Život na ledu L 213 deo

 

Život na ledu L 213 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 13. oktobar 1983. godine.

Umetnost i stvarnost, građa za esej, nastavak

Čitam „Književnost“ dvobroj 8/9 za 1983. godinu i anketu „Umetnost i stvarnost“. Sve više imam osećaj da je moj instinkt koji mi nije dao da u toj anketi očestvujem, bio dobar. Većina učesnika kao da daju priloge koji su bili namenjeni drugim povodima, koji samo periferno dodiruju stvarnu temu ove ankete.

Najpre je tu prilog Svete Lukića pod naslovom „Publika kao funkcija umetničke istine“. Jednim dosta nespretnim naslovom koji publiku kao da uvodi u građenje umetničkog dela kroz njegovo percipiranje, što opet pretpostavlja da se jedno umetničko delo razbija na niz svojih interpretacija prema tome da od jednog umetničkog dela samim procesom čitanja nastaje niz.

Kao da je reč o jednom modelu koji se sa različitim promenama na njemu reprodukuje u bezbroj primeraka onoliko zapravo njih koliko ima čitalaca tog umetničkog dela. Međutim, kasnije se vidi da ovu temu iz naslova Sveta Lukić uopšte ne razvija i da se bavi nekim svojim uobičajenim šemama.

Za mene je interesantno što on u okviru tih svojih hronologija o osmoj deceniji govori kao o deceniji razvoja novih teorija, estetičkih u okviru filosofsko-antropološke koncepcije umetnosti. On kaže:

„(...) U osmoj deceniji i dalje u okviru filozofsko-antropološke koncepcije umetnosti preovladavaju termini – druga stvarnost, itd. (Umetnost se shvata kao nova druga stvarnost, ali referentna prema prvoj istorijskoj stvarnosti.) (...)“

Kažem da je za mene interesantno to što sam ja do sličnog, odnosno u terminologiji istog shvatanja umetnosti, došao apsolutno nezavisno od bilo kakvih teoretskih knjiga, jer ih programski ne čitam, odnosno ne čitam programski knjige koje se bave estetikom, teorijom umetnosti, a naročito književnosti.

Dakle moj spontani pronalazak tog termina za umetničko, a posebno književno stvaranje, verovatno je deo mog misaonog razvoja u pravcu iracionalizma, naime u pravcu odbacivanja rezultata i zaključaka starih racionalističkih i pozitivističkih škola.

U tom procesu koji je bio filosofski, ali najmanje estetički u umetnosti, odnosno shvatanje moje umetnosti, doživelo je transformaciju i ja sam je u okviru jedne filosofsko-antropološke koncepcije, koju nisam kao takvu osećao, stavio kompletno u jednu drugu paralelnu stvarnost kako sam je ja nazvao.

Verovatno bi mi naknadno čitanje takvih knjiga sa takvom filosofsko-antropološkom koncepcijom umetnosti, koja je smatraju jednom drugom stvarnošću, pomoglo da i svoju vlastitu teoriju umetnosti, ako ona uopšte postoji, ako ona nije samo tehnička pratnja mom samom pisanju, pomoglo da je razvijem i bolje shvatim.

Samo čemu? A možda postoji i jedan dublji psihološki razlog ovoj koncepciji kod mene. Možda je to zapravo pokušaj kasnije preobučen u filosofsku terminologiju i snabdeven nekim opštijim racionalnim razlozima, možda je to pokušaj da se umetnost trajno izvuče iz jedne sfere u kojoj doživljava neprestane neprijatnosti.

Da se izvuče iz sfere nekih socioloških zakona koji pokušavaju da joj budu nametnuti, da joj se pruži ponovo izgubljena totalna sloboda time što će se ona učiniti tek paralelnom, a ne zavisnom od stvarnosti koju opisuje.

Jer ako nešto nema nužne i racionalne korespondencije sa nečim drugim, onda od toga drugog ona ne može zavisiti, ne može mu ni štetu nanositi, pa prema tome ne može ni te neprijatnosti od drugog očekivati.

Možda je to zaista pokušaj da se pobegne od te stvarnosti, ne da se pobegne u svojoj umetnosti, ali da se pobegne u sferu odnosa te umetnosti sa stvarnošću, odnosno sa interpretatorima te stvarnosti koji od umetnosti očekuju neku pomoć.

Još jedan citat iz Lukićevog priloga zaslužuje pažnju. On kaže:

„(...) Predlažem da se detaljnije ispita već nagoveštavana ideja o novoj, drugoj stvarnosti, dakle o umetnosti kao novom biću. Čini mi se da je ta ideja sintetična. Nova druga stvarnost istovremeno se odnosi na prvu i poslednju stvarnost. Stvarnost i logiku jave.“

Ovo ne razumem. Ovu misao ne razumem potpuno. Ne znam šta Lukić podrazumeva pod logikom jave. I zbog čega bi ta logika jave bila poslednja stvarnost. On nastavlja:

„Utoliko umetnost nije izvan saznanja, tj. izvan gnosološkog aspekta i ekvivalenta tradicionalno racionalističko tj. doslovno tumačenje umetnosti podrazumeva da u njoj treba tražiti smisao šta više racionalni smisao drugim rečima umetničku istinu.

Međutim svako racionalno saznanje u jednom trenutku prestaje. Da bi se uhvatio totalitet umetničkog dela mora se ići dalje uskačući u sferu iracionalnog dovršenja tog novog bića. Ono se obavlja u dosluhu dela s nama, sa publikom.

Delo se dovršava s publikom koja je njegov konzistent. Ima funkciju dogradnje njegovog smisla u krajnjoj liniji mada taj smisao nije dat na način racionalno-naučne istine već u viziji ili simboličnoj predstavi. (...)“

Ovde publika ima funkciju učešća u izgradnji smisla jednog umetničkog dela i tako naslov ovog Lukićevog priloga na kraju postaje jasan. Ali ono što meni nije jasno jeste zašto, taj iracionalni momenat stavlja samo u sferu odnosa sa publikom, odnosno u sferu te eventualne dogradnje umetničkog dela ili ja bih pre rekao njegove reprodukcije kod svakog čitaoca ponaosob?

Zašto taj iracionalni momenat ne vratiti onoj pravoj zoni u kojoj on pokazuje svoje dejstvo, a to je u izgradnji same te nove stvarnosti, odnosno tog novog bića?

 

Život na ledu L 212 deo

 

Život na ledu L 212 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 12. oktobar 1983. godine.

XI nastavak komentara Milovana Đilasa „Vlast“ i dalje

Strana 180.

„(...) Krleža je u razgovoru sa mnom, a svakako još više sa Titom, upozoravao na to da ’reakcija’, odnosno predrevolucionarne strukture još žive, veruju i govorkaju da će sukob sa Sovjetskim Savezom dovesti do rasula i sloma režima i da će ’i ovo otići’ kao što su i svi raniji sistemi otišli. (...)“

Krleža je dakle bio pronicljiviji od Đilasa i on je shvatio da je podrška jednog dobrog dela naroda jugoslovenskim komunistima u otporu Sovjetskom Savezu bila uslovna, naime da je podrazumevala i njihov odlazak sa jugoslovenske političke scene, bar u smislu vodeće sile.

Strana 183. Govoreći o sudbini jednog avijatičara koji se bio opredelio za IB Đilas kaže:

„(...) U toj biografiji je bila jedna slaba tačka. Avijatičar je bio bivši podoficir kraljevske vojske, a mi smo bili predusretljivi prema takvim prošlostima, utoliko više što se još nije bilo ispoljilo da se baš među partizanima, bivšim kraljevskim oficirima, nalazilo relativno najviše sovjetskih pristalica. (...)“

Ovo bi trebalo statistički dokazati. Jer zašto bi se načelno pripadnici kraljevske vojske opredeljivali za Ruse kad se zna da ta vojska nije prema Rusima bila ni najmanje raspoložena, naročito njen oficirski kor. Ako ne zbog toga što je moral toga bio slab.

Đilas hoće da kaže da je ta kraljevska vojska, da su ti oficiri kraljevske vojske, bili zapravo moralne ništarije i ranije i posle i da su zato pali pod uticaj Sovjeta.

Time se istovremeno govori o niskim moralnim vrednostima građanske klase iz koje su ti oficiri mahom potekli. A takav u ovim redovima skrivenu zaključak dokazuje još uvek žive tragove boljševičkog vaspitanja i načina mišljenja kod Đilasa.

Na 184. strani jedna beleška koja za mene ima privatan karakter, jer se odnosi na mog prijatelja Predraga Delibašića. Ovde dodajem sećanje na molbu mojih roditelja za moje pomilovanje i na Đilasov sasvim drukčiji odgovor na tu molbu.

Strana 187.

„(...) Ne mogu odmeriti,“ kaže Đilas, „u kojoj meri sam uplivisao na književnika Mihajla Lalića da se suzdrži od izjašnjavanja o sukobu sa Sovjetskim Savezom i o hapšenjima ’informbirovaca’, ali sam s njim imao o tome – na njegovo traženje – poduži otvoren razgovor. (...)“

Ovo je vrlo interesantan podatak i ukazuje na moguću ispravnost moje sumnje da je Mihajlo Lalić bio latentan informbirovac, za šta je pomalo i dokaz njegova intimnost sa Zogovićem, njegove simpatije prema Rusima i njegova ortodoksna komunistička zagriženost.

A ono što ga sprečava da uđe u politički radikalizam verovatno je njegov književni dar.

 

Život na ledu L 211 deo

 

Život na ledu L 211 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 12. oktobar 1983. godine.

XI nastavak komentara Milovana Đilasa „Vlast“.

Strana 172. Objašnjavajući i opisujući slučaj pogibije načelnika generalštaba Jugoslovenske armije Arse Jovanovića, kao razloge za pristajanje Jovanovićevo uz Sovjetski Savez između ostaloga navodi Đilas i sledeće mogućnosti.

„(...) Arsu su, „kaže, „za vreme školovanja u Moskvi, sovjetski organi podmetnuli devetnaestogodišnju devojku, kćer generala – stvarnog ili izmišljenog, (...). Obzirom da je Arso imao dobar brak, i obzirom da je kod nas u partiji još preovladavalo moralno čistunstvo, to je kod Arsa moglo da produbi demoralizaciju i otpadništvo. (...)“

Drugi razlog vidi, i naziva ga dubljim, Đilas u divljenju Jovanovićevom prema Crvenoj armiji. Ovaj prvi razlog smatram apsurdnim, jer on bi zapravo trebalo da odvoji Jovanovića od Sovjetskog Saveza, a nikako da ga sa njim poveže.

Pominjem ovaj momenat samo kao ilustraciju izvesne nespretnosti i nesigurnosti Đilasove u rukovanju psihološkim motivacijama, ali preneto na literaturu s kojom se Đilas intenzivno bavio, to može stvoriti samo neubedljive i nemotivisane junake.

Na istoj 172. strani u opisivanju tretmana Žujovićevog u zatvoru, kaže da je on bio vrlo strog.

„(...) Nije dobijao ni štampu – to je bilo tako striktno sprovedeno da su mu stražari skidali i nalepnice sa šibica – da Žujović ne bi iz natpisa zaključio kakav je poredak, kakva je vlast napolju. (...)“

Ovo mi se čini direktno glupim. Jer da je taj poredak promenjen Žujović bi bio pušten, bio bi to dakle njegov poredak, i ovaj bi ga svakako pustio iz zatvora i uveo u vrhove vođstva, novoga vođstva, a da je poredak ostao isti mogao je zaključiti iz toga što je u zatvoru.

Nije bilo potrebno da izvlači zaključke iz nekakvih nalepnica na šibicama.

Na strani 174. jedan porodični podatak. Govoreći o sudbini Žujovićevoj koji se pokajao i posle razgovora sa Rankovićem i Đilasom u Glavnjači pristao da to obnaroduje, Đilas kaže:

„(...) A na kraju mu je Ranković saopštio da će koliko sutra biti oslobođen i prebačen u bivšu Stojadinovićevu vilu na Senjaku, koja je mahom služila stranim gostima i stalno bila zastražena, dok se ne reši pitanje njegovog statusa i dok ne napiše spomenutu izjavu. (...)“

Tvrd stav Aleksandra Rankovića prema Blagoju Neškoviću i Sretenu Žujoviću naspram, do izvesne mere pomirljivog stava i razumevanja prema slučaju Zogovića i Mitrovića, ljudima iz druge republike koja je u ovih nekoliko strana oko 176. u svom opisu događaja, implicira Đilas kao da ukazuju na Rankovića kao na čoveka koji je hteo u Srbiji za sebe da rasčisti okolinu i obezbedi totalni primat.

 

Život na ledu L 210 deo

 

Život na ledu L 210 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Ponedeljak, 10. oktobar 1983. godine.

„Obešenjak“ („Borba“ 13. septembar 1983.)

Od „Pres-kliping“- a dobijam isečak „Borbe“ od 13. septembra 1983. godine pod naslovom „Kad zgasnu vatre Bagdale“ između ostaloga ovde se nalazi jedan odlomak koji se odnosi na aferu oko mog „Obešenjaka“. Jedan podatak koji je za mene potpuno nov. Odlomak glasi:

„(...) Pozorište se jednom svojom predstavom našlo u žiži. Reč je o Pekićevoj drami „Obešenjak“ koji je postavio mladi reditelj Nebojša Bradić. Nekoliko dana pred premijeru neko se od kruševačkih ’uglednika’ setio da je autor ’sumnjiv’, jer živi u inostranstvu.

Drugi su primetili da tekst ima problematičnih aluzija i premijera je odložena. To je bila dobra reklama za „Obešenjaka“, pa su obe predstave koje su bile na repertoaru do letnjega raspusta rasprodate. Toliko interesovanje se u Kruševcu ne pamti. Još jednom je „Obešenjak“ bio tema prvog reda.

Kad je odlučeno o tome koja će predstava reprezentovati Kruševačko pozorište na Susretima „Joakim Vujić“ umetničko veće i više glumaca izjasnili su se za „Obešenjaka“, ali tadašnji vršilac dužnosti upravnika Ljiljana Đoković-Simonović jednostavno je odlučila da se za Susret odredi predstava „Pokondirena tikva“ koja se uzgred da napomenemo nije proslavila. (...)“

Nov podatak za mene je da je u ovu igru bila ubačena i ideja o mom boravku u inostranstvu kao optužba, odnosno kao osnova za sumnjičenje.

 

 

Život na ledu L 209 deo

 

Život na ledu L 209 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 9. oktobar 1983. godine.

Pisac „Lolite“ i pisac „Karamazovih“

(Povodom jednog ogleda Nabokova o Dostojevskom i „Književnosti“ 8/9 za 1983.)

Nabokov i Dostojevski. Čitam u „Književnosti“ 8/9 za 1983. godinu Nabokovljeve mrzovoljne misli o Dostojevskom.

Vratiću se na njih, ali dok čitam najpre sa zgražanjem, zatim otporom, pa besom, sve dok preko otrežnjenja ne dolazim do smeha, ne prezirnog, i taj stadijum je već prošao, već onog s kojim potpomažemo klovna u cirkusu, ne mogu dakle da se ne otresem jedne reči - Lolita.

Na pomen Dostojevskog kako kad, padaju mi na pamet Zli dusi, Karamazovi, Idiot, Zapisi iz mrtvog doma, Zločin i kazna, a ime Nabokov uvek samo Lolita.

Neka ovo posluži kao predujam jednom budućem komentaru ovih Nabokovljevih predavanja kao i jednom dodatku ovim mislima što ga je napravio Antoni Bardžes u „Obzerveru“.

 

 

Život na ledu L 208 deo

 

Život na ledu L 208 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 7. oktobar 1983. godine.

X nastavak komentara memoara Đilasovih u knjizi „Vlast“ (nastavak II)

Čak ni sada posle toliko vlastitog iskustva i navodne duboke duhovne promene, neće Đilas da prizna ništa što bi na izvestan način smanjilo, odnosno dezavuisalo njegove romantične predstave o vlastitoj revolucionarnoj prošlosti, 

pa kada je i ona već dovedena u sumnju  nakupljenim iskustvima sa vlasti, taj jugoslovenski narod ili bar jedan njegov deo o kome ne govori Đilas kako bi trebalo govoriti, nije pristao uz jugoslovenske komuniste, on je bio i protiv ruskih komunista.

Đilas o istorijskim tekovinama govori ne kao o tekovinama partije, nego kao o tekovinama čitavog naroda čija je većina bila protivu komunista i učestvovala protivu komunista u građanskom ratu. 

Kad bi Đilasova fraza bila istorijski opravdana i ispravna, kad bi se zasnivala na faktima onda te istorijske tekovine, proistekle iz borbe partije za vlast, pripadala bi zaista narodu i narod ne bi imao razloga za svoj antikomunizam, koji danas dolazi sve više do izražaja uprkos moralnom preobratu, uprkos 40 godina moralne kasapnice koja je u Jugoslaviji izvedena.

Jugoslovenski građanin nije imao dilema – to je tačno, ali zato što je u ovom sporu gledao mogućnost za jedno slobodnije društvo u kome komunisti ne bi imali vlast. Nije u tom oduševljenju s kojim je prihvaćen sukob sa Sovjetskim Savezom bilo ničega nagonskog, nego jasne svesti da je to šansa da se narod oslobodi komunista.

 

Život na ledu L 207 deo

 

Život na ledu L 207 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 7. oktobar 1983. godine.

X nastavak komentara memoara Đilasovih u knjizi „Vlast“ (nastavak)

Još jedna protivurečnost – na strani 118. piše:

„(...) Koliko je meni poznato i koliko mogu da saznam iz jugoslovenskih objavljenih materijala, ekonomski odnosi između Jugoslavije i Albanije samo spolja liče na odnose između Sovjetskog Saveza i istočno-evropskih zemalja. I u jednom i u drugom slučaju, na primer, uspostavljaju se mešovita društva. Ali Jugoslavija je – kad se sve uzme – više davala nego što je dobijala iz Albanije. (...)“

Na strani 120. međutim piše:

„(...) Ja sam tada – ne sećam se kojim povodom – susreo Naku Spira. On je otvoreno, navodeći cifre, ali bez mržnje i ogorčenja, isticao da ekonomski odnosi, kakvi su dotad projektovani, nisu za Albaniju ni dobri ni pravedni. (...)“

Iz ovog drugog citata proizilazi da su Albanci s pravom se žalili na sadržinu ekonomskih odnosa sa Jugoslavijom. Po ovome izlazi ona ista sadržina koja je nas oneraspoložavala kad su u pitanju bila jugoslovensko-sovjetska mešovita društva.

Na strani 144. u rečenici:

„(...) Dani su proticali u napetom isčekivanju – u očekivanju sovjetskog odgovora na Titovo pismo, u polemikama sa ’imperijalistima’ oko Trsta i mira, u žestokim napadima zapadne štampe na nas zbog tobožnjeg gomilanja naših trupa prema Italiji i našeg ’mešanja’ u građanski rat u Grčkoj. (...)“

Da li prema tome Đilas još uvek misli i tvrdi da našeg mešanja u građanski rat u Grčkoj nije bilo?

Na strani 147. opisujući Titovu ogorčenost na prosovjetsko držanje Žujovića, na Plenum koji je održan povodom pisama Boljševičke partije i Staljina, Đilas kaže:

„(...) To je poticalo iz Titove lične crte da objektivne procese doživljava kao lične udese – i obratno – da lične situacije i raspoloženja objektivizira, tretira kao probleme partije i države. (...)“

Nalazim da je ovaj komentar vrlo ispravan i da pogađa suštinu svih tirana i svih diktatora, ne samo Tita. Svi oni smatraju istoriju samo proširenjem svoje personalne istorije, a ovu svoju personalnu istoriju samo delom i to često bitnim opšte istorije.

Strana 148. U nastavku Plenuma kaže Đilas:

„(...) Tito je uzviknuo, ustajući: Naša revolucija ne jede svoju djecu! Djeca naše revolucije su poštena ... – To klicanje je delovalo uzbudljivo i uverljivo, iako je, mada Tito toga nije bio svestan, baš tada, tim odvajanjem od Ruske revolucije i sovjetskog vođstva, koji su se pokazali nenasiti u gutanju svoje dece, i jugoslovenska revolucija navestila gutanje svoje dece. (...)“

Uopšte uzevši način na koji su se njegovi bivši drugovi ponašali prema njemu, čim je izdvojio svoje mišljenje, makar oni u ovom trenutku i bili u pravu, a Žujović na pogrešnoj strani, veoma liči na ponašanje i tretman koji je Đilas doživeo na svom onom, tragičnom za njega, Plenumu 1953. godine.

Isto nerazumevanje, isto odbacivanje svake izdvojenosti, svakog slobodnog mišljenja, ista mržnja, isti cinizam, ista brutalnost u prekidu odnosa. A lično Đilas je sa istim žarom, istom nemilosrdnošću dobacivao Žujoviću, kao što su dobacivali na Plenumu 1953. – njemu.

Strana 164. i 165. karakteristična je za ambivalenciju koja još uvek vlada u Đilasovom duhu. Ona se uglavnom odnosi na reakcije naroda na raskid sa Sovjetskim Savezom.

„(...) Bio je to, „ kaže Đilas, „napad na osnove, na istorijske tekovine kojima su već zaživeli nova jugoslovenska država i narodi Jugoslavije. Radilo se o državnoj nezavisnosti i svom samostalnom unutrašnjem razvitku. (...)

Nekomunist, odnosno običan jugoslovenski građanin, nije imao dilema i čitav spor je za njega bio takoreći prirodan, a pogotovu prihvatljiv, makar grozio i sovjetskom intervencijom. Pritisci i vojne intervencije velikih protiv malih ’neizbežno’, stoletno su stanje – pogotovu na Balkanu. (...)“

Ovi redovi nesumnjivo zaslužuju jednu svestraniju analizu, ali se ona može sumirati u sledeću konstataciju. Ni sada 1983. godine, kada knjiga izlazi, dakle u godinama kada je ona pisana, Đilas neće da, u podršci koji su jugoslovenski narodi dali komunistima, vidi zapravo antikomunizam, nego vidi nekakav balkanski patriotizam i borbu za nezavisnost Jugoslavije.

 

Život na ledu L 206 deo

 

Život na ledu L 206 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 7. oktobar 1983. godine.

X nastavak komentara memoara Đilasovih u knjizi „Vlast“.

Strana 112. Na zasedanju Komunističkih partija istočnih zemalja, Francuske i Italije, u Poljskoj, Kardelj je, dok je Gomulka izlagao ideju poljskog puta u socijalizam, glasno primetio: „Poljski put u socijalizam, a oslobodila ih Crvena armija!“

To implicira da je Jugoslaviju oslobodila Narodno-oslobodilačka vojska, a ne Crvena armija. Tvrditi tako nešto značilo bi u stvari kazati da bi Narodno-oslobodilačka vojska oslobodila Jugoslaviju i bez sovjetske pomoći, odnosno bez Crvene armije.

Ne treba nikako zaboraviti da je u trenutku tog tzv. oslobođenja, Crvena armija bila na granicama Jugoslavije i to nije bila samo psihološka već i bitna strategijska okolnost s obzirom na promenu i dislokaciju nemačkih trupa na Balkanu i pokušaj da se spreči otcepljivanje trupa u Grčkoj,

da je sve to bilo onaj osnovni uslov koji je omogućio partizanima da učestvuju u oslobođenju Jugoslavije onako bitno kako su učestvovali. Crvena armija nije oslobodila Jugoslaviju, ali bez nje to oslobođenje ne bi moglo ovako da izgleda,

Na strani 116. i 117. zapažam jednu protivurečnost. Na strani 116. Đilas kaže:

„(...) Ali taj plan,“ misli se na prvi Petogodišnji plan, „ (...) bio je ne samo prenapregnut, nego i nerealan u svim svojim postavkama. Bio je sračunat i na obimnu pomoć Sovjetskog Saveta, mada nam tu pomoć niko nije bio obećao. (...)“

Zatim na 117. i 118 kaže se nešto sasvim suprotno:

„(...) Naše insistiranje na ostvarivanju tog plana, odnosno na brzoj industrijalizaciji i modernizaciji, sovjetski predstavnici su pothranjivali varljvim obećanjima. (...)“

Protivrečnost možda nestaje ako se shvati, da obećanja ruska nisu prethodila donošenju plana, nego su sledila njegovom donošenju. Dakle, Rusi ništa nisu obećali pre nego što Jugosloveni već nisu doneli svoj obiman i nerealan plan industrijalizacije i modernizacije.

Protivrečnost, međutim, ostaje, ako je Petogodišnji plan donet posle razgovora između Tita i Staljina u junu 1946. godine o kome govori na 118. strani Đilas i naglašava da se iz tih razgovora moglo zaključiti da će sovjetska pomoć biti obilata i svestrana.

Citat na strani 119. predstavlja u stvari nacionalnu izdaju. Izdaju interesa u prvom redu srpskog naroda. On glasi:

„(...) Takav ekonomski, za Jugoslaviju skup i nepravičan odnos,“ misli se na odnos između Jugoslavije i Albanije i pomoć koju su Jugosloveni Albancima ukazivali nakon rata, „bio je moguć jedino zbog toga što su i jugoslovenski i albanski vrhovi stajali, već od rata, na gledištu da obe zemlje treba da se ujedine.

Albanija bi postala sedma jugoslovenska republika, pa bi se njoj priključila i oblast Kosova i Metohije, naseljena većinom Albancima. (...)“

Srbija bi, dakle, trebala da plati to prisajedinjenje, i to novo cepanje Srbije, među mnogima koja su obavljena posle rata, bilo je potpuno u skladu sa stavom Kominterne o razbijanju srpskog centralističkog položaja na Balkanu.

 

Život na ledu L 205 deo

 

Život na ledu L 205 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 5. oktobar 1983. godine.

Stvaralačko čitanje. (Za esej „Umetnost i stvarnost“.)

Već mesecima osim dnevnika ništa ne pišem. Misao postaje suva, jednolična, bajata. Okreće se uvek oko istih tema. Lišena je istraživačkog dara, inspiracije, rafinmana, istančanosti. Dokazuje, ne ispituje. Očigledno ja, bar kod mene, da ona zahteva izvesno posredovanje.

Stvarnost je ne provocira u punoj meri. U puni pogon stavlja je tek misao o stvarnosti, vlastita ili tuđa. Kadgod primoran pisanjem o stvarnosti razmišljam, moja se misao oslobađa i prolazeći kroz nju i mimo zadatih tema, dotiče izvesne dubine.

Bez književnog rada klizi po površini i monotono ponavlja već nađene modele. Čitanje se onda pokazuje kao spasonosna zamena, ali uvek treba da prođe izvesno vreme dok to čitanje ne postane stvaralačko.

 

Život na ledu L 204 deo

 

Život na ledu L 204 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 4. oktobar 1983. godine.

IX nastavak komentara Đilasove „Vlasti“(dalje)

Strana 84. Đilas kaže:

„(...) Politbiro, u koji je Hebrang s drugima bio kooptiran, sastajao se retko, sve ređe. Tito je sve rešavao sam ili sa zaduženim drugom, eventualno sa predratnim ’svojim’ članovima Politbiroa u kome smo bili Kardelj, Ranković i ja. (...)“

Time Đilas priznaje da je ovakav uži krug oko Tita, zajedno sa Titom i sa njim, Đilasom, u prvom redu odgovoran za sve ono što se od 1945. godine do razlaza sa partijom događalo u Jugoslaviji.

Strana 92. Đilas govori o svojoj poseti Albaniji i kaže:

„(...) Albanci su se tada u svemu pretežno orijentisali na Jugoslovene. Bilo je, čak, i nezvaničnih razgovora o tome da se Albanija, kao jedinica buduće balkanske federacije, ujedini s Jugoslavijom, pa da joj se tada prisajedini i Kosovo. (...)“

Da li to znači da su jugoslovenski vrhovi, a među njima i Đilas, bili već onda spremni da Kosovo razmene za Albaniju, odnosno da ulazak Albanije u balkansku federaciju plate odustajanjem, odnosno predavanjem Albancima našeg Kosova? Ova direktna predaja Kosova Albaniji zamenjena je kasnije naročitom politikom prema Kosovu, koja je skoro dovela do istih rezultata.

Strana 101. U jednoj zdravici Jan Masarik je primetio:

„(...) Na zapadu Čehoslovačku prikazuju kao most između Istoka i Zapada. Mi nećemo da budemo most – po mostu konji vrše nepriličnosti. (...)“

 

Život na ledu L 203 deo

 

Život na ledu L 203 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 4. oktobar 1983. godine.

IX nastavak komentara Đilasove „Vlasti“.

Na strani 73. on piše:

„(...) Zapadna štampa nas je nazivala ’satelitom broj 1’. Ja sam se gadio, u polemici, nad takvim tretiranjem: doista, nismo se takvima osećali niti to bili. (...)“

To što se oni takvima nisu osećali to je jedno pitanje, to što Đilas tvrdi da oni to uistini i nisu bili, to je drugo. Ni jedna ni druga izjava ne može stajati.

Oni se nisu osećali satelitima Sovjetskog Saveza samo u tom smislu što su taj pojam drukčije tumačili, što su pod njim podrazumevali saradnju sa velikim bratskim Sovjetskim Savezom,

ali ni najmanje ne stoji da de facto to nisu bili, jer je, a Đilas će to kasnije i sam priznati već na strani 76, njihova spoljna politika bila kopija spoljne politike Sovjetskog Saveza, a njihova unutrašnja politika pokušaj te kopije nešto prilagođena našim prilikama.

Na strani 74. govoreći o radu obaveštajnih službi Sovjetskog Saveza Đilas kaže, da su Rusi „obrađivali“ bezmalo samo komuniste. Potpuno je prirodno ako se na to nadoveže na istoj strani 74. jedna druga opaska.

„(...) U predratnom periodu,“ kaže Đilas, „nijedan dobar komunista ne samo što ne bi bio u dilemi, nego bi smatrao za čast da radi za sovjetsku obaveštajnu službu. (...)“

Prirodno je onda da mnogi komunisti nisu videli razliku između saradnje sa ruskom obaveštajnom službom u okvirima jednog neprijateljskog, antagonog, kapitalističkog sistema i rada pod njom i sa njom u svom vlastitom sistemu u zemlji koju su oni sada smatrali oslobođenom.

Na strani 76. Đilas kaže:

„(...) Naša propaganda se razlikovala od sovjetske, mada se u mnogo čemu ugledala na sovjetsku i u svemu podržavala Sovjetski Savez. Intonacija je bila upadljivo drukčija, svežija i borbenija. Ta spoljna, naizgled ne bitna različnost, prikrivala je – a da mi, u početku, nismo toga bili ni svesni – drukčije, čak suprotne napore. (...)“

Neka mi bude dozvoljeno da smatram ovu konstataciju preteranom. Verovatno je ta propaganda bila nešto drukčija, mada bi bilo dosta vremena potrebno za analizu i izvlačenje takvih zaključaka iz naše štampe, ali to pustimo.

Razlog tome je svakako bio u tome što je Sovjetski Savez već završio proces birokratizacije, dogmatizacije, šematizacije i okoštavanja, dok se kod nas taj proces tek odvijao velikom brzinom u tempu, ali ipak tek odvijao i nešto svežeg mesa ipak je ostalo na skeletu boljševičke dogme.

U Sovjetskom Savezu standardizacija pogleda na svet odavno je već bila završena i u dejstvu, a kod nas je bila tek u začetku. Drukčija intonacija naše propagande, ako je postojala i njena svežina ako je bilo, poticala je uglavnom od njene nesavršenosti, od njene udaljenosti od boljševičkih standarda.

Ona dakle u suštini nije bila življa, ni slobodnija, ona je bila samo nespretnija u odnosu na boljševičke standarde i formule. Išlo se prema modelu koji se smatrao savršenim, ali se od njega još bilo daleko.

Strana 78:

„Oko Tita se od početka kristališe sukob sa Sovjetskim Savezom. I to ne samo zbog Titove vodeće i središne uloge, nego i zbog autoritarnih liderskih svojstava jugoslovenskog komunizma, koja su u biti istovetna sa sovjetskim komunizmom. (...)“

Mislim da je Đilas ispravno uočio prave i početne razloge razilaska sa Sovjetskim Savezom kome su kasnije pridodati drugi ideološki, odnosno iz koga su neizbežno proistekle druge promene, odnosno razlike.

Ova prvobitna razlika koja se bazira na istovetnosti oba liderska komunizma morala je uroditi i drugim razlikama, spontanim razilaženjem i na planu unutrašnje politike i na planu spoljne politike i u svim ostalim oblastima državnog i partijskog života.

Na istoj strani broj 78. govoreći o prvom momentu javnijeg razilaženja sa Sovjetskim Savezom i vezujući ga za 1945. godinu, kada smo izgubili Trst, za koji smo se nadali da će biti pridodat Jugoslaviji i kada je Sovjetski Savez izdao Jugoslaviju, odbivši da se založi za njena gledišta u pogledu Trsta,

Đilas navodi jedan pasus iz Titovog govora u Ljubljani od 27. maja 1945. godine, gde Tito kaže da:

„(...) mi nećemo da plaćamo tuđe račune, mi nećemo da budemo moneta za potkusurivanje, mi nećemo da nas mešaju u neku politiku interesnih sfera. (...)“

Sve partije vezane za Kominternu uvek su za Sovjetski Savez bile moneta za potkusurivanje i istorija Kominterne pokazuje u svakom trenutku do koje mere je Sovjetski Savez smatrao te tzv. bratske partije tom monetom i do koje mere ih je upotrebljavao kao monetu.

Situacija se, međutim, sada menja. Tito i jugoslovensko vođstvo Jugoslaviju više ne osećaju kao jedan posed koji treba osvojiti, oko koga treba taktizirati i zbog koga treba praviti ustupke nekome koji će vam pomoći da do njega dođete, oni taj posed već imaju i pošto u njemu gledaju posed, u Trstu gledaju profit od rata, koji im je nepravedno oduzet.

U toj borbi za profit glavni poslovni partner pokazao se nepouzdanim i izdao svog najvernijeg saveznika. Tito izražava to ogorčenje, ogorčenje posednika kome je novi posed izmakao. Jugoslovenska partija koja je to uvek bila, najedan put više neće da bude moneta za potkusurivanje.

 

Život na ledu L 202 deo

 

Život na ledu L 202 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Ponedeljak, 3. oktobar 1983. godine.

Politika – nauka o posledicama grešaka

Za razumevanje sveta bitno je uviđanje uzroka, ali za življenje u njemu važnije je predviđanje posledica. U izvesnom smislu i na prvi pogled to je ista stvar, isti problem viđen sa dva različita ugla.

U praksi, međutim, jedno je znati zašto sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu, a sasvim drugo kako izbeći da nas u tom procesu ne udari sunčanica.

U načelu dabome da je važno znati kako i zašto je došlo do jedne istorijske katastrofe, ali je daleko važnije izbeći da je sami ne izazovemo, a bez poznavanja posledica svojih činova to je nemoguće.

Ako je politika dakle ikakva nauka to je nauka o posledicama koje se kasnije u istoriografiji, post factum, iskazuju kao uzroci.

 

Život na ledu L 201 deo

 

Život na ledu L 201 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.

Rad kao posed

Ako građansku klasu obeležava u prvom redu posednički instinkt u razvojnoj formi, i u ekonomsko-sociološkoj formi je duh profita, onda je ona neuništiva. Jer to je instinkt izveden iz temelja naše materijalističke civilizacije. Samo ono što je duhovno, može biti svačije i univerzalno.

Ono što je materijalno teži pripadnosti. Materijalistička civilizacija tako se pokazuje i u svom kapitalističkom i u svom socijalističkom vidu, odnosno prividu, kao neizbežno posednička, pa prema tome i „građanska“. Pojedinačan rad bi morao pripadati svima, da ne bi ostao posednički, odnosno građanski.

Pri tome se naravno misli na rezultate toga rada, odnosno na proizvode toga rada. Teza o radu kao ličnom posedu načelno je jednako neproduktivna kao i teza o neradu kao profitu. Tu se građanska i radnička ideologija srećno spajaju u zajedničkoj zabludi naše materijalističke civilizacije.

Onaj ko bilo šta radi samo da bi živeo i što bolje živeo, ima posednički instinkt ma bio i đubretar, onaj koji nešto radi bez obzira kako živeo, nema ga.

I u toj razlici između stvaralačkog odnosno zaista produktivnog rada i neproduktivnog rada, ona suštinska razlika koja ljude deli presudnije od svake prividne klasne pripadnosti.

 

 

Život na ledu L 200 deo

 

Život na ledu L 200 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.

VIII nastavak komentara memoara Milovana Đilasa pod naslovom „Vlast“.

Strana 62. Govoreći o procesu, postepenom i gotovo neprimetnom otuđivanju od ideje i njenih nosilaca, koji je išao paralelno sa prvim sumnjama i kritičkim primedbama na Sovjetski Savez, Đilas kaže:

„(...) To mutno unutrašnje negodovanje se uobličavalo u bolnoj i neugasivoj žudnji za literarnim, za beletrističkim stvaralaštvom. Smatram da to nije bilo samo bekstvo od politike i političke stvarnosti, nego i stvarno htenje – bez obzira koliki je moj talenat stvarno bio – ka iskazivanju samog sebe.

Ali da je u tome bilo i mutnih, nedozrelih i nesvesnih nastojanja za odvajanjem i ’osamostaljivanjem’, u to nimalo ne sumnjam. (...)“

Pretpostavljam zapravo da je pokušaj bekstva Đilasovog u literaturu, koji je predupredio, nakon jednog razgovora – Tito, u stvari bila njegova potajna želja za jednom slobodnijom zonom duhovne aktivnosti od one u kojoj je nevoljno trenutno radio.

Pitam se da li bi čovek mogao postaviti i sledeću hipotezu. Da je to bio nesvestan strah od sukoba, za koji je negde u najdubljim i nesvesnim dubinama svog bića on predosećao da će doći, pa bi u tom slučaju bekstvo u literaturu odložilo taj sukob, ili bi ga prenelo na jedan teren u kome on ne bi bio tako ličan i tako politički.

Tačnije, možda, tako javan, a ostao da bude ličan i na taj način izgubio svoju opasnu političku boju.

Strana 63, 64.:

„(...) Uistinu mi se nije sviđala banalnost, vulgarnost te nove vlasti. Sve je ličilo na vlast kao bilo koja druga, a još očitijim i odurnijim samovoljama i besavesnostima. I mada sam to sve video, u sebi i usputno na to negodovao, sve sam pravdao privremenošću i idealom budućeg, besklasnog društva.

Cepao sam se tako na emotivnog nezadovoljnika i na utoliko upornijeg, žešćeg zatočnika idealne, idealizovane budućnosti. (...)“

I naravno, kao što je to prirodno u takvim slučajevima kao alibi i kao jedini metod kojim se može iz te dihotomije izaći, Đilas se u toj žestokoj borbi za idealnu budućnost nije okrenuo ni borio protiv onih koji su se udaljavali, protiv onih koji su imali privilegija i time izdali svoje ideale, već protivu onih koji su već bili pobeđeni, onih koji su pripadali prošlosti.

Dodajem ovde da ovoj knjizi očevidno nedostaje jedna radikalna stilska redakcija, jer mnoge formulacije su nespretne.

Ja ne znam da li su postale žrtvom štamparskih pogrešaka ili nebrižljivosti u samom pisanju, ali jedna lektura bi očevidno knjizi dobrodošla, jedna ozbiljna lektura, ukratko knjiga je mestimično rđavo pisana. Tome je najbolja ilustracija jedan citat sa strane 65. On glasi:

„(...) Ali mada sam učestvovao, kadkada, u reprezentativnim lovovima i lovovima vrhuške, mene su u lov povukli nemiri i prigušena negodovanja – onaj sukob u meni između stvarne i željene stvarnosti. Ili je to bila i čežnja ka duhovnosti, ka doživljavanju i građenju svog sveta ideja i literature? (...)“

Prvi put čujem da bi nekoga u lov, u jedno organizovano ubijanje živih bića, vukla težnja za duhovnosti. Pasus niže nalazimo jedno dodatno objašnjenje.

„(...) Ne znam kako čovek dolazi do ideja i do umetničkih motiva. To se slaže iz sećanja, iz zapažanja, razgovora i sanjarija. Meni se to, uveren sam, najčešće događalo u lovu – najspontanije i najplodnije u lovu na pastrmke – ... (...)“

Eh, kad čovek čita literaturu Đilasovu dolazi do uverenja da bi možda ona bila bolja da je išao u lov na nosoroge. Pastrmke su očevidno bile nedovoljna inspiracija.

I najzad kraj ovog besmislenog i neverovatnog pasusa.

„(...) Lov,“ kaže Đilas, „pecanje pastrmki, nije moja neizbežna strast, a pogotovu nije moja sudbina. (...)“

A kod koga su postale sudbina Milovane? Gde su to pastrmke uzdignute na nivo metafizičkog uslova?

 

 

Život na ledu L199 deo

 

Život na ledu L199 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.

Lakiranje stvarnosti ali i lakiranje od stvarnosti. (Povodom Kostićevog intervjua za „NIN“ od novembra 1981. i moje Oktobarske nagrade, s komentarom na drugoj traci.)

I najzad tu je „NIN“ od 29. 11. 1981. godine sa intervjuom Dušana Kostića pod naslovom „Nismo hteli da lakiramo stvarnost.“ Uz taj naslov je jedno parče hartije sa mojom beleškom. „Lakiranje je bilo obostrano. Oni koji su lakirali stvarnost bili su obilno od stvarnosti lakirani.“

 

Život na ledu L198 deo

 

Život na ledu L198 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.

Veliko spremanje: „Beogradski roman gledan iz slepe mrlje“.

( Članak Stojšina „NIN“, 4. 12. 1977.)

Tu je u rubrici „Suočavanja“ u „NIN“-u od 4. 12. 1977. prilog Stojšina pod naslovom „Roman o Beogradu“ i podnaslovom „Zašto nemamo beogradski roman, ili ako ga imamo zašto nam se on ne dopada?“ U okviru tog članka o meni on piše:

„(...) Borislav Pekić piše na teme koje jesu o Beogradu, ali su to i svetske teme, a potrebno je i dosta dobre volje, one čitalačke, da se čitalac probije kroz njegove sadržaje. (...)“

Živojin Pavlović prolazi jedva nešto bolje od mene.

„(...) Živojin Pavlović je pisao o prizemnom Beogradu na način koji je literaran, a jednovremeno se čini i prizemni. (...)“

Bojim se da ipak čak i gore nego ja prolazi Živojin Pavlović. Bora Ćosić nešto neutralnije, o njemu Stojšin kaže:

„(...) Pisao je prepoznatljivo Bora Ćosić, a mi ipak imamo osećanje da nismo dobili beogradski roman. (...)“

Ali zato kao ravnoteža tu je Slavko Lebedinski. O njemu kaže Stojšin:

„(...) Slavko Lebedinski je napisao darovitu knjigu Kasni orasi upravo za ovu jesen. (...)“

Tu je i Sveta Lukić o kome Stojšin piše:

„(...) U Vodenim cvetovima Svete Lukića ljudske sudbine ispričane su snažno uz beogradski plakat. Vodeni cvetovi imaju brojnu publiku i sigurno će uskoro cvetati ponovo. (...)“

Tu je i Vladimir Bunjac:

„(...) Nekoliko uspelih priča pisao je Vladimir Bunjac, a svaka od njih mogla je biti roman. O Beogradu je pisao i prepoznatljivo i literarno dobro Miroslav Karaulac u romanu Toplotni udar.“

I najzad:

„Čedomir Brašanac je uhvatio nešto od gradske izgubljene, izbezumljene, zatečene, nametnute psihologije. Svako je sam u jednoj gomili sa svojom psihologijom u hrpi psihologija koje su isto tako izgužvane kao i njegova, ali se svejedno ne snalaze. (...)“

Za sada mi se čini da je jedina izgužvana psihologija ovde ona Vladimira Stojšina. Ali sa njegovim prilično izgužvanim darom teško je imati jednu bolju psihologiju.

 

Život na ledu L197 deo

 

Život na ledu L197 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.

Veliko spremanje: moji dugovi (Povodom intervencije M. Bećkovića i R. V. M. i mog pasoša.)

Sledeća dva isečka iz „Studenta“ koja se oba odnose na moje oduzimanje pasoša. Jedan pod inicijalima R. V. M. i naslovom „Zbog čega“, glasi:

„Nedavno se saznalo da je književniku Borislavu Pekiću oduzet pasoš uz obrazloženje da se to čini u interesu državne bezbednosti i bezbednosti narodne odbrane. Ovako formulisano opravdanje za narušavanje osnovnih prava jednog jugoslovenskog građanina u najmanju ruku je neodređeno.

Na koji način je ovaj književnik narušio narodnu bezbednost i bezbednost Armije. To nikome nije poznato. Ukoliko pak organi Unutrašnjih poslova raspolažu činjenicama koje bi to pokazale oni mogu Pekića zvanično optužiti i suditi mu za eventualna krivična dela.

To međutim nije učinjeno što jasno pokazuje da takvih dela nema. O čemu se onda radi? I šta znači ovakav postupak naše službe za unutrašnju bezbednost?

Prema podacima koji su poznati to znači da se kod nas može suditi i za moguće prekršaje za protiv državnu delatnost koja doduše nije ispoljena, ali koja se zbog nečega može ispoljiti.

To dalje znači da se svako za koga postoji sumnja da će jednom u budućnosti načiniti neko krivično delo može biti legalno osuđeno ili bar javno diskriminisano.

Ovakve odluke organa bezbednosti u svakom slučaju ne mogu doprineti sticanju poverenja kod građanstva, tim pre što nije prvi put da se na udaru ovih organa nalaze istaknutije ličnosti kulturnog i javnog života u nas.“

Drugi je iz velikog intervjua Matije Bećkovića u „Studentu“ pod naslovom „Lakše je izjasniti se kao pisac nego kao kritičar.“ Poslednje pitanje Isaka Crnogorskog, intervjuera, Matiji pod brojem 15 glasilo je:

„(...) Čujem da ste govorili neke interesantne stvari o Soljženicinu na tribini u Francuskoj broj 7.“

Bećković odgovara:

„Prirodno je biti na strani Soljženicina i radovati se njegovom uspehu. Mada nije slavno braniti tuđe zatočenike.

Za naše društvo je mnogo značajnije da Borislav Pekić, o čijem romanu ovih dana čitamo same superlative zajedno s drugim piscima i slobodnim građanima, dobije pasoš, nego da li će Solženjicinu biti dozvoljeno da primi Nobelovu nagradu. (...)“

Nikad neću Matiji zaboraviti ovu javnu intervenciju. Onda kada je meni bilo najteže, kao ni ovom čoveku sa inicijalima, ni Bori Krivokapiću koji je takođe u „Vidicima“ pokrenuo to pitanje, tim pre što su takve intervencije bile izuzetno retke.

U poređenju sa intervencijama koje se danas čine za pisce i građane to je bila kap u moru opšte ravnodušnosti.

 

Život na ledu L196 deo

 

Život na ledu L196 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.

Veliko spremanje: biografija „Generala“ ili „Medved i kritičar“

(„Borba“ od oktobra 1968.)

Veliko spremanje se nastavlja. U onoj fascikli nalazim još i sledeće isečke. Jedan iz „Borbe“ pod naslovom „Konkurs za TV dramu bez izuzetnih ostvarenja“, bez datuma, ali očevidno pisan negde između 1967. godine i 1969. godine. On delimično glasi:

„(...) Rezultati ovogodišnjeg konkursa Televizije Beograd za originalnu domaću TV dramu poznati su. Od 26 prispelih tekstova, žiri u sastavu:

Stanislav Bajić, predsednik, Arsenije Stefanović, Vasilije Popović, Ljubomir Radičević, Olga Vlatković, Miroslav Karaulac, Slavoljub Stefanović-Ravasi i Aleksandar Đorđević,

doneo je odluku da se prva nagrada ne dodeli, dok je druga nagrada pripala Andreju Hingu, za dramu „Burleska o Grku“, a dve treće nagrade dodeljene su Slobodanu Stojanoviću za dramu „Golubovići“ i Sveti Lukiću za „Traktat o požaru“.

Dramska redakcija Televizije Beograd otkupiće deset od preostalih tekstova, a 14 autora za svoje tekstove dobiće obeštećenje bez obaveze da oni budu uvršćeni u dramski repertoar Beogradske televizije.

Prema izjavi Vasilija Popovića, jednog od članova žirija, žiri smatra da ova godina nije donela neke izuzetne tekstove, ali da se i u prispelim tekstovima moglo pronaći nekoliko koji se izdvajaju svojim kvalitetom.

To su pre svega nagrađene drame, koje će biti izvedene u sezoni 1968/69 u dramskom terminu ponedeljnikom. Otkupljene drame su prema mišljenju žirija serijskog karaktera, bez većih ambicija, ali za određene termine, kao što je termin popularne drame četvrtkom, sasvim su zadovoljavajuće. (...)“

Moja drama je „Generali ili Srodstvo po oružju“ jedva otkupljena, kako sam kasnije saznao, i to je upravo ona drama koja je u pozorištu „Atelje 212“ doživela vrlo veliki uspeh i višegodišnje izvođenje u kojoj su sva tri glumca dobila nagrade na Sterijinom pozorju, a ja nagradu na tom istom Pozorju za najbolju komediju.

To je upravo ona drama koja je kasnije ušla u Antologiju televizijske drame naše, iako nije davana na televiziji, odnosno davana je mnogo kasnije na TV kao pozorišna predstava, ali kao televizijska drama, kako je pisana, nikada.

To je upravo ona drama koja je zatim ušla u Selenićevu Antologiju srpske drame, dakle uz nekoliko najboljih drama napisanih posle rata kod nas, po Selenićevom sudu, i to je najzad ona drama koja je i u inostranstvu imala uspeha nakon premijere na radiju u Štutgartu.

Ili je, dakle, sud ovog žirija pogrešan ili je pogrešna kasnija uspešna istorija „Generali ili Srodstvo po oružju“.

Za ovu dramu vezana je i jedna anegdota. Sećam se da je posle izlaska Antologije naše televizijske dram  kritiku pisao Eli Finci i da je moju dramu naročito istakao. Ali on je pisao tu kritiku tako da je iz nje proizilazilo da je on tu dramu na televiziji gledao, a ne čitao u Antologiji.

U međuvremenu drama nije uopšte na televiziji davana. Toliko u obol ozbiljnosti naše kritike Elia Fincija i tog ležernog bogdanovićevskog manira naše kritike.

Ratko Đurović o takvom iskustvu ima jednu sjajnu priču, ali ovo nije mesto da se ona ispriča, spomenuću samo da bi se mogla nazvati: „Medved i kritičar“, ali ja bih je nazvao: „Dva medveda“.

 

Život na ledu L195 deo

 

Život na ledu L195 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 28. septembar 1983. godine.

Veliko spremanje – intervju s „Pobjedom“ od oktobra 1968.

(Možda za esej „Umetnost i stvarnost“)

„Pitanje: Što je kod nas neuobičajeno, Vi veoma temeljno izučavate svet činjenica, odnosno, vrijeme i sredinu u kojima se odvija radnja Vaših romana.

Odgovor: Nije to moj metod. On je urođen književnoj transkripciji stvarnosti. Vreme i sredina tvore plazmu van koje literaturne ideje i fabule ne mogu da dišu. Kao što ni mi nismo u stanju da živimo izvan realnosti. Književnost ne poznaje nijedan oblik stvarne apstrakcije.

Druga je stvar, dabome, u kakvom će vidu u kojoj meri prepoznavanje činjenica vremena i sredine biti korišćeno.

U Vremenu čuda svet činjenica, nadam se, uspostavlja neophodnu ravnotežu između posthumnog dejstva realnosti drevne Judeje i žive, agresivne realnosti sveta iz koga pišem i u kome se iako prerušeni još spore svi oprečni principi postojanja urasli u istoriju obećane zemlje.

U Graditeljima razlog je dvostruk. Nemoguće je pronići odnos jedne ličnosti prema revoluciji, bez obzira radi li se o protagonisti ili antagonisti, žrtvi ili korisniku preokreta, ako se književnim sredstvima ne predoči objektivno značenje revolucije, ako se ne upoznaju i ne doživi njen svet činjenica.

Ne odbacujem osećanja kao izvor, nego kao književni metod, na njega se oslanjam samo kad vodim privatnu korespondenciju.“

Moj komentar. Na ovakvo pitanje moj odgovor i danas bi bio isti.

„Pitanje: U Vašem djelu prisutna je jedna svojevrsna ironija. Da li je ironija danas jedini mogući odnos prema stvarnosti ili možda izraz naše nemoći za autentičniji, plodotvorniji, kontakt s njom?

Odgovor: Književnošću se svet ne gradi, u najboljem slučaju on se njome razlaže i ispituje. Za književnost manje od svakoga oblika mišljenja i delanja važi ubeđenje da je ovo najbolji od svih mogućih svetova.

Ironija je samo jedan nivo ovog literaturi urođenog, negativnog odnosa prema svetu. Ne vidim zašto bi ona, upravljena na njegove rđave strane bila neautentična i neplodotvorna.

Ako se, međutim, pod plodotvornim i autentičnim odnosom prema stvarnosti podrazumeva nuđenje nekog ključa rešenja, ili još gore sleđenje nekog naturenog rešenja, bojim se da istinska književnost za ono prvo nije sposobna, a za ovo drugo nije spremna.

Ako pisac nije poštar, da raznosi poruke, ni književnost nije pošta sa koje se podižu one preporučene.“

Moj komentar. Ni ovde ništa ne bih mogao dodati ni oduzeti.

„Pitanje: Neki prigovori na račun odnosa pisaca iz Vaše generacije prema tekućoj stvarnosti, ne čine li opet aktuelnim problem takozvane angažovane književnosti?

Odgovor: Ravnodušna književnost ne postoji osim u pragmatičnoj svesti onih koji misle da se književnost o kojoj je reč angažovala na pogrešnoj strani ili se nije dovoljno angažovala na strani koju oni smatraju za pravu.

Ako se izražavam rečima činim to svojom ukupnom egzistencijom, koja nije samo umetnička već i psihološka, socijalna, moralna, politička, metafizička. Moja književnost je samo otisak moje predstave sveta, pa time i odnosa prema njemu i angažmana u njemu.

Moje izražavanje ne može biti univerzalnije ni istinitije od mog mišljenja. Ne verujem recimo da je Balzak bio uprkos sebi i svom legitimizmu objektivni slikar svoga doba, kako tvrdi Engels. Naprotiv bio je to zahvaljujući sebi.

Književnost je ograničena, ona može samo da konstatuje čovekovu poziciju. Kad god pokušava da je reši ona simulira otkrića ili imitira ona koja nisu njena.

Međutim kad god se kaže da je književnost nepotrebna, jer nema moć da rešava probleme života i smrti, to je isto kao kada bismo odbacili kašiku zbog toga što smo razočarano ustanovili da se istina njome jede, ali da sama kašika nikoga ne može da nahrani.

Društvene doktrine u asocijacijacijama imaju instrumente kojima prepravljaju svet. Oruđe morala je zakon, predrasuda, vera, običaj, odgoj, tradicija u svim kombinacijama. Književnost raspolaže samo rečima. Njeno osnovno i tragično pitanje je odgovaraju li čemu te reči.

I makakav odgovor pisac tim neuračunljivim rečima pokušao da ponudi, on će uvek biti zamagljen, preinačen, krivotvoren jednim simultanim i jedino autentičnim ciljem književnog saopštavanja, ličnog odnosa prema datoj stvarnosti.

Bilo bi naravno udobno da poverujemo kako život i umetnost stoje prema realnosti, kao što dva različita jezika stoje prema nekom od njenih pojmova. To razume se nije tako.

Stoga estetičko rešenje nije rešenje problema realnosti, čak ni njenog najpribližnijeg odražavanja, već izražavanje onog unutrašnjeg odnosa stvarnosti prema svetu, odnosa koji je u najvećoj meri ličan, pa zato i jedva primenljiv na druge.

Tu negde, verovatno, i leže one prirodne granice književnosti koja bi da se angažuje preko svoje moći. Uostalom nama ne nedostaje angažovana književnost.

Mi nemamo angažovane književnike u onom humanističkom smislu u kome su to Sartr, Gras, Soljženicin, Anžejevski, Miler, predratni Krleža ili današnji Ćosić. Naši književnici o nama pišu, ali ne žive sa nama.

Od ravnodušnosti sa kojom naši pisci žive, veća je samo ravnodušnost sa kojom društvo tu izolaciju toleriše i bojim se pomalo i neguje.“

Moj komentar. Ovo što sam 1968. rekao o angažmanu mislim u glavnim crtama i danas, pa mi pada na pamet ideja da bi radi povezivanja sadašnjih razmišljanja sa ondašnjim razmišljanjima, a za anketu „Umetnost i stvarnost“ ili anketu „Književne kritike“ mogao izvući ovaj poslednji deo i uneti ga sa novim komentarom.