Život na ledu L189 deo

 

Život na ledu L189 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 23. septembar 1983. godine.

VII nastavak komentara Đilasovih memoara „Vlast“.

Strana 46:

„(...) Andrić je držao neuporedivo laskavije pozdrave i zdravice nego Krleža, baš zbog toga što se prilagodio novom stanju kao tuđinac, dok se Krleža – uz svu kritičnost – upinjao da to stanje popravlja kao svoje. (...)“

Veoma ispravno poređenje, ne samo kad je reč o pozdravima i zdravicama, nego kad je reč uopšte o odnosu Andrića i Krleže prema našoj tzv. stvarnosti.

Prvi je u njoj zaista bio tuđinac, koga je tamo odveo oportunizam i želja da bude ostavljen na miru, a drugi je toj stvarnosti pripadao čak i onda kad je već bio daleko i lično i duhovno od nje i kad je usled te udaljenosti potpuno zaćutao.

Na strani 48. opisuje Đilas intervenciju Andrićevu povodom njegove slike koja je zajedno sa ostalim slikama bila izložena na Kalemegdanu godine 1951. na izložbi Narodno-oslobodilačkog rata. To je bila slika potpisivanja Trojnog pakta u Berlinu.

Andrić posećuje Đilasa i moli ga da se on sa slike ukloni. Đilas u tom smislu telefonira načelniku Političke uprave armije generalu Krajačiću, koji odvraća da će skinuti celu sliku.

Dakle taj Andrić koji je toliko polagao na istoriju i sa toliko brižljivosti nastojao da je evocira, a s druge strane toliko vremena potrošio u arhivama da uđe u trag i onim izgubljenim činjenicama te istorije, ovde evo vidimo ga u inicijativi da tu istoriju falsifikuje kad je on u pitanju.

Komunistima, međutim, nije bilo naročito teško da to učine, jer su oni i kasnije to primenjivali i primenili upravo i sa Đilasom, u onoj poznatoj slici u Drvarskoj pećini, gde je sa sastanka Politbiroa na orvelovski način isečen i Đilas i Žujović i Aleksandar Ranković.

Ono čime su se do sada naši istoričari bavili, a mnogi se još uvek bave, dok postoji uverenje da je to zapravo jedini mogući legitiman način bavljenja istorijom, to je zapravo tek topografija istorije i njena hronologija, a ne istorija kao jedan protekli život.

Pitam se kakve bi bile istorijske knjige Andrićeve, da su se i junaci, odnosno uzori junaka tih knjiga trudili da iz arhiva, iz dokumentarne istorije iseku svoje slike i svoja dela.

Na strani 53 Zogović po Đilasu naziva naše nadrealiste „jaslarima“ zbog njihovog brzog konformističkog i koristoljubivog držanja prema novoj vlasti. Đilas drži da je to „suviše uprošćeno, jetko i čistunsko gledanje“. Zatim kaže:

„(...) Nadrealisti su prihvatili novi, komunistički poredak svesrdno,“ hoće valjda da kaže i iskreno, „kao negaciju primitivne i brutalne, balkanske čorbadžijske i skorojevićke buržoazije. (...)“

Ako je ta buržoazija bila uistini toliko primitivna, onda je morala biti primitivna i naša nadrealistička kultura. Ako je ta buržoazija bila toliko brutalna, šta reći za brutalnost onih kojima su nadrealisti tako brzo i tako spremno prišli.

Ako je ta buržoazija bila balkanska i čorbadžiska, onda je postupak nadrealista i brzina kojom su se prilagodili novim prilikama  čorbadžiska brzina, brzina s kojom se čorbadžija prilagođuje novom tržištu i novim tržišnim okolnostima.

Ako je ona bila toliko skorojevićska, onda su nadrealisti bili najveći skorojevići u njoj, jer samo skorojevići potežu odmah za svakom novinom koja se na horizontu ukaže.