Život na ledu L 211 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Sreda, 12. oktobar 1983.
godine.
XI nastavak komentara Milovana
Đilasa „Vlast“.
Strana 172.
Objašnjavajući i opisujući slučaj pogibije načelnika generalštaba Jugoslovenske
armije Arse Jovanovića, kao razloge za pristajanje Jovanovićevo uz Sovjetski
Savez između ostaloga navodi Đilas i sledeće mogućnosti.
„(...) Arsu
su, „kaže, „za vreme školovanja u Moskvi, sovjetski organi podmetnuli
devetnaestogodišnju devojku, kćer generala – stvarnog ili izmišljenog, (...).
Obzirom da je Arso imao dobar brak, i obzirom da je kod nas u partiji još
preovladavalo moralno čistunstvo, to je kod Arsa moglo da produbi
demoralizaciju i otpadništvo. (...)“
Drugi razlog
vidi, i naziva ga dubljim, Đilas u divljenju Jovanovićevom prema Crvenoj
armiji. Ovaj prvi razlog smatram apsurdnim, jer on bi zapravo trebalo da odvoji
Jovanovića od Sovjetskog Saveza, a nikako da ga sa njim poveže.
Pominjem ovaj
momenat samo kao ilustraciju izvesne nespretnosti i nesigurnosti Đilasove u
rukovanju psihološkim motivacijama, ali preneto na literaturu s kojom se Đilas
intenzivno bavio, to može stvoriti samo neubedljive i nemotivisane junake.
Na istoj 172.
strani u opisivanju tretmana Žujovićevog u zatvoru, kaže da je on bio vrlo
strog.
„(...) Nije
dobijao ni štampu – to je bilo tako striktno sprovedeno da su mu stražari
skidali i nalepnice sa šibica – da Žujović ne bi iz natpisa zaključio kakav je
poredak, kakva je vlast napolju. (...)“
Ovo mi se
čini direktno glupim. Jer da je taj poredak promenjen Žujović bi bio pušten,
bio bi to dakle njegov poredak, i ovaj bi ga svakako pustio iz zatvora i uveo u
vrhove vođstva, novoga vođstva, a da je poredak ostao isti mogao je zaključiti
iz toga što je u zatvoru.
Nije bilo
potrebno da izvlači zaključke iz nekakvih nalepnica na šibicama.
Na strani
174. jedan porodični podatak. Govoreći o sudbini Žujovićevoj koji se pokajao i
posle razgovora sa Rankovićem i Đilasom u Glavnjači pristao da to obnaroduje,
Đilas kaže:
„(...) A na
kraju mu je Ranković saopštio da će koliko sutra biti oslobođen i prebačen u
bivšu Stojadinovićevu vilu na Senjaku, koja je mahom služila stranim gostima i
stalno bila zastražena, dok se ne reši pitanje njegovog statusa i dok ne napiše
spomenutu izjavu. (...)“
Tvrd stav
Aleksandra Rankovića prema Blagoju Neškoviću i Sretenu Žujoviću naspram, do
izvesne mere pomirljivog stava i razumevanja prema slučaju Zogovića i
Mitrovića, ljudima iz druge republike koja je u ovih nekoliko strana oko 176. u
svom opisu događaja, implicira Đilas kao da ukazuju na Rankovića kao na čoveka
koji je hteo u Srbiji za sebe da rasčisti okolinu i obezbedi totalni primat.
No comments:
Post a Comment