Život na ledu L 213 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Četvrtak, 13.
oktobar 1983. godine.
Umetnost
i stvarnost, građa za esej, nastavak
Čitam
„Književnost“ dvobroj 8/9 za 1983. godinu i anketu „Umetnost i stvarnost“. Sve
više imam osećaj da je moj instinkt koji mi nije dao da u toj anketi
očestvujem, bio dobar. Većina učesnika kao da daju priloge koji su bili namenjeni
drugim povodima, koji samo periferno dodiruju stvarnu temu ove ankete.
Najpre
je tu prilog Svete Lukića pod naslovom „Publika kao funkcija umetničke istine“.
Jednim dosta nespretnim naslovom koji publiku kao da uvodi u građenje
umetničkog dela kroz njegovo percipiranje, što opet pretpostavlja da se jedno
umetničko delo razbija na niz svojih interpretacija prema tome da od jednog
umetničkog dela samim procesom čitanja nastaje niz.
Kao
da je reč o jednom modelu koji se sa različitim promenama na njemu reprodukuje
u bezbroj primeraka onoliko zapravo njih koliko ima čitalaca tog umetničkog
dela. Međutim, kasnije se vidi da ovu temu iz naslova Sveta Lukić uopšte ne
razvija i da se bavi nekim svojim uobičajenim šemama.
Za
mene je interesantno što on u okviru tih svojih hronologija o osmoj deceniji
govori kao o deceniji razvoja novih teorija, estetičkih u okviru
filosofsko-antropološke koncepcije umetnosti. On kaže:
„(...)
U osmoj deceniji i dalje u okviru filozofsko-antropološke koncepcije umetnosti
preovladavaju termini – druga stvarnost, itd. (Umetnost se shvata kao nova
druga stvarnost, ali referentna prema prvoj istorijskoj stvarnosti.) (...)“
Kažem
da je za mene interesantno to što sam ja do sličnog, odnosno u terminologiji
istog shvatanja umetnosti, došao apsolutno nezavisno od bilo kakvih teoretskih
knjiga, jer ih programski ne čitam, odnosno ne čitam programski knjige koje se
bave estetikom, teorijom umetnosti, a naročito književnosti.
Dakle
moj spontani pronalazak tog termina za umetničko, a posebno književno
stvaranje, verovatno je deo mog misaonog razvoja u pravcu iracionalizma, naime
u pravcu odbacivanja rezultata i zaključaka starih racionalističkih i
pozitivističkih škola.
U tom
procesu koji je bio filosofski, ali najmanje estetički u umetnosti, odnosno
shvatanje moje umetnosti, doživelo je transformaciju i ja sam je u okviru jedne
filosofsko-antropološke koncepcije, koju nisam kao takvu osećao, stavio
kompletno u jednu drugu paralelnu stvarnost kako sam je ja nazvao.
Verovatno
bi mi naknadno čitanje takvih knjiga sa takvom filosofsko-antropološkom
koncepcijom umetnosti, koja je smatraju jednom drugom stvarnošću, pomoglo da i
svoju vlastitu teoriju umetnosti, ako ona uopšte postoji, ako ona nije samo
tehnička pratnja mom samom pisanju, pomoglo da je razvijem i bolje shvatim.
Samo
čemu? A možda postoji i jedan dublji psihološki razlog ovoj koncepciji kod
mene. Možda je to zapravo pokušaj kasnije preobučen u filosofsku terminologiju
i snabdeven nekim opštijim racionalnim razlozima, možda je to pokušaj da se
umetnost trajno izvuče iz jedne sfere u kojoj doživljava neprestane
neprijatnosti.
Da se
izvuče iz sfere nekih socioloških zakona koji pokušavaju da joj budu nametnuti,
da joj se pruži ponovo izgubljena totalna sloboda time što će se ona učiniti
tek paralelnom, a ne zavisnom od stvarnosti koju opisuje.
Jer
ako nešto nema nužne i racionalne korespondencije sa nečim drugim, onda od toga
drugog ona ne može zavisiti, ne može mu ni štetu nanositi, pa prema tome ne
može ni te neprijatnosti od drugog očekivati.
Možda
je to zaista pokušaj da se pobegne od te stvarnosti, ne da se pobegne u svojoj
umetnosti, ali da se pobegne u sferu odnosa te umetnosti sa stvarnošću, odnosno
sa interpretatorima te stvarnosti koji od umetnosti očekuju neku pomoć.
Još
jedan citat iz Lukićevog priloga zaslužuje pažnju. On kaže:
„(...)
Predlažem da se detaljnije ispita već nagoveštavana ideja o novoj, drugoj
stvarnosti, dakle o umetnosti kao novom biću. Čini mi se da je ta ideja
sintetična. Nova druga stvarnost istovremeno se odnosi na prvu i poslednju
stvarnost. Stvarnost i logiku jave.“
Ovo
ne razumem. Ovu misao ne razumem potpuno. Ne znam šta Lukić podrazumeva pod
logikom jave. I zbog čega bi ta logika jave bila poslednja stvarnost. On
nastavlja:
„Utoliko
umetnost nije izvan saznanja, tj. izvan gnosološkog aspekta i ekvivalenta
tradicionalno racionalističko tj. doslovno tumačenje umetnosti podrazumeva da u
njoj treba tražiti smisao šta više racionalni smisao drugim rečima umetničku
istinu.
Međutim
svako racionalno saznanje u jednom trenutku prestaje. Da bi se uhvatio
totalitet umetničkog dela mora se ići dalje uskačući u sferu iracionalnog
dovršenja tog novog bića. Ono se obavlja u dosluhu dela s nama, sa publikom.
Delo
se dovršava s publikom koja je njegov konzistent. Ima funkciju dogradnje
njegovog smisla u krajnjoj liniji mada taj smisao nije dat na način
racionalno-naučne istine već u viziji ili simboličnoj predstavi. (...)“
Ovde
publika ima funkciju učešća u izgradnji smisla jednog umetničkog dela i tako
naslov ovog Lukićevog priloga na kraju postaje jasan. Ali ono što meni nije
jasno jeste zašto, taj iracionalni momenat stavlja samo u sferu odnosa sa
publikom, odnosno u sferu te eventualne dogradnje umetničkog dela ili ja bih
pre rekao njegove reprodukcije kod svakog čitaoca ponaosob?
Zašto
taj iracionalni momenat ne vratiti onoj pravoj zoni u kojoj on pokazuje svoje
dejstvo, a to je u izgradnji same te nove stvarnosti, odnosno tog novog bića?