uprave armije generalu Krajačiću, koji odvraća
da će skinuti celu sliku.
Dakle taj
Andrić koji je toliko polagao na istoriju i sa toliko brižljivosti nastojao da
je evocira, a s druge strane toliko vremena potrošio u arhivama da uđe u trag i
onim izgubljenim činjenicama te istorije, ovde evo vidimo ga u inicijativi da
tu istoriju falsifikuje kad je on u pitanju.
Komunistima,
međutim, nije bilo naročito teško da to učine, jer su oni i kasnije to
primenjivali i primenili upravo i sa Đilasom, u onoj poznatoj slici u Drvarskoj
pećini, gde je sa sastanka Politbiroa na orvelovski način isečen i Đilas i
Žujović i Aleksandar Ranković.
Ono čime su
se do sada naši istoričari bavili, a mnogi se još uvek bave, dok postoji
uverenje da je to zapravo jedini mogući legitiman način bavljenja istorijom, to
je zapravo tek topografija istorije i njena hronologija, a ne istorija kao
jedan protekli život.
Pitam se
kakve bi bile istorijske knjige Andrićeve, da su se i junaci, odnosno uzori
junaka tih knjiga trudili da iz arhiva, iz dokumentarne istorije iseku svoje
slike i svoja dela.
Na strani 53
Zogović po Đilasu naziva naše nadrealiste „jaslarima“ zbog njihovog brzog
konformističkog i koristoljubivog držanja prema novoj vlasti. Đilas drži da je
to „suviše uprošćeno, jetko i čistunsko gledanje“. Zatim kaže:
„(...)
Nadrealisti su prihvatili novi, komunistički poredak svesrdno,“ hoće valjda da
kaže i iskreno, „kao negaciju primitivne i brutalne, balkanske čorbadžijske i
skorojevićke buržoazije. (...)“
Ako je ta
buržoazija bila uistini toliko primitivna, onda je morala biti primitivna i
naša nadrealistička kultura. Ako je ta buržoazija bila toliko brutalna, šta
reći za brutalnost onih kojima su nadrealisti tako brzo i tako spremno prišli.
Ako je ta
buržoazija bila balkanska i čorbadžiska, onda je postupak nadrealista i brzina
kojom su se prilagodili novim prilikama
čorbadžiska brzina, brzina s kojom se čorbadžija prilagođuje novom
tržištu i novim tržišnim okolnostima.
Ako je ona
bila toliko skorojevićska, onda su nadrealisti bili najveći skorojevići u njoj,
jer samo skorojevići potežu odmah za svakom novinom koja se na horizontu ukaže.
No comments:
Post a Comment