Život na ledu L 211 deo

 

Život na ledu L 211 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 12. oktobar 1983. godine.

XI nastavak komentara Milovana Đilasa „Vlast“.

Strana 172. Objašnjavajući i opisujući slučaj pogibije načelnika generalštaba Jugoslovenske armije Arse Jovanovića, kao razloge za pristajanje Jovanovićevo uz Sovjetski Savez između ostaloga navodi Đilas i sledeće mogućnosti.

„(...) Arsu su, „kaže, „za vreme školovanja u Moskvi, sovjetski organi podmetnuli devetnaestogodišnju devojku, kćer generala – stvarnog ili izmišljenog, (...). Obzirom da je Arso imao dobar brak, i obzirom da je kod nas u partiji još preovladavalo moralno čistunstvo, to je kod Arsa moglo da produbi demoralizaciju i otpadništvo. (...)“

Drugi razlog vidi, i naziva ga dubljim, Đilas u divljenju Jovanovićevom prema Crvenoj armiji. Ovaj prvi razlog smatram apsurdnim, jer on bi zapravo trebalo da odvoji Jovanovića od Sovjetskog Saveza, a nikako da ga sa njim poveže.

Pominjem ovaj momenat samo kao ilustraciju izvesne nespretnosti i nesigurnosti Đilasove u rukovanju psihološkim motivacijama, ali preneto na literaturu s kojom se Đilas intenzivno bavio, to može stvoriti samo neubedljive i nemotivisane junake.

Na istoj 172. strani u opisivanju tretmana Žujovićevog u zatvoru, kaže da je on bio vrlo strog.

„(...) Nije dobijao ni štampu – to je bilo tako striktno sprovedeno da su mu stražari skidali i nalepnice sa šibica – da Žujović ne bi iz natpisa zaključio kakav je poredak, kakva je vlast napolju. (...)“

Ovo mi se čini direktno glupim. Jer da je taj poredak promenjen Žujović bi bio pušten, bio bi to dakle njegov poredak, i ovaj bi ga svakako pustio iz zatvora i uveo u vrhove vođstva, novoga vođstva, a da je poredak ostao isti mogao je zaključiti iz toga što je u zatvoru.

Nije bilo potrebno da izvlači zaključke iz nekakvih nalepnica na šibicama.

Na strani 174. jedan porodični podatak. Govoreći o sudbini Žujovićevoj koji se pokajao i posle razgovora sa Rankovićem i Đilasom u Glavnjači pristao da to obnaroduje, Đilas kaže:

„(...) A na kraju mu je Ranković saopštio da će koliko sutra biti oslobođen i prebačen u bivšu Stojadinovićevu vilu na Senjaku, koja je mahom služila stranim gostima i stalno bila zastražena, dok se ne reši pitanje njegovog statusa i dok ne napiše spomenutu izjavu. (...)“

Tvrd stav Aleksandra Rankovića prema Blagoju Neškoviću i Sretenu Žujoviću naspram, do izvesne mere pomirljivog stava i razumevanja prema slučaju Zogovića i Mitrovića, ljudima iz druge republike koja je u ovih nekoliko strana oko 176. u svom opisu događaja, implicira Đilas kao da ukazuju na Rankovića kao na čoveka koji je hteo u Srbiji za sebe da rasčisti okolinu i obezbedi totalni primat.